ЛЕСКОВАЦ – Данило Коцић, роман „Светионик“ (Позајми ми моју мисао) ове године би требало да буде објављен. Аутор је дугогодишњи дописник „Политике“ из Лесковца и југа Србије. Поред других дела, објавио је двотомну студију на око од 2000 страна великог формата о једновековној књижевној и публицистичкој делатности пусаца града на обалама реке Ветернице – „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016)
Данило Коцић: СВЕТИОНИК (роман)
IV поглавље
Оно што јесте, можда се није ни догодило.
У њиховим животима.
У нашим животима.
У твоме трајању!
Знао си да су људи грешни.
Схватио то у средњој школи коју ниси волео.
Био си добар, одличан ђак, али све ја варљиво.
Касније био још бољи, али то сада није важно.
Важније је како ћеш подвући црту свога трајања.
Желео да твоја мисао буде непоткупљива.
Да послове обављаш духом који не замара.
И по мери властите правде.
Говор ти је био разговетан.
Довољно јасан да се простирао докле је требало.
И када је требало.
Твоје честе патње ниси бројао.
Више те болело туђе боловање.
Твоје повремено губљене свести било је ситница.
За тебе. За друге. И оне које ниси познавао.
Желео си, када умиреш, да не буде туге.
Одавно се то догађа.
Испуњава се твоја жеља.
Нема сете у твом врту.
У соби родне куће којој се ненадано вратио.
И сликама које су пожутеле од дугог снебивања.
Живео животом човека који траћи срећу.
У оквирима апсурда.
И накарадно постављеним скалама вредности.
Заволео руску пословицу да је живот глупа шала!
Тада све драгоцености немају никаквог смисла.
Своде се рачуни.
Неко тугује. Неки се радују. Тебе нема!
То више није нека вест: све се понавља!
За то није потребан ни ентузијазам.
Ни упорност.
Ни предани рад!
У животу једно су очекивања, друго могућности.
Углавном се пролази кроз бруталности и суровости.
Кроз тужне крајеве и непознате пределе.
И тако те живот уништи.
Зато си повремено нека сећања претворао у песму.
Исписивао осећања да се ослободиш заборава.
Пролазних дана сиротиње.
И доласка неизбежности тренутка.
Стизало је време да се браниш ћутањем.
Због принципа.
Одавно си знао да је живот и својеврсна нота бола.
И да има неизводљивих бесмислица.
Само себи волео да откријеш мале тајне.
Оне друге давно су саопштили.
Због тога, осећаш се победником малих истина.
Дирљивих прича о умирању људи без архива.
И непознатих корака који су постојали негде.
У бројкама.
И статистици!
Званичници су то често преводили у нехај.
Тумачили стилом отписаних реферата.
Смејали се туђим невољама.
Сломљеним сновима које су измишљали уз виски.
И закључцима за које нико није знао ко их пише.
Био си повремено сликар туђих невоља.
Уоквирен тамом из које се видео твој свет.
У вртлозима чудеса које ниси знао да опишеш.
Довео си смисао свога постојања у питање.
Због хаосе! Тескобе. И изобличеног времена.
Гушиле су те туђе неистине.
Зидови који су преграђивали уметничка друштва.
Измишљену стварност која боли до умирања.
Јер ниси разумео неразумно.
Време сневеселих људи.
И драму свога, ни туђих живота.
Отишао предалеко и пре рођења.
Ишао из једне у другу крајност сна.
Тмине су једина стална путања твога кретања.
Покушао да кроз слике смрти славиш живот.
Да докажеш како и ништавило има смисла.
Живи и ћути – говорили су твоји стари.
Ниси успео да разумеш ту лако изговорену мисао.
Писао своју аутобиографију без почетка.
У паузама.
И очима које су давно остале без суза.
Само си кратко, када су славе, био радостан.
Довољно да се ниси бојао доушника.
Двоструких отпадника који нису знали да пишу.
Ослушкивао само свој глас савести.
Мислио на свој начин.
Живео по својим мерилима.
И презирао чвста упутства власти.
Она су долазила из неког непознатог правца.
Увек у невреме, усред лета или зими.
Ни пролећа и јесење дане нису заборављали.
Тада су показивали сву моћ задатих истина.
Контролисали су наша имена.
Прелиставали неке тефтере.
И једва срицали слова.
Сви,из села, били сте обележени људи.
Под присмотром.
Под сенком.
Осуђени да будете криви.
Без кривице – криви!
Неколико пута су ти одводили оца.
Мајка је плакала.
Деда те грлио и тешио.
Гледао си негде као да се молиш Богу.
Касније си сазнао палете боја бруталне власти.
Тада си мрзео дугу која је пристизала после кише.
Претварао да си већ одрастао иако си био дете.
Време те опаметило: буди старији од својих година.
Од оца научио да рачуне треба плаћати редовно.
Суровост власт мање ћеш осећати.
Ако и буде, разлог мање да те оптуже.
У јесењим маглама био си сигурније.
Знао да они неће доћи.
Зато те није плашила бескрајна усамљеност.
Најава доласка зиме.
Дуга путовања на сеоским путевима.
И неподношљиви мирис устајалог несна.
У дубоким, тужним очима скривао тугу.
Ниси хтео да им покажеш своју отворену рану.
Дубока незадовољства сликом сеоског одрастања.
И несигурне кораке својих гласова.
Само понекад осетио си трунке радости.
Блештаву моћ инаћења над моћницима.
Био си чувар свога гласа.
Склањао се од непоузданих сведока.
Између идеала и стварности.
Уплашених погледа и немоћних стараца.
Желео да будеш свој у своме простору.
Да се супротставиш малогранђанштини.
И сопственом страху који се повремено будио.
Због неизговорених добро изабраних речи.
Лечиле те од неузвраћене љубави.
Доносиле мудрост и образовање.
И жеље да се нешто смислено каже.
Осећао проток времена као надмоћну силу.
Као занимљиву бајку која има неочекивани крај.
Био у исто време и за и против.
Посебно у младости када ниси био повремено здрав.
Бежао од невидљивих утвара новог дана.
Од пораза који ће бити неминован.
Сна који долази као планинска бујица.
И прича у којој су владале нејасне слике.
Хтео си да дотакнеш нови свет и овде, и другде.
За тебе није било најзначајнијих година.
Ако не рачунамо ону када су ухапсили оца.
Тада си био до неподношљивости болестан.
И када је смрт наишла као ненајављена песма.
Није било реално да захтеваш немогуће.
Да сазнаш истину о поразима очевих идеала.
И тамну слику Голог отока која је била скровена.
Од тебе, и тебе у теби.
Од других и њихових сенки.
И од оних који су је носили као непробол до смрти.
Писао си дневник да не заборавиш живот.
Повремено, узгред, бележио нешто јако важно.
На пример, полазак у школу.
Прва слова, прве петице.
И прву љубав своје младости.
Када си читао дневничке белешке, ругао се себи.
Своме невештом рукопису.
Своме смислу за хумор.
И причама које си бележио.
Сада признајеш да ниси волео вођу.
Зарадио си петицу говорећи нестварне догађаје.
Рецитујући песме које су славиле поразе.
Уметничка истина била је јача од сваке приче.
Много година касније, сазнао си за нови свет.
За нове истине и нову историју.
Тада разумео заблуде које си морао да преболиш.
Живео у времену изневерених нада.
И добу које ти је помогло да одрастеш.
Обележен једном истином.
Једном идеологијом.
И сликом у којој је ОН једино важан!
Тражио спокој у времену неспокоја.
Шансе за друго време.
И утеху која ти болно недостаје у стварности.
Нови почетак споро је стизао.
Недостајала ти нежна, поетска реч и понека песма.
У писмима исказивао забринутост.
Због болести и смрти најближих.
И најаве нових несрећа.
Хтео у смирају дана да што пре одрастеш.
Да помогнеш другима и себи.
Да пронађеш нешто што не постоји у твоме животу.
Слободу, која је била далеко у засену.
Повремено је пристизао приметан оптимизам.
И осмех, који се трудио да победи тугу.
У обручу неизвесности, веровао себи.
Псовао тихо, готово нечујно, недостојне.
Псовао, да нико не чује, намрштена лица власти.
Праварен безброј пута, веровао да томе има краја.
Уверавао себе да је судбина непоткупљива.
Да је власт променљива.
И да ће те једном обасјати срећни тренутак.
Тада си очекивао долазак новог, лепшег јутра.
Нажалост, глупости су царовале око тебе.
То си разумео још као дете, на прагу пунилетства.
Хтео да ти мисли буду макар мало јаче од тишине.
Да их разумеш и кажеш другима.
Да те чују они који су давно отпутовали.
И сада самују испод великог дрвећа, на улазу у село.
Недоглед те није плашио.
Желео да сачуваш обичаје.
Сељачки хлеб.
И боју свога гласа.
У томе налазио свој мир.
Свој давно затурени поглед среће.
И слику свога дома да те милује у тескоби дана.
Научио да ћутањем пишеш своју причу.
У своме и туђим говорима препозвао стварност.
Трептај твога ока регистровао неистине.
Слушао о далеком пуцњу метка.
О новостима које се оглашавале сузама.
Све речено било је само почетак новог бола.
Твоја старо село припремало се за ново умирање.
Упозоравао те чести глас суседа како је неко отишао.
Рођења су била реткост.
Свадбе још ређе.
Сурово ће бити када одрастеш! – лебдело је ћутање.
Рукопис то није могао да препознао.
Трудио се да ту непогоду и не бележиш.
Многе речи су занемеле од несећања.
Од старости, од сиромаштва и прозуклих дана.
Тренутак слободе ниси разумео до краја.
Безазлени облаци скривали нове непогоде.
Неизговорене речи и нове напукле дане.
Покушавао си немогуће.
Оставрио у запећку дана своје тајне.
Своје далеке снове.
И неисписане песме бола.
Ниси хтео да признаш сневесела јутра.
Ни вечери које су прикривале незнанце.
Хтео да будеш снажнији од своје сенке.
Од неиспричаних прича.
И своје скривене биографије.
Покушао да дознаш називе свих околних планина.
Скривених путева и затурених њива.
Прелиставао старе књиге твога краја.
Прелиставао списе о именима затурених породица.
Покушавао да откријеш неоткривено.
Да пронађеш корене људских несрећа.
И варљиву срећу људског трајања.
Исту реч читао си различито.
Слободу си прелиставао као срећу.
Као победу бољих над немоћнима.
Разумео је као неслободу за поражене.
За оне који су свој глас чували као свету тајну.
Веровали у своје корене.
И неговали традицију из времена Косовског боја.
Испод истог рукописа дописивао нову причу.
О посној земљи.
Ветровима који су доносили несрећу.
И грмљавини која је пристизала ненадано.
О горштацима који се нису бојали природе.
О комшијама које су једино плашили незнанци.
О својим вршњацима који су читали неразумно.
О пречицама које си морао да превалиш до школе.
И зборовима који су трајали по задатом распореду.
Док си читао науме власника твога трајања.
Говоре научене из неразумних књига.
Из реферата који су стизали из даљине.
Из песама у којима се славила победа дана.
Из уснулим гудура које су личиле на несрећу.
И свега што су говорили да је њихово.
Знао да је то дозвољена неистина која те мучила.
Ниси успео, као и други, да је удаљиш од себе.
Био си дечак да разумеш време и људе око себе.
Да оде у недођију дуж забрана.
Са првим несугурним кораком усред невремена.
И да је никада више не сусретнеш у своме крају.
Тај оквир дечаковог трајања двострука је слика.
Прва, која те учила отпору сваком туђинцу.
Друга, да знају да твоју истину претворе у немир.
И закаснели одјек пуцња који зна своју мету.
Зато си, иако нејак, схватио сву тескобу отпора.
Твог, твојих најближих и честитих комшија.
Они су чували традицију предака.
Нису се бојали претњи моћника.
Ни најаве да је дошло ново доба.
Да је дошло време у коме се слуша један глас.
Да се сељачка мука разуме колико је довољно.
И да никада нико не може да победи ново време.
Могли су сељаци да пречују ту далеку поруку.
Могли су да се инате колико су наумили.
Могли су да се крсте у заветрини.
Могли су све, али не баш све!
Нису могли да облаче свечано одело када науме.
Нису могли да се ограде баш како желе.
Нису могли да колутају очима када незнанци говоре.
Јер, иако непознати, требало је да буду слушани.
Ма колико били званични и гласовити.
Ма шта казали што није по вољи.
И ма где кренули и где застали.
Рано си схватио, као дечак, послати су по наредби.
Да уведу ред по своме реду.
Да прозову онога ко је на тајном списку.
И да заметну кавгу када пишу нову оптужницу.
То се није учило у школи.
Тамо су биле друге, бајковите приче.
Заносни говори и слике једног вође.
Једна истина која је била упакована у све излоге.
У све крајеве, ма колико били удаљени од пута.
Без светла; без истинске радости.
И увек са списковима сумњивих.
Али, схватио си, док си полако ходао.
Схватио оно што другима није било јасно.
Схватио суштину невидљиве моћи.
Схватио слику иза које се видео један празник.
И само једно једино велико име.
Ко то није разумео, није му било лако да дочека дан.
Није било лако да прихвати тежину несна.
И далеких предела таме.
У којима се може наћи без своје воље.
