ЛЕСКОВАЦ – Повеља Српске духовне академије, додељена ми је за допринос српској књижевности и културној баштини, са нагласком на роман „Сидонијин поглед“, роман о Исидори Секулић. Лесковачка књижевна чаршија и надничари у култури, углавном су прећутали све о овој књизи. Податак да је Министарство културе Србије откупило 64 примерка ове књиге, једва да је забележен, али се зато надугачко и нашироко пише о остварењима која су испод сваког критеријума. Часни изузеци, које морам да поменем, да се не огрешим о Данила Коцића и Марију Стојановић. Хвала им. Нико није пророк у свом селу. Ја и не желим да будем такав пророк. Ја сам пророк за нека будућа времена и на много ширим просторима – записао је на свом ФБ налогу, очигледно повређен, изванредни лесковчаки писац Светолик Света Станковић.
Рад Светолика Станковића, једног од најобразованијих и најбољих писаца Лесковца, опширно је представљен у двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (2016).
Svetolik Stanković, pisac: Stvaralaštvo vredno iskrenog uvažavanja
Министарство за културу Републике Србије откупило 64 примерка романа Сидонијин поглед познатог лесковачког писца Светолика Станковића. Част ми је што сам био рецензент. Светолик Станковић је рођен 5. јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним.[1]
Свет сам, не својом вољом, угледао једног мразовитог јануарског дана 1945. године уз асистенцију баба Милике, на рогожи, у соби коју су звали ,,голема соба’’ и служила је, углавном, за дочек гостију. Мајка Љубица још није била навршила двадесет година.[2]
I
КЊИЖЕВНИ РАД: Последња лука (Удружење писаца општине Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац 2013). Последње путовање Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ 2016), Сидонијин поглед, роман о Исидори Станковић, Друштво за афирмацију културе Пресинг 2017, „Бивши људи“ (Пресинг, Младеновац 2018).
II
ПОЕЗИЈА СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА – На почетку свих Светоликових – светлозарних стаза стоји духовно исходиште вишеградско-бабичке стазе, како је он често именује. Први пут је њоме проходао када му је дошла до руку отворена Књига. То је било у подножју Бабичке Горе.[3]
(…) Певање је за Станковића колико узлет стваралачког духа толико и самосвојно жртвовање емоција из љубави према духу и потским визијама и представама.
(…) Његов јасан песнички говор – у време кад се тражи да литература саопштава неизрециво и мисли немисливо – није само сабирно место свих знања, већ и лирски оплемењен рацио који тежи узвишеној чистоти изражавања.
(…) Песник Станковић је пре и више од других схватио да се узносити лирски тренуци не нуде тако често и као на длану, већ су редак Гост, који се ненадано јавља, а понекад се и притајено увлачи у биће, или чудовишно проваљује из преобиља живота и густе магме свакодневице. Тај лиризам је са његове вишеградско – бабичке стазе. А кад се у њему огласе под снажним налетима интимистичким буровитости стихије живота или друштвених збивања, они управо од свега тога попримају пуну примамљивост, када се превиђају мањкавости а запажају само заносне врлине.
Наш песник у појединим моментима настоји да деконструише и рашчисти своју лирску субјективност на разне нивое, степене и вештине и опредељује се за креативне пројекције на унутрашњој сцени, заједно са озраченима из бића, са примордијалним моћима онога који гледа из нутрине и онтолошке суштине света.
У свакидашњем језику песника Светолика Станковића, у његовој проживљеној поетској разговорности, понекад намерној неуглађености па и неотесаности и том чисто неформалном, али изворном и самосвојном начину изражавања мисли – скоро све упућује на пуноћу животности забележеног тренутка. Али и на чистоту стања поетског духа који се разазнаје у свакидашњим, обичним, малим стварима. Наш песник том колоквијалношћу не жели само да комуницира, општи или изражава своје виђење света, већ да на свој начин истакне па и пренагласи лирско суштаство што се налази управо иза тог обичног, разговорног језика и неформалног стилског израза. А то је она мало притајена поезија живота што се налази с ону страну само наизглед обичног, понекад тривијалног. То Светолик Станковић, песник животом и делом, који се чува крупних, великих речи – указује на свеживотност, садржину у малим скоро узгредним неприметним појединостима на улици, у кафани, на пољу, у друштву…
Он је песник наизглед обичног и свакодневног, а унутар тога животно, људски, друштвено, па и историјски узвишеног, на нов начин који креативно деструира или тачније – деконструише оно традиционално, свикло и скорело.
У основи Станковићеве филозофије, па делимично и поетике присутан је еклектицизам који спретно комбинује понајбоље елементе разноликих схватања и концепција. Он, да се послужимо једном метафором, попут пчеле, ношен изворним надахнућем, инстинктивно бира из различитих филозофских погледа и система оно што сматра да је највише прирођено његовом поетски осмишљеном погледу на свет. У тој избирљивости нема оне неопходне дозе систематичности, али се у разниклим комбинацијама и поетским прожимањима, разазнаје посебна врста креативне оригиналности изванредног читача (close reading).
%
Последње путовање Јосифа Миљина, у издању Друштва за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ појавило се из штампе кајем децембра 2016. године
“Ткајући финим нитима грубу стварност југа Србије, Светолик Станковић (Лесковац, 1945) води читаоца кроз архаични свет у коме се мимоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери. Стиче се утисак да време у овој књизи стоји; и када писац у причи оживи Раку Драинца и другове, и у тренуцима где се заборављени ратници враћају својим кућама или успутним крчмама где интелектуалци оплакују поразе пред мешетарским силама-схватамо да је то управо она стварност која се код нас тако здушно и истовремено и воли и мрзи, она наша свакодневница од које бекства такорећи и нема, јер је најтеже побећи од самога себе – истиче Предраг Милојевић, уредник „Пресинга“.
Књига садржи девет прича и две новеле: „Радојко“, о последњим данима највећег српског песника Рада Драинца и „Добар Дан, Антоне Павловичу“, о судбини побуњеног човека у данашњем свету и времену.
III
Данило Коцић: ИСИДОРА СЕКУЛИЋ ОД СКЕРЛИЋЕВОГ СУДА ДО НАШИХ ДАНА
Песник, приповедач, романописац, есејист и књижевни критичар Светолик Станковић (Бабичко, 1945), који за себе каже да „живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случају нашао.“ написао је крајње занимљиву, како каже, „причу о Исидори Секулић насталу највећим делом од њених несагорелих рукописа“.
После бројних приказа и студија о Исидори Секулић, „краљици речи и апостолу самоће“ (Милан Кашанин), било је и храбро и нимало лако написати ову причу-роман која по својим уметничким вредностима и новом књижевнопоетском изразу у много чему је нешто сасвим ново и оригинално у нашем стваралаштву и савременој књижевности.
Задатак је био утолико тежи и изазовнији што је аутор увелико запажених дела Последња лука (2003), Залудна молитва (2007), Гласови и сенке из Добре главе (2013) и Последње путовање Јосифа Миљин (2016) требало да задовољи своје високо постављене захтеве, пишући о животу и делу „најумније Српкиње после царице Милице“. Требало је, наравно, потанко проучити не само њено стваралаштво, него и књижевне критике и студије најистакнутијих српских теоретичара. То је, дабоме, од аутора захтевало крајње озбиљан приступ и темељну прпрему, али му то, судећи по коначном исходу ове приче, (која је много више од тога) успео у својој замисли.
Оно што се на први поглед може уочити, читајући овај студиозно припремњен рад, који се слободно може назвати чистим есејем, низ је веома занимљивих података испричаних стилом којим припада само одабраним уменицима нашега савременог језика.
Сви, или готово сви критичари наше историје литературе, слажу се да је Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958) „без остатка посвећена лепоти смислене речи“ и да је важила за „најобразованију и најумнију Српкињу свога доба“.
За њу су, и за живота, говорили да је, и као писац и преводилац, али и тумач књижевних дела, понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза. Због тога је више него тачна оцена да је њен дубоко промишљен и уметнички истанчан, књижевни и преводилачки израз „празник наше писане речи“.
Светолик Станковић, истанчаним укусом за меру, али и поштовање чињеница, пише о Исидори Секулић и њеном школовању у Новом Саду, Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти. Аутор описује, уз навођење занимљивих детаља, о наставничком раду Исидоре Секулић у Панчеву и Шапцу, где се сусреће са познатим „менталитетом паланачке средине“, а потом о њеном ангажовању у Београду, такође у наставничком звању.
