Danilo Kocić, novinar: Domaći zadatak, priča za decu

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Учинило ми се да ништа није лакше него написато добар домаћи задатак. Најважније је да се поразмисли и, ето, приче!

-Драга децо, хтела бих да напишете такву причу која ће све натерати на размишљање. Пред вама је викенд, довољно времена да смислите нешто паметно! – каза учитељица.

У њеним очима сам открио неку далеку, умилну поруку, па ми се учинило згодним да баш пишем причу о том лепом свету наше учитељице.

-Да ли је учитељица строга? – упита тата када сам му испричао шта имамо за домаћи задатак.

-Па, зависи, тата!

-Како то? – збуни се мој отац.

-Када знамо оно што треба да знамо, ето петица у ђачкој торби, али…

-Шта али? – прекину ме отац.

-Када не знамо, онда следе прекори, убеђивања… и јединице.

-Па нормално, сине!

-Тата, па зар баш све морамо да знамо? – упитах некако заповеднички мог доброг тату Данила.

-Па, па, па… – збуни се отац.

-Ето, тата, и ти ниси сасвим сигуран!

-Како то мислиш, сине? – узјогуни се мој отац.

-Ево, напиши ми ти задатак о очима моје учитељице!

-Али, сине, није згодно да ја пишем твој домаћи задатак! – успротиви се отац.

-Нећу рећи учитељици да си ти то урадио, тата! – казах славодобитнички.

-Па, сине, да бих написао задатак, морам да видим очи твоје учитељице! – некако чудно каза тата.

-Добро, добро, добро, тата, видећеш их!

Тада сам из мог споменара извукао највећу фотографију на којој се видела моја учитељица Драгана.

-Ево, тата, погледај очи моје учитељице! – рекох, док сам му пружао фотографију.

Тата се удуби у фотографију, зането је посматрао очи моје учитељице па нисмо ни приметили да је у собу ушла моја мама.

-Шта то радите!? – каза она некако љубопитљиво.

-Забављамо се! – одговорих.

-Видим да гледате неку фотографију! – настави мама.

-Да, мама, тата посматра очи моје учитељице! – казах у шали.

Одједном лице моје мајке доби некакав чудноват израз. Нисам знао како да наставим причу.

-Није то што мислиш! – каза отац.

-Бољи би било да не говориш! – одбруси му мама.

-Мама, чекај да ти објасним! – готово плачљиво казах.

Ништа нам не одговори, а ја додах:

-Добио сам задатак да опишем очи моје учитељице, а тата је ту да ми само помогне! – прозборих молећиво.

Мама се насмеши, загрли оца и мене, а онда нас позва на недељни ручак.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading