ЛЕСКОВАЦ – Учинило ми се да ништа није лакше него написато добар домаћи задатак. Најважније је да се поразмисли и, ето, приче!
-Драга децо, хтела бих да напишете такву причу која ће све натерати на размишљање. Пред вама је викенд, довољно времена да смислите нешто паметно! – каза учитељица.
У њеним очима сам открио неку далеку, умилну поруку, па ми се учинило згодним да баш пишем причу о том лепом свету наше учитељице.
-Да ли је учитељица строга? – упита тата када сам му испричао шта имамо за домаћи задатак.
-Па, зависи, тата!
-Како то? – збуни се мој отац.
-Када знамо оно што треба да знамо, ето петица у ђачкој торби, али…
-Шта али? – прекину ме отац.
-Када не знамо, онда следе прекори, убеђивања… и јединице.
-Па нормално, сине!
-Тата, па зар баш све морамо да знамо? – упитах некако заповеднички мог доброг тату Данила.
-Па, па, па… – збуни се отац.
-Ето, тата, и ти ниси сасвим сигуран!
-Како то мислиш, сине? – узјогуни се мој отац.
-Ево, напиши ми ти задатак о очима моје учитељице!
-Али, сине, није згодно да ја пишем твој домаћи задатак! – успротиви се отац.
-Нећу рећи учитељици да си ти то урадио, тата! – казах славодобитнички.
-Па, сине, да бих написао задатак, морам да видим очи твоје учитељице! – некако чудно каза тата.
-Добро, добро, добро, тата, видећеш их!
Тада сам из мог споменара извукао највећу фотографију на којој се видела моја учитељица Драгана.
-Ево, тата, погледај очи моје учитељице! – рекох, док сам му пружао фотографију.
Тата се удуби у фотографију, зането је посматрао очи моје учитељице па нисмо ни приметили да је у собу ушла моја мама.
-Шта то радите!? – каза она некако љубопитљиво.
-Забављамо се! – одговорих.
-Видим да гледате неку фотографију! – настави мама.
-Да, мама, тата посматра очи моје учитељице! – казах у шали.
Одједном лице моје мајке доби некакав чудноват израз. Нисам знао како да наставим причу.
-Није то што мислиш! – каза отац.
-Бољи би било да не говориш! – одбруси му мама.
-Мама, чекај да ти објасним! – готово плачљиво казах.
Ништа нам не одговори, а ја додах:
-Добио сам задатак да опишем очи моје учитељице, а тата је ту да ми само помогне! – прозборих молећиво.
Мама се насмеши, загрли оца и мене, а онда нас позва на недељни ручак.
