ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић, познати лесковачки писац и књижевни критичар, објавио је на свом ФБ профилу занимљиву и више него прецизну оцену о стваралаштву проф. др Драгомира С. Радовановића, најплоднијег лесковачког књижевника, аутора више од 170 књига. Њихов рад опширно је представљен у студији – хрестоматији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016)
СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ: ГОРКО – САТИРИЧНА ТРАГИКА СТВАРНОСТИ У ДЕЛИМА ДРАГОМИРА С. РАДОВАНОВИЋА
Одмах на почетку признајем да сам се са зебњом подухватио озбиљног и замашног посла, којим би да кажем некоје речи о стваралаштву човека који иза себе има преко сто седамдесет књига. Опус достојан поштовања, иза којег стоји огроман духовни и интелектуални, али и физички напор. Приказивач мора водити рачуна да га огроман опус не заведе на путању којом ће претерано хвалити, или да залута на ону стрмију стазу погрешне оцене и куђења. Настојаћу да се клоним и једног и другог. По својим скромним интелектуалним могућностима човека који је и сам понешто написао, у неупоредиво мањем обиму од нареченог професора, покушаћу да проговорим само о неколиким књигама из опуса професора Радовановића, које су на мене, надам се и на остале читаоце, оставиле значајан утисак. Биће речи о књигама у којима аутор храбро и бескомпромисно, пре свега зналачки, али и на сатирично – афористички начин говори о нашем времену и свету у којем смо се по злу случају нашли, како рече Андрић. Мало је, готово и да нема, аутора у савременој српској књижевности који пишу на теме, и о пошастима којима империје зла непрестано тлаче остатак света. Чизма империје која влада светом вођена искључиво својим интересима, користећи притом најмоћнију пропаганду лажи и обмана, за какву свет није знао до сада, згазила је све моралне, правне, људске и божје норме и законе. Под том чизмом издахнуло је међународно право. Кад ово чедо људскога ума и норми постане мртво, свет је у опасности да нестане, а пакао се из подземља, без зазора појављује на светло дана. Жели ли људски род, заиста, тако нешто? Ово питање професор Радовановић непрестано понавља у својим књигама, озбиљно уплашен за судбину човека и његовог опстанка на усудној му планети Земљи. У томе је највећа вредност његових текстова. Тим пре што се интелектуална елита широм света, у највећем, претворила у корисне идиоте и служинчад најмоћнијих и најбескрупулознијих мултимилјардера и владара из сенке. Један посто те елите поседује богатство деведесет и девет посто становништва на планети Земљи. Корумпирани, новцем и привилегијама успавани интелектуалци, овакав свет хвале на сва звона и убеђују нас да живимо у најбољем од свих светова, понављајући Лајбницову мантру, без мере и критеријума. Тек, ту и тамо појави се неки глас вапијућег у пустињи, да би опоменуо људски род о страшним заблудама и катастрофичним исходима, ако се не учини нешто мудро и часно. Глас професора Радовановића је један од таквих, што му свакако служи на част.
Један од најпознатијих српских књижевника, професор Мирослав Димитријевић, председник Српске духовне академије у Параћину, есејиста, романописац, историограф, песник, сатиричар и антологичар, казао је о стваралаштву професора Радовановића и следеће речи: Али не само по квантитету, већ и по квалитету његова књижевна дела носе печат оригиналности и посебности. Зато можемо слободно рећи да овај лесковачки писац припада самом врху савремене српске пирамиде. Радовановић је значајан писац наше књижевности, не само јужносрбијанске, и он као полифона и полиграфска личност која са подједнаким успехом пише романе, драме, приповетке, сатиричне приче, афоризме, песме…
Овај кратки и непотпуни приказ стваралаштва професора доктора Драгомира С. Радовановића састављен је из два дела. Разлоге овакве поделе читалац ће лако разумети.
МРЕЖЕ ПАУКОВА
Пред поштоваоцима писане речи је тетралогија под насловом МРЕЖЕ ПАУКОВА , професора доктора Драгомира С. Радовановића, једног од најпознатијих, и по стваралачком опусу сигурно најплоднијег писца у Србји. ( Боже, како би ме изгрдила стара госпођа Исидора Секулић због израза најплоднији, али он је неизбежан кад је професор Радовановић у питању ). Овога пута пред читаоца подастире слику на којој се јасно осликава материјално, морално, економско, политичко и свако друго посрнуће Србије, на крају двадесетог и почетком давадесет и првог века. Слика је то равна Пикасовој Герники, а по ужасима који су на Србију навалили, сигурно је надилази. О тим ужасима које живимо, мање или више несвесни, огуглали, убијени у појам, како се то колоквијално каже, аутор говори са невероватном смелошћу. Као нико други у Србији, али и окружењу. Треба му исказати велико поштовање и захвалност, пре свег на бескомпромисном вивисецирању српске стварности, у свима њеним сферама. У времену у којем се награђују, промовишу и на сва звона хвале књиге које не говоре ништа, не носе никакву едукативну поруку, не афирмишу праве моралне, историјске и културне вредности; у којима се аутори утркују у пљувању и љагању Србије, Срба и свега што је српско, књиге професора Радовановића су прст у око овако наопакој контаминацији Србије, њене културе и стваралаштва, али и промотерима који је афирмишу као нова Потемкинова села глобализма и мондијализма.
У првој књизи аутор говори о врху светске олигархије и њеној бескрупулозној доминацији, која подразумева рушење непоћудних јој система и носилаца власти, у земљама које располажу природним ресурсима, зарад њиховог присвајања, и геополитичких повољности њихових простора. Друга књига бави се школством нам девастираним и доведеним до карикатуралности, које фабрикује полуинтелигенте, необразоване и неспособне да се носе са својим менторима на Западу. Следи трећа књига о здравству нам болесном, болеснијим од сваког болесника у овој несрећној држави. Четврта књига је врх стравичне пошасти која је Србији и српском народу наметнула робовласнички систем. У њој аутор разголићује до крајњих граница све марифетлуке облапорних белосветских лопина и домаћих им помагача – слугерања, пљачку на најбестијалнији начин, путем тзв. тендера. Тендер, овакав какав се примењује у Србији, није ништа друго до озакоњена, перфидна и бесрамна отимачина народне имовине. Све што је стварано педесет година, преко ноћи је опљачкано, са најнесувислијим објашњењем како држава није добар домаћин, и да све мора да пређе у приватне руке. За џабака. Е, то може само преко тендера. На почетку овог приказа упозоравамо читаоце слабих нерава и осетљивог стомака, уз то још и склоних моралним нормама на којима су васпитавани у младости, да се озбиљно припреме за читање ове тетралогије. Због чега? Осетиће претерано горак укус у устима, невероватну мучнину у желуцу и нагон на повраћање. Да се одмах разумемо, не због лоше написаних књига, напротив. Аутор је са много детаља, упечатљиво и зналачки описао све гадости, сав мутљаг, блато и, пре свега, моралну клоаку у коју је Србија утонула изнад темена. У ту клоаку увели су је њени водећи политичари, лажне демократе, лажне патриоте и лажни експерти.
Дакле, ради се о сувише добро написаним књигама, на невероватно ружне теме, о ужасним мрежама у којима се безуспешно батрга Србија и сви који у њој живе. Поготово ако су Срби.
Читајући МРЕЖЕ ПАУКОВА спонтано ми се намеће поређење са два врхунска романа српске књижевности; МРЕЖЕ, Ериха Коша, и ПАУЦИ, Ива Ћипика. Не случајно. И у једном и у другом роману аутори говоре о појединцу ухваћеном у мреже друштвене, социјалне и личне драме. Дакле, ПОЈЕДИНАЦ и његово страдање у канџама облапорних паукова. За разлику од ова два значајна српска писца професор Радовановић чини велики искорак. Јунаци његове тетралогије, жртве уловљене у нераскидиве и погубне мреже наше стварности, то смо СВИ МИ. Нико није ван тих мрежа, немогуће је бити ван њих, сваким даном све су гушће и чвршће, све јаче нас стежу. Због тога аутор не даје имена главним личностима својих романа, јер су главне личности опскурни ликови који су се намножили у толиком броју, да је излишно њихово именовање. Србија је пуна ‘’демократије’’, ‘’слободе’’ и мафија. Школска, електропривредна, путарска, здравствена, полицијска, грађевинска и ко зна која још мафија није премрежила ове наше просторе. Овде здрав разум долази у озбиљну дилему, о чему се ради, у каквој виртуелности живимо наше бедне животе, малих плата, пензија, сиромаштву и свакојакој немаштини, док се на другој страни, свакога дана издваја слој пребогатих, осионих и беспризорних, који скупим џипвима газе невине људе на улици, али не сносе никакве законске санкције, јер имају новац. Одакле им силно богатство које их чини недодирљивим? О томе професор Радовановић пише бескомпромиснои без длаке на језику, без страха да ће се неко препознати и правити му проблем.
Прва књига насловљена је као ВРХ. Аутор се у њој бави догађањима на самом врху иза светске позорнице. Завеса је спустена, испред ње се на просценијуму показују марионете које су моћници иза завесе гурнули да једно време изигравају њихове кловнове. Шта се стварно догађа на сцени иза леђа кловнова, то народи не знају, не смеју знати, јер ће се открити велика тајна коју је Бранко Миљковић тако луцидно, песнички исказао: Кад народи схвате како се постаје велики/ Тргови ће остати без споменика. Свет мора да осети на својој кожи све пошасти које му моћници свакодневно, и немилосрдно уништавајуће намећу, притом перфидно лажући флоскулама о људским правима, слободи и демократији. За реализацију својих пљачакшко криминалних работа и злочина најгоре врсте, рушењем легалних власти које им нису по вољи, владари иза завесе користе своје присталице, облапорне лопине, тзв. корисне идиоте, међу домицилним становништвом. То су, пре свега, утицајни појединци у политичким странкама, војсци, политици, обавештајним структурама, привреди, све до Српске академије наука и уметности и лажним невладиним организацијама, плаћеним од обавештајних служби Запада и монструма Сороша. За опскурне ликове из наведених структура, све је на продају. Отаџбина, морал, патриотизам, смешни су и ретроградни појмови. Важан им је једино конто у банци на неком од егзотичних острва, џипови са пуним резервоарима. Њихов највиши духовни и морални домет је флоскула: Слобода, шта је то? Сипа ли се у џип. Изроди ! Народ пљује на слободу која се сипа у џип. Али, то није све. Уништавање и потпуно девастирање оружаних снага, уз најидиотскију флоскулу коју здрав разум не може да схвати ни под којим условима: Шта ће нам војска, Србија више НЕМА НЕПРИЈАТЕЉА. Док се сви око ње наоружавају до зуба и кидишу на њене територије као бесни пси! Највећи злочин учињен према Србији и српском народу, управо је уништавање њених оружних снага. Председници, премијери и министри одбране који су тај злочин учинили, мораће да буду изведени на суд и адекватно кажњени. То нису само колаборационисти са западњачким неофашистима, они су ИЗДАЈНИЦИ.
Белосветским хохштаплерима поклањају се будзашто, највреднији производни капацитети, оператори мобилне телефоније, писани и електронски медији. Лого ПОЛИТИКЕ, на којем пише да су њени оснивачи Рибникари погинули бранећи Србију, скинут је чим је поклоњена онима против којих су се Рибникари борили. Зна ли српска сиротиња раја коме плаћа папрене услуге СББ оператера? Не зна. А треба да зна. Власник је пензионисани амерички генерал који нас је бомбардовао у име америчке наднације. Убијао нам је децу, да би нас пљачкао, а домаћа олош елита нам испира мозак причом о демократији и слободи, које су нам бомбе са осиромашеним уранијумом донеле. Боже, има ли Те? Ако Те има, зашто дозвољаваш овако нешто?
Бескрупулозни мафијаши, који су поклањали српску имовину белосветској олош елити, добијају у Србији највише државне функције, само уз један услов, смерно љубити смрдљиве скуте поробљивачима, убицама, педофилима, хомосексуалцима и лезбејкама са ВРХА. Сваки покушај, макар и вербалне побуне, проглашава се теоријом завере, ретроградним погледом на савремени свет, антиевропејством, и сличним идиотлуцима. О свим овим пошастима савременог света и Србије, аутор пише без зазора и компромиса. Пребогати, полудели од беса и својих болесних амбиција да владају светом и приграбе сва његова богатства; огрезли у пороцима и злочинима потпуно издвојени од обичних људи, од света и стварности, непрестано срљају у катастрофу из које неће бити спаса никоме. Има ли излаза, питање је које читалац стално поставља себи док чита ове мучне и застрашујуће катаклизмичне слике, што се оцртавају на далеком фону горко реалистичке литературе.
Аутор се, као ретко ко, ухватио у коштац са тешким задацима да прикаже савремени свет и најутицајније људе у њему. Ко су ти људи? Колико и шта обичан свет зна о њима? Ево шта пише Борис Над, писац, публициста и колумниста, а преноси Нови стандард: Давос класа, крем глобалног планеттарног друштва у којем су холивудске звезде, шефови држава, технолошки и други милијардери, умрежени људи, повезани, размењују услуге и тргују утицајима. Живе по сопственим правилима, у друкчијој стварности, удаљени и изоловани од народа, од обичних људи, према којима осећају мучнину и дубоки презир. Међу њима осам појединаца располаже са 426 милијарди долара, баш као 3,6 милијарди најсиромашнијих на планети. Један посто најбогатијих поседује колико и осталих деведесет и девет посто. У 2017. години један посто присвојио је осамдесет и два посто новоствореног богатства, а да притом прстом није мрднуо у стварању тог богатства. То је врли нови ГЛОБАЛИСТИЧКИ И ЛИБЕРАЛНИ СВЕТ, којег описује, жигоше и излаже читалачкој јавности, на светло дана, професор Радовановић.
У другој књизи реч је о школству. У њој читамо такве неподопштине моћника, углавном малог научног капацитета и минорног личног морала, често застајући са питањем, ‘’ да ли је ово могуће ‘’? Ако се каријера професора прави тако што ће неко постати кум, рођак или пријатељ моћника из политичког миљеа, ако се испити продју по тачно утврђеној тарифи као возне карте на аутобуској станици, поставља се сасвим логично питање: ‘’ какве стручњаке, и за кога, школује наше шклоство’’? Какав ће економски систем у држави креирати ималац дипломе економске струке, коју је купио као да је ушао у драгстор, платио и изишао са папиром на којем су корумпирани и пљачки склони декан, професор и ректор, без трунке савести и морала ставили своје потписе? Не ретко у ту се нечасну работу укључују естрадне звезде, по правилу необразоване као ћускије. Какве ћемо лекаре, инжењере, професоре, научне раднике имати, и куда нас оваква пракса води? А та је пракса узела пандемијске размере! Како је могуће, у уређеној држави, да свако ко покуша да укаже на овакве малверзације, буде шиканиран, понижаван до отпуштања са посла? Ово су само нека од питања које ће приљежни читалац постављати, пре свега себи, потом и окружењу у којем обитава. Без наде на сувисли одговор.
Сведоци смо да се пишу и награђују књиге које не говоре ни о чему, без садржаја и порука, често без елементарних књижевних вредности, изишлих испод пера телевизијских дрндалајки, спонзоруша, трећеразредних глумичица и фрфљавих телевизијскух водитељки. Тим пре подухват професора Радовановића заслужује сваку пажњу и похвалу, због снаге, храбрости и умећа да се ухвати у коштац са овако крупним и болним темама, које тиште савремени свет, поготово мале, економски и војно слабе државе и народе. У тој чињеници видимо највећу вредност ове, друге књиге, из наречена тетралогије.
Ево и треће књге у којој се аутор бави ЗДРАВСТВОМ. У њој читалац улази у девети круг пакла, у сам његов центар. Ако је ишта болесно и наказно у земљи Србији, то је здравство. Препуно је гадости, пљачки, злоупотреба у тој мери да здрав разум почиње да се губи преко сваке мере. Људи који су ратовали за ову државу изгубивши делове тела, обогаљени и осиротели, предмет су најбестијалније пљачке од хохштаплера у белим мантилима. Пре подне раде у државним здравственим установама, поподне у својим приватним ординацијама. Кад невољник, гоњен муком и сиротињом дође у државну установу да потражи лек бољкама, лекар који га је примио саветоваће му да оде у приватну клинику, коју, гле чуда, држи управо тај исти лекар или његов колега са којим је ортак. Ако нема пара да плати, може да чека смрт, бесплатно. Следећа ујдурма здравствених радника је крађа деце и њихова продаја. Систем је разрађен до перфекције, а богатство стечено на тај начин мери се милијардама долара. Несрећним родитељима се саопштава да је дете егзистирало, не умрло, да се несрећници не би одмах досетили о чему се ради. И речник су прилагодили својим марифетлуцима. ‘’Преминуле’’ бебе никада не покажу родитељима. Како би их и показали кад су оне специјалним каналима, најчешће, већ преко границе, у рукама богатих људи, али и људи у геј браковима, из Европе и Америке. Невероватно је и здравом разуму несхватљиво шта се чини са децом у Норвешкој, коју су одузели од родитеља. Главну реч воде педофили, хомосексуалци и ини помрачени умови. Богат, модеран и успешан свет Запада не реагује на све гадости од којих се утроба преврће. Ко не верује овој причи нека на интернету потражи исповест Рускиње којој су отели децу, и где су несрећна деца завршила. А то је само каменчић пакленог мозика, о овом посрнулом свету.
Сви су у том стравичном ланцу злочина намирени позамашним девизним износима на својим рачунима. О томе се већ деценијама прича, но готово да нико није одговарао. Нема доказа! А тек судство нам је црни лавиринт из којег нема излаза. Не заостаје ни полиција у неподопштинама. После саобраћајних удеса, врли полицајци који врше увиђај најпре опљачкају све што је иоле вредно, па тек онда праве некакве намештене записнике из којих се најчешће ништа не може сазнати. Да ли је икада неко од полицајаца одговарао за овакве прљавштине? Није и неће! Врана врани очи не вади! Да се Власи не сете, повремено се лансира прича о полицајцу који је нашао новчаник са сто евра и вратио га власнику. Писани и електронски медији данима онанишу на ту тему, дајући лажну слику стварности. Што су тај исти полицајац, али и његови шефови, пре тога опљачкали и капу са божје главе, о томе се ћути. Аутор се не либи да нам свима, ма шта мислили о свему овоме, ватраљем суне истину у очи. У томе је, понављамо, највећа вредност књига о којима пишемо. За овакве тврдње треба имати знања, храбрости, морала и одлучности. Професор Радовановић има све то, чак више но сви ми заједно.
Коначно долазимо до четврте књиге тетралогије, са поднасловом ТЕНДЕРИ. ‘’Врх’’, о којем аутор пише у другој књизи, у спрези са домаћом олош елитом, коју је тај ‘’врх’’ и довео на власт, довршавају разарање и уништавање Србије и српскога народа, Све што је иоле вредније у индустрији, пољопривреди, рударству, поклања се у бесцење страном фактору, припадницима ‘’врха’’, а добар део приграбили су и прваци наречене олош елите. Необразовани, или у најбољем случају скромног образовања, али сви одреда са дипломама школа високог и највишег хохштаплераја, приграбили су зној, сузе и крв педесет генерација трудољубивих и часних делатника, радника, техничара, инжењера, пољопривредника и свих осталих који су створили модерну и успешну државу, достојну поштовања. Преко ноћи, лопине опљачкаше све до голе коже. Радничка класа, некада носилац свега у држави, гурнута је у провалију беде какву није могла ни да замисли. Неуспели штрајкови, којима се олош елита смејала, или слала батинаше на голоруке раднике, брзо су престали, а ојађен и слуђен народ, попут зомбија, легао је на руду. У очајању штрајкачи су себи одсецали делове тела, лежали на железничке пруге, а многи извршише самоубиства. И, ником ништа. Олош елиту и белосветске криминалце, који је подржавају и одржавају на власти, такве ‘’ситнице’’ не занимају. Од некада индустријски средње развијене земље Србија постаде зона сумрака и црна рупа на карти света. Што је најжалосније, убеђују је да је то за њено добро. Уместо свеопштег уништења, великодушно и свакодневно нуде лажи и недотупаве флоскуле о некаквој демократији, слободи и људским правима. Мало ли је? Затварају фабрике и пропагирају еколошку државу, потом нам потурају некакве своје радионичице, које зову фабрикама, са прљавом технологијом, опасном по здравље радника , али и околног становништва. У том случају не помињу екологију.
Врстан економиста, професор Радовановић до детаља разоткрива најскривеније марифетлуке транзицијске пљачке, отимачине и уништавање једнога народа. Злочин какав су смислили пљачкашки умови Запада и ефикасно примењвали од Индије до Либије. Србија је добила ту ‘’част’’ да и њу ‘’усреће’’, до обогаљења. У телевизијском филму Бој на Косову, Љубомир Симовић има реченицу, којом се већ полумртви Султан обраћа свом млађем сину Бајазиту: ‘’ако хоћеш да поробиш Србију, чини то са Србима, тако ћеш је најлакше поробити’’. Они који су на Западу планирали черечење и поробљавање Србије, очигледно су добро проучили Султанову поруку. Најпре су нашли своје помоћнике – апсолутне послушнике, до гађења, потом су кренули у реализацију својих наума. Њихови стручњаци са високих школа врхунског хохштаплераја осмислили су монструозно перфидни начин пљачке, ТЕНДЕР. Све је почело небулозним теоријама како је држава лош власник имовине. Притом нико ни да помене како су на Западу компаније од интереса за државу у њеном власништву, дакле нема приватизације онога што је држави значајно. Њихова је држава добар власник, наша није. Гле к…е, како би рекао Милошенда. Та гнусна лаж и подвала одвела је Србију и српски народ у нововековно, и сва је прилика, вишевековно ропство. Ко то не види, или је слеп, или су му намере према Србији, најблаже речено, сумњиве. За нека бивша времена говорило се и говори, да су времена лоше економије. Усрећили су нас буразерском економијом. Потоње генерације треба добро да проуче значење овог појма, које је много више од семантичког, оно значи ПЉАЧКА, ОТИМАЧИНА, БЕСТИЈАЛНА КРАЂА, завијање у црно читавог једног народа, односно више народа, јер је постала планетарног карактера и обима.
Читалац из будућих дана, у тетралогији Паукове мреже, професора Радовановића наћи ће најбољи уџбеник о трагедији српског народа и уништавању Србије. Да ли ће актери те катаклизмичне катастрофе икада одговарати за своја недела? Нисмо сигурни, али не искључујемо такву могућност. Многи ће, надамо се одговарати и бити осуђени, макар постхумно.
Овај кратак приказ наречене тетралогије завршићемо једним подсећањем, помало анегдотског карактера, из времена америчког грађанског рата, између Севера и Југа. После пбеде над јужњацима, један северњачки генерал обилазио је градић у којем је живела Харијета Бичер Стоу, чувена америчка књижевница, ауторка романа Чича Томина колиба. Угледавши сићушну женицу, скромно одевену и уплашену, после сазнања о којој се особи ради, узвикнуо је: ‘’ зар је ова крхка и слабашна жена могла да изазове грађански рат у Америци?’’ Генерал је имао у виду потресно сведочење књижевнице о страдању црначког народа на југу Америке, управо у роману Чича Томина колиба. Историја је забележила да је после овога рата укинуто ропство у Америци. Ето шта може да учини добро написана књига, која изиђе испод пера доброг и часног писца, којег ‘’све ране његовог рода боле’’.
Подсећање на овај детаљ из далеке историје, далеког нам, годинама уназад можда најдаљег народа, има за циљ да нашег читаоца упозори на сву величину и значај МРЕЖЕ ПАУКОВА. Не да би изазвале грађански рат у Србији, имали смо тога зла превише, него да пробуде успаване савести људи, да се на основу сазнања из овог четворокњижја, обичан свет и сви који би да се ставе на чело странака, покрета, партија, упознају са горућим и НЕОДЛОЖНМ проблемима који притискају Србију и Србе попут оловне плоче ( Драинац ). Да свим снагама духовног, интелектуалног и моралног потенцијала крену у препород Србије. У противном, све приче и замајавања о бољитку и напретку обично су млаћење празне сламе.
Тетралогија МРЕЖЕ ПАУКОВА имаће у томе веома значајну улогу, под условом да буде прочитана на прави и поштен начин. У томе видимо њену највећу вредност и препоручијемо је читатељству, али и свима који воле ову државу Србију и све њне грађане.
***
ЛЕСКОВЧАНКА( драма ), ТУЛЧА И БУЛЧА ( сатире ), САТИРИЧНЕ ПРИЧЕ СА ХИСАРА, ГРЕШКЕ ЕКОНОМИЈЕ И НОВИ ПУТ, (С)ВОЈНА ТАЈНА, ДНО ДНА ЈЕ НА ВРХУ
У драми ЛЕСКОВЧАНКА аутор не трага за модернизмима и осталим ‘’измима, новим тенденцијама’’ и сличним белосветским измотацијама. Класичан стил писања, свакодневни језик и јасна прича, одлике су овог драмског текста, у којем се говори о свеопштем расапу и грчевитој борби за опстанком по сваку цену. Виталност и решеност да се корача усправно, уздигнуте главе, у околностима под којима, чини се, нема излаза. Има излаза каже аутор. Какав је и на којој је страни, нека просуђује читалац. ЛЕСКОВЧАНКА је по тематици, стилу и структури, заправо наставак МРЕЖА, у драмском облику.
Обогаљен човек, патриота који је спреман да за одбрану отаџбине ( каквог ли архаичног и анахроног израза! над којим се другосрбијанци, мондијалисти и остали исти згражавају ) учини све, не жалећи делове свога тела, чак и живот, постаје терет тој истој отаџбини, тачније њеној власти инсталираној по вољи моћника о којима аутор говори у Мрежама, односно њиховом делу Врх. Тврд је то човек, ратник, патриота, навикао на све тегобе живота, увек имајући на уму ону очајничку флоскулу: Горе високо, доле тврдо. Док се ратни дезертери, војни бегунци, издајнички шљам и олош елита, уз помоћ западњачких корисних идиота у Србији, богате пљачкајући све што је стварано пола века, ратник – инвалид не може себи да приушти лекове, гладује жељан комада хлеба, о плаћању комуналија не сме ни да мисли. То је слика постпетооктобарске Србије, за коју нас олош елита, чанколисци, лижисахани и слугерање западњачких моћника увераавају да је рај на земљи, и да мед и млеко теку улицама, само ми ‘’слепци’’ то не видимо.
Има у овој драми три лика која ваља посебно издвојити и задржати се на њима. Кроз њих аутор провлачи једну танку, али јаку нит која пружа наду у океану безнађа. Поред оца Радише, ту су још ћерка Милунка и Мишко бизнисмен. Радиша, ратник и инвалид, и поред свих недаћа које наваљују на њега и покушавају да га сломе, не клоне духом. Он се чак и не жали на худу судбину, не истиче своје заслуге за отаџбину. По угледу на своје претке храбро и достојанствено носи свој крст ратника и патника, свестан да је учинио све што је могао у одбрани родне груде, као његов деда на Церу, Мачковом камену и Кајкмакчалану. Његова је савест мирна, испунио је своју судбину, како каже Црњански. У том лику аутор приказује ону праву, исконску снагу Србије и српског човека, свиклог свакоме јаду, спреман да му се одупре без роптања. Док свакодневно слушамо транзицијске лопине, пребогате и осионе, како тешко живе и ништа им у Србији не ваља, Радиша стоички подноси све ударце судбине, повија се под њима, али не пада. У томе је снага српскога народа, то је онај трачак светлости на крају тунела у којем су српски народ и Србију сатерале западњачке осионе, бахате, педофилске и хомосексуалне битанге. Издржаћемо, снаћићемо се, нема нам спаса, нећемо пропасти. Не знам да ли је Радиша икада чуо за Руварца и ову његову изреку, али он је снагом свог инстинкта, оним атавистичким поривом који се добија самајчиним млеком, носи у себи.
Какв отац, таква ћерка. Милунка – Мунка одличан је ђак иако је најсиромашнија у разреду, учи уз светло петролејске лампе, а књиге углавном позамљује од другарица. Снажна духом и телом, кад види све муке несрећног оца отићи ће у кафану да пева, и на тај начин бар мало олакша материјално стање породице. Свесна је каквом се ризику излаже девојка тих година која сваке вечери увесељава пијандуре у кафанама, из чијих ушију штрче длаке, а из балавих уста цуре бале похоте, алкохолних испарења и неопраних зуба. Смрада ознојених телесина. Мисле да им све припада, само зато што су се напљачкали довољно, и могу да плате свако задовољство. Милунка не пада на тај ниво. Њу је мука натерала на толика понижавања, али је неће натерати да посрне. Остаће усправна и достојанствена, волеће само свог момка Спасоја, у којем има верног и оданог човека, заштитника и покровитеља. На моменте Радовановић се у појединим сценама драме приближава причама Достојевског, из Петроградских кафана, подрума и подземља. Задовољство је читати овакве текстове у којима главни лик, млада особа, не подлеже дроги, проституцији, посрнућу, каквих је пуна српска литература. Поготово у књигама високорангираних и многохваљених списатеља који пљују по свему на овим просторима, е да би били европејци, мондијалисти, глобалисти, укратко у тренду. Милунка ће отићи са својим изабраником у Немачку да тамо наставе заједнички живот. Радиша и Рада, отац и мајка, тешка срца пристају на такво решење животних недаћа, али неће бити на сметњи своме детету. Они ће животарити тако како могу и морају, нека њиховој ћерки буде боље. Излаз из невоља постоји. Да ли је он добар или лош, питање је на које, у овом тренутку, немамо одговор, још мање имамо воље да га тражимо. Аутор ни сам не даје одговор на во питање. Оставља га отвореним, нека читалац сам одговори по својој памети и савести. Свет је у превирањима каквих одавно није било. Миграције су постале слика овога времена и света. Године које долазе, треба веровати, даће мериторније одговоре на многа, па и ова питања.
Веома је занимљив приступ аутора лику тајкуна Мишка. Десило се нешто на шта нисмо навикли у свакодневном поимању тајкуна. Таквом лику аутор удахњује душу. Видевши несрећног оца и његову ћерку, дивног гласа и са много туге у очима и срцу, он се понаша, мимо свих правила понашања таквих људи, врло трезвно, готово очински. Доста проблематично у стварном животу, али у литератури све је могуће. Треба рећи да је драма ЛЕСКОВЧАНКА зрело и уметнички артикулисано остварење, каквих на овим нашим просторима није било у дужем периоду.
ТУЛЧА И БУЛЧА
Настављајући традиционалним путем највећег српског сатиричара Радоја Домановића, Радовановић вешто успева да своје виђење невеселе, чак сурове стварности у Србији, али и свету, искаже у дијалозима два обична српска вола, Тулче и Булче.
У шеснаест кратких поглавља аутор врло духовито и довитљиво, плете дијалоге између својих јунака, Тулче и Булче, на различите, актуелне и горуће теме српске стварности. Домановићев во размишља везан, док чека свог газду да изиђе и кафане. Радовановић своја два вола најпре добро напасе, па их потом пушта да размишљају, коментаришу и полемишу, о стварности која их окружује, а њихов газда, аутор књиге им непрестано додаје, уместо сена, све нове и нове теме и дилеме које ће волови пкушати да разреше, ако већ не могу људи. А теме су многобројне:
О раду и животу, О економској кризи, О политичкој кризи, О Болоњској декларацији, О Слободану Милошевићу, О народном хлабу и кухињама, О становима, О држави, О приватизацији, Аутопут, Вода, Парадери, Лидерство, Послушност, Ускраћивање, Правда.
Тулча, иако синоним за потуљеног и на све пристајућег, уме да закључи виспрено, ‘’Ма, Булчо бре, бич је бич. Не боли мене од удараца, него ме боли што ме удара, као да ја не умем или нећу да вучем. Аутор резигниран и поражен закључује, во није ту да размишља него да се упрегне и вуче. Свака сличност између судбине вола и човека, најамног радника, намерна је и неизбежна. Мислите, можда, да је ово анахронизам из деветнаестог века и времена Светозара Марковића? Варате се. Реч је о нашим данима.
Од земље са највећим привредним и економским растом, готово на нивоу Јапана, невештим и неуспелим реформама, али и настојањима северних и ‘’братских’’ јој република, почеће да стагнира и пропада. Покушај тзв. либералног руководства да Србија крене путем успеха, брутално је заустављен од ондашњег врховног жреца и власника државе и свега у њој. Цене сировина, које су углавном произведене у Србији, држане су на ниском нивоу, а цене индустријских производа, који су долазили из северних и западних делова државе, стално су расле. Био је то ефикасан начин да се Србија девастира у привредном и економском, али и популационом смислу, миграцијом људи из села у градове и стварањем великих пустих популационих простора на њеном тлу. Но, све је то било мало пројектантима српске пропасти. Инсценираће некекву побуну народа, ући митраљезима у Народну банку, извршити државни удар, увести визну либерализацију, што ће рећи неометан увоз страног капитала, и неконтролисано изношење домаћег капитала као и добит страних компанија. Остале су све царинске и друге баријере на извоз робе из Србије. Овако, у најкраћем, Булча, српски во овога доба, размишља о економској кризи и несрећама које навалише на Србију. Волове међу политичарима, који се баве искључиво личним интересима, судбина Србије и српскога народа не интересује. Горко сатирично виђење погубне стварности, аутор, по угледу на свог великог учитеља Домановића, приписује перцепцији ‘’једног обичног српског вола’’. Тема једнако актуелна као пре више од сто година, сатирични ракурс исти. Да ли је могуће да је Србија још увек Страдија? Нажалост могуће је, још горе, истинито је.
О политичкој кризи Булча лаконски закључује, политика је најудобнији, најуноснији, најбоље плаћени посао који омогућује брзо стицање богатства и доживотну материјалну сигурност за себе, своју децу и унуке. Доказ томе су допетооктобарски голаћи, у поцепаним виндјакнама и са распаднутим патикама, преко ноћи постадоше најбогатији људи. Без, рада, знања, морала. Као гмазови и акрепи испод подигнутог камена изиђоше на светло дана и винуше се међу богаташе, разни Чеде, Динкићи, Ђелићи, Лабуси, Влаховићи, Питићи, Колесари, Јањушевићи, Ђиласи, Драшковићи…, а људи почеше да секу делове тела да би се прехранили, или скренули пажњу на своје личне и породичне трагедије, изазване деловањем наречених штеточина. Но, све узалуд. Школовани на Западу, ови јаничари нашега доба, гори од оних из турскога вакта, терају по своме, јер имају заштиту својих западних ментора, сценариста и режисера српскога уништавања.
Освети српском народу никад краја. Ако хоћеш да потпуно уништиш један народ, уништи му школство. И то су мрзитељи Срба и Србије монструозно одрадили. Смислили су Болоњску декларацију. Ову подвалу схватио је чак и потуљени и приглупи Тулча, који каже: завршити школу шо Болоњском процесу, то ти је као да си завршио реда ради и да ти је стечено знање никакво. Тулче на универзитетима и министарствима за образовање, науку и технологију ћуте. Ни речи побуне, протеста, непристајања, на упропашћавање српске младости и стварања зомбија који ће пред сваким идиотом са Запада стајати у подређеном и вазалном положају.
Занимљиво је Булчино виђење ‘’највећег зликовца и убице у историји људскога рода’’, Слободана Милошевића. Говорио је: О Србији нико изван Србије, никакве спољне силе и арбитри неће одлучивати. У Србији ће бити онако како одлуче грађани Србије и никако другачије неће бити.
‘’Америка је преко опозиције успела да наметне њену демократију и постави људе који ће је спроводити. Убедили су заблудели народ да он сам бира иако је за њега неко већ одабрао. Слободан није давао да се цепа српски народ. Он није бранио другима да се отцепе. Ратове које је кобајаги Милошевић водио уствари су били отпор Срба да насилно буду изведени из Југославије и тиме буду одвојени од матичног народа са којим су живели у тој Југославији. Право једног народа да оде из вишенационалне заједнице не може да буде ја
Top of Form