Ова умна књижевница, која је у Пешти студирала математику и природне науке, 1922. године докторирала је у Немачкој, што је за оно време, бар када су у питању Српкиње – прави подвиг! Вишеструко талентована, Исидора Секулић је са невероватном лакоћом учила стране језике. Говорила је преводила са немачког, енглеског, француског и руског, али и са норвешког и шведског!
О том широком кругу интересовања, али и о њеним бројним путовањима (Норвешка, Шведска, Велика Британија, Италија), Станковић пише не скривајући одушевљења и огромно поштовање према овој умници-путници, чије је образовање енциклопедијско.
На једном од тих путовања упознала је и удала се лекара пољског порекла Емила Стремницког, који је убрзо умро (1914), и више се није удавала, живећи понајвише у Београду у тиховању, самоћи и преданом раду.
Светолик Станковић, по стваралачком умећу један од најбољих лесковачких писаца (иначе инжењер по образовању, а песник, приповедач, романописац, есејист и књижевни критичар по вокацији), у причи Сидонијин поглед, која нема хронолошки ток (што, наравно, није недостатак, већ може бити само предност да се искаже богатство уметничког израза), највећу пажњу посвећује „самотничким данима“, Исидоре Секулић, њеном осећању за лепоту приповедања и прејаким, неодмереним оценама поједних критичара (Јован Скерлић и Милован Ђилас).
Аутор ове приче-романа потанко, такође вешто, али и довољно отворено, открива неке од животних недоумица Исидоре Секулић. Она је, уочава Станковић, била истински задивљена лепотом и умношћу владике Рада: „Боже, како је био леп, како је био уман. Зашто данас нема таквих мушкараца? Умро је тридесет и шест година пре него што сам ја стигла на свет. Не знам да ли је он пожурио, или сам ја закаснила.“
Станковић даље наводи мисленицу најумније Српкиње 20. века: „Осим њега, једини мушкарац којег сам волела свим својим бићем био је мој отац (градски капетан Данило Секулић – прим. Д.К.). Леп, уман, начитан, био је мој идеал мушкарца. Као већина девојчица тога узраста, маштала сам да се једног дана, када одрастем, удам за свога оца.“
Студија Исидоре Секулић Његошу књига дубоке оданости (1951) наишла је на „грмљавину“. Милован Ђилас, наиме, објављује студију Легенда о Његошу (Култура, Београд): „Окомио се силни Ђилас на мене, Николаја Велимировића и Брану Петронијевића због нашег идеалистичког писања о Његошу.“
Његошу књига дубоке оданности, оценили су давно критичари, најобимнији је критичко-есејистички састав ове необичне, осетљиве и умне жене. Његошевом личношћу, животом и делу, годинама се бавила са ретко виђеном страшћу. Тешко је рећи да ли је суптилније сагледала време и друштвену средину великог песника и владара или саму његову поетику. Као и у есејима, Исидора Секулић и у овом раду, који има обим студије, максимално спајала и прожимала објективно и субјективно, егзактну анализу теме и личну занесеност њоме. Књига није до краја довршена. Други део, са Горским вјенцем, као централном темом, остао је недовршен иако је, како је говорила, „могао одмах да иде у штампу“.
Много година раније (1913) Исидора Секулић објављује сада врло познату књигу Сапутници, а наредне, 1914. године Писма из Норвешке. Станковић цитира: „Ни сањала није шта њу чека од великог и ученог сина теразијског шеширџије, Јована Скерлића, громовника са висине Српског књижевног гласника. Највећи критичар на почетку 20. века (и један од највећих до данашњих дана), Скерлић за Исидору Секулић истиче да је „чиста интелектуалка“ и додаје: „То је њена снага као личност и слабости као писца.“
Смета, наводи Станковић, ученом Скерлићу, ђаку са Сорбоне, превелика читаност и интелектуално умовање госпођице Сидоније. Управо због Скерлићеве неповољне критике књиге Сапутници, Исидора Секулић је, по властитом признању, „ишла као у бунилу и стално плакала“. Тако, додаје, „осећала сам се још једном – када сам изгубила оца, потом и брата“.
Исидора Секулић је прва жена, члан Српске краљевске акдемије. Примљена је 7. марта 1039. године када је председник Академије био др Александар Белић, чувени лингвиста, професор Београдског универзитета. То је, могло би се рећи, једна од светлијих деоница из живота Исидоре Секулић, која је проживала „буран живот, препун самотних дана“, уз повремена дружења са „невеликим бројем истинских пријатеља“. Један од тих великих пријатеља био је њен лични лекар, др Владета Јеротић, који и данас, иако у поодмаклим година, плени ерудицијом и енциклопедијским знањем.
У Београду, у болици „Драгиша Мишовић“, 5. априла 1958. године, у 19:55 часова пеминула је „најумнија Српкиња после царице Милице“. Два дана касније, 7. априла, у 16 часова, сахрањена је на Топчидерском гробљу, где се окупио „сав интелектуални Београд“. Нажалост, на сахрани није био др Владета Јеротић, који је тих дана боравио у иностранству и кога је Исидора Секулић упамтила „као изврсног саговорника, у дугим вечерњим часовима“. У писму, које др Јеротић послао из Хага, прибележено је, између осталог: „Вест о смрти Исидоре Секулић дубоко ме је потресла. Последње писмо писала ми је неколико дана пре смрти, једно од најлепших које сам у животу добио.“
Шта бисмо могли рећи о причи-роману Сидонијин поглед читајући је стрпљиво, мирно, професорски одмерено? Прво, јасно се уочава, без дилеме, да је Светолик Станковић истински зналац живота и дела „усамљене Српкиње“, која је, додао бих, својим образовањем (студирала математику, докторирала филозофију), била далеко испред свога времена у њеној младости, (али и до саме смрти), у доба сиромашне, полуписмене Србије. Станковић је, као што је Исидора Секулић била заљубена у Његоша, очаран књижевницом, која је могла у сваком тренутку и са свима да говори о свакој теми – од уметности, до математике и од античке филозофије, до савремених светских писаца чија је дела читала на њиховом језику.
Делује више него смело да се неко, ма колико био образован и вишеструко знатижељан, какав је случај са Светоликом Станковићем, бави животом и радом Исидоре Секулић и то после хиљаде исписаних страница књижевних осврта и критика чији су аутори најпознатији универзитетски професори. Ипак, у своме науму, Станковић је у потпуности успео. Попут других, рекао бих јасније од многих великих имена српске писане речи, Станковић је уочио да је целокупно књижевно дело Исидоре Секулић „изразито личног, субјективног карактера“. Због тога оно има „претежно мемоарски карактер и обележја“, али то, дакако, нимало не умањује уметничке домете.
Списатељицу дела Сапутници (1913), Писма из Норвешке (1914), Ђакон богородичине цркве (1919), Кроника паланачког гробља (1940), Његошу књига дубоке оданости (1951), критика повремено није нимало штедела (већ поменути Ј. Скерлић, М. Ђилас), али нико, баш нико, није оспорио њен таленат и образовање. Због тога су многи о њој писали као ауторки изванредних есеја, књижевници која припада европском кругу, ауторки која у својим делима не скрива детаље из узбудљиве биографије, уметници речи, која отворено говори и о крајње осетљивим темама (еротско у роману Ђакон богородичине цркве).
Оно што посебно импресионира у овом делу Светолика Станковића – уз већ изнијансирано писање о битним тренуцима из живота Исидоре Секулић – је стил, ауторов оригинални приступ овој нимало лакој теми. Очигледно је високумни литерарни тон Исидоре Секулић, која је по разноврсности стваралачких интересовања, по особеном прозном стилу, по изврсно надахнутим и стилски савршеним есејима, по образовању и ерудицији, слободно се може рећи, била „изван свог времена и књижевних покрета“, све појединачно и све скупа, било велики подстицај Станковићу да пише промишљено и ретко одабраним стилом. Аутор је свакако био подстакнут и стваралачким духом Исидоре Секулић, који се ничим није дао ограничити; ни књижевним токовима, ни идејним опредељењима, ни политичким начелима.
За сам крај, иако би ово могао да буде и почетак, неколико изванредних, као планинска река чистих, мудрих оцена, цитата које наводи Светолик Станковић:
Најпре мото:
„Живот сличи мозаику.
Старост, то су сећања, сећања… сећања!“
Почетак саме приче-романа Синонијин поглед је крајње занимљив: „Виђено и доживљено у детињству носи се кроз цео живот. Као лепота од које срце заигра у грудима, или терет који притиска до задњег диханија.“
Можда као упитник, велика смисленица је и само питање Исидоре Секулић, које наводи Светолик Станковић: „Да ли је плодан писац. Боже, како се грозим тога израза. Па, то је увредљиво. Нисмо, ваљда, шљиве и ораси. Нека су и две странице, али нека имају вредност, нека носе печат и слово вредности. Доста и подоста од једног човека. Време ће пропустити кроз своје решето и одредити шта је за будућност. Немам великих илузија. Читаво моје дело је шака шодера у велике рупе наше некултуре.“
Станковић уочава: Пише дуго и брзо, без застајкивања. Мисли су јој јасне и сигурне. Осећа њихову пуноћу, довршеност и чврстину. Исписала је неколико табака хартије, не зна колико их је, не мери своје писање бројем исписаних табака. Не зна ни које је време. Велики зидни сат намерно је ставила иза својих леђа да је не би подсећао на пролазност и нестајање са сваким померањем казаљке. Ова секунда, преко које је казаљка прешла, већ је постала прошлост. Палцем и кажипрстом десне руке трља слепоочнице. Чита записано. Прве и последње реченице увек су јој биле најважније, зато на њих обраћа посебну пажњу.
„Ја сам из земље где нико не станује. Из земље где камен и стена пламте и букте, и где се разлећу варнице што у драгом камену горе и што се ни водом ни крвљу не гасе. Ја сам из земље чежње где је вечност ватре и жеђи, из земље тихе туге где је највећу радост живот узео. Из земље где је све испуњено звуком и знаком једног имена.
Није тако лоше, коментарише полушапатом. Наставља са читањем, понегде исправи коју реч заменивши је бољом, неку реченицу прецрта, пишући на маргинама нову којом ће заменити прецртану. Заустаавља се готово пред крај текста. „О, у божјем је свету све тако пролазно и кратко. Пролазност је победа свих победа, и све је само једаред оно што је. Све се заборавља, јер се живци кукавички умарају, и чим се стегну уснице, удави се грозница на њима.“
%
За сам крај, као нека врста мог скромног закључка: ова велика прича-роман Светолика Станковића (има више целина, које су посебице, али и заједно, нека врста песме у прози) спада у ред оних творевина ума пред којим се клањам с поштовањем и истинским уверењем да се ради о делу скројеном по мери не само овога тренутка, него и будућих дана српске литерарне речи.
%
Светолик Станковић, песник, романописац, књижевни критичар и инжењер, на свом ФБ објавио је кратку импресију о свом новом роману „Бивши људи“ (Пресинг, Младеновац 2018).
IV
ОЦЕНА СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА ОРОМАНУ „БИВШИ ЉУДИ“
Коначно је изишао из штампе мој роман „Бивши људи“. Прича о трагичној судбини српске средње и радничке класе, у паклу транзиције. Ако ми кажете да све то већ знате, одговорићу вам кратко: Ово је роман будућности, како написа у својој рецензији професор Јовица Стојановић.
Написао сам књигу за оне који ће доћи после нас, да се не забораве сва зла, пакао и ужас у који су нас бацили светски моћници и њихове слугерање, јаничари из Светске банке и ММФ, са ових српских простора. Приметна су, наиме настојања да се права истина о нашим страдањима покрије дебелим слојевима лажи, да нам промене свест и натерају нас да се одрекнемо себе. Нећу, не пристајем!
Ако се одлучите да прочитате ову књигу сусрешће те се са најпознатијим именима српске, југословенске и светске културне сцене. Сазнаћете шта је писао, седамдесетих година прошлога века, Андре Малро о односу Броза према шиптарском национализму и шовинизму, о његовој и његових сатрапа, потпуно неодговорној политици према Косову и Метохији, односно шиптаарским злочинима и етничком чишћењу.
Писмо које је Малро послао Брозу нико није смео да објави, у времену „братства и јединства и социјалистичке демократије“.
Књига је писана разумљивим језиком и стилом, али није за читање пре спавања.
На њеним страницама видећете сву беду и мизерију људске похлепе и грамзивости, неутаживе жеље за влашћу, привилегијама и богатством. Отимачине и пљачке народне имовине, од лажних, елементарно неписмених експерата, дефинисане као транзиција, белодано су осликане, у књизи, као зло из којег нам неће бити спаса скорих дана.
Не знам да ли ће ико прочитати ову књигу, поносан сам на њу и срећан што сам је написао. То је мој људски, интелектуални и идеолошки тестамент. Све остало, небитно је.“
ЈОВИЦА СТОЈАНОВИЋ: РОМАН ЗА БУДУЋНОСТ
(извод из рецензије)
Роман “Бивши људи” Светолика Станковића је по много чему јединствен роман у савременој српској прози чија је основна тема духовна ситуација времена у злодобу историје, кад политичке промене од људи праве бизарне креатуре и чине их “бившим“.
………………………………………………………………………………………….
Да одмах кажем, Станковићев роман није писан за читање пред спавање, јер ко га тада чита сан ће му бити ноћна мора. Ово штиво се чита у подне при пуној светлости свести, јер је реч о роману са трагичним осећањем свести да човек у канџама политике има мали маневарски простор, осим оног у којем се постаје „бивши човек“ што је зло које, са становишта моралитета, горе не може да се догоди homo sapiensu.
………………………………………………………………………………………….
Можда је ово роман који не одговара актуелном филистерском књижевном укусу, али за будућност биће незаобилазан да се уврсти у класична штива не само за пробране читаоце белетристике, јер из њега се о актуелној ситуацији може сазнати више но из мора којекаквих социополитичких „анализа“. Од тога писац више не може пожелети.
(изводи из рецензије)
Проф. др Драгомир С. Радовановић:
Светолик Станковић – БИВШИ ЉУДИ – РОМАН (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ Младеновац)
Крајем прошле године из штампе је изашао нови роман Светолика Станковића, менин веома драгог и цењеног писца, који је увек, бар до сада, умео да изабере тему која је актуелна.
Аутор је сам најавио излазак романа и изрекао своју оцену о њему : „Не знам да ли ће ико прочитати ову књигу, поносан сам на њу и срећан што сам је написао. То је мој људски и интелектуални тестамент а остало небитно је“.
Слажем се са његовом оценом и ево дајем своје виђење поменутог романа како би се и аутор уверио да се књига чита и могу рећи, бар за мене, чита се са великим задовољством.
Рекох, тема је истинита, из наше не тако давне прошлости са сличним кретањима и данас, као да ништа нисмо научили из те прошлости.
Мени није непозната ова проблематика. Анализирајући роман, схватио сам да и ја као и аутор, имам слична размишљања.
Најбитније од свега је да све оно што нам се је дешавало и што се, нажалост дешава и данас, није плод неке случајности него вешто режирана представа из светских центара моћи, који користећи опробану методологију, долазе до онога што желе, користећи „домаће ресурсе“ у циљу упропашћавања појединих држава , не питајући за цену, јер су свесни да нема великог ризика да им се уложена средства неће вратити. То сада није више ни тајна. Тим Маршал у својој релативно скоро објављеној књизи пише да је за револуцију двехиљадите године у нашој земљи потрошено око седамдесет милиона долара. Из романа се јасно види да сем главних ликова огромна већина учесника није схватила о чему се ради а толико је била острашћена да је долазило до раскидања родбинских и кумовских веза које су у нашој досадашњој традицији биле светиња.
Аутор је врло вешто сва та преламања описао на примеру једне породице која, ето није умела да се „снађе“. Овде се сада поставља питање који су то бивши људи? Да ли само они који се у роману појављују или готово сви ми што је горка истина. Сви људи, добри и поштени, одани народу и верни породици и послу су постали „бивши“ , а неки, можда до тада бивши су постали перјанице тих режираних промена. Неспорно је да је то била наша истина. Ништа се ту аутору не може приговорити. Можда је све то могло и другојачије да се обради, да породица инжињера Владимира Милића не заврши баш како је завршила, али то не би ништа променило у односу на оно што нам се је десило. Зато аутор и каже да треба „начинити свој систем мишљења о свему што те интересује“ (страна 31). Гледајући тим очима он закључује да је ово „време лажи, превара, отимачина и свакојаког лоповлука“. Констатује да се десило „лудило какво није забележено ни у чартистичком покрету“, што је оцена са којом се потпуно слажем а које се нисам сетио.
Како су нам „плаћени револуционари“ продавали „муда за бубреге“ најбоље се види из гостовања наше суграђанке госпође Гордане Илић на телевизији, која је представњена као познати банкарски експерт велике минхенске банке, а у ствари је била само чистачица у некаквој банци. Тај дијалог ме одмах асоцира на неке „познате банкарске стручњаке, који су начинили пустињу од нашег привредног и банкарског система а још увек имају значајне позиције у нашем друштву.
За мене као човека који је својевремено радио у привреди и који знам како се је и шта радило била је врло потресна сцена преузимања својине и дужности над фабриком од већ бившег директора Ћирића, дипломираног економисте и новог власника Трипка Остојића познатог угоститеља и власника ланаца ћевабџиница широм Србије. Као да сам гледао својим очима, смучило ми се је. Добро је аутор констатовао да је то личило на „парастос фабрици и свима њима“ и да је то личило „опраштање од најближих над отвореним гробом“.
Не само растужиле и изнервирале речи новог власника Трипка Остојића који пун самога себе каже: „Држава у којој радници знају сва своја права, а готово ни једну обавезу, није требало ни да постоји . Све сте знали сем да радите како ваља и како се ради у свету“. Ето оно што не знају стручњаци који су све то изградили, Трипко зна. А како зна, видимо и осећамо и дан данас. Зато ми речи магистра техничких наука Александра Савића, техничког директора упућене Трипку личе на моје …Као да сам их ја изрекао (страна 124 и 125, ово је приказ књиге па не могу да разглабам јер би приказ био предугачак).
Аутор је врло лепо, реално и сликовито описао такозвану „транзицију“ која је требало да нас усрећи. То и не чуди, јер је и аутор дугогодишњи привредник , па му је проблематика и блиска и позната.
Породица инжињера Милића се није снашла. Он је извршио самоубиство не могући све то да поднесе, ћерке иако су тешком муком завршиле факултете због оскудице такође се нису снашле. Једна је погинула у саобраћајној несрећи а друга је отишла у манастир не желећи да као најбољи студент у генерацији купује радно место, а мајка умире читајући дневник свога супруга, упознавајући се са тим шта га је све мучило и какве је све дилеме имао. Прича романа је трагична баш као што је било и време у коме се је све то дешавало. То је та прва целина романа. Из њега треба споменути и размишљања аутора о подмићивању, где каже : „Схватите, човек је врло чудно створење који најлепши део себе , свој образ, продаје за свој најружнији део, гузицу.“ Ја бих додао жива истина.
Други део или друга целина истог романа су забелешке или дневник који је водио инжињер Милић. Независно од прве радње он се може пратити и посебно и ту наилазимо на многобројне мудрости које је инжињер Милић бележио и шта је све то код њега изазивало.
Кроз речи инжињера Милића аутор говори и о слабостима претходног система, позивајући у помоћ и цитате Ноама Чомског , по некима највећег светског интелектуалца данас. Аутор даје смелу оцену данашњице када каже: „Данас у Србији добро живе само велики лопови, мафијаши, политичари и припадници разних НВО, на платним списковима запада, Сороша посебно“. Аутор наду за излаз види у младима, сведочећи то кроз разговор инжињера Владимира Милића и Немање, сина свога колеге Андреја.
То је све подведено као разговори са собом, људима и временом. Ту има низ луцидних размишљања и филозофирања. На читаоцу је да ли ће умети да све то правилно протумачи и из тога нешто научи. Ова друга целина вероватно заслужује и посебан приказ. Да је добро укомпонована и да је врло корисна у то нема никакве сумње.
Моја генерална оцена је да је реч о одличном роману. Аутор је изабрао интригантну тему, вешто је описао збивања и реално оцењивао ситуације. Тема јесте тешка али је истинита. Моћи ће читаоци ово и да прочитају када су могли да преживе то време.
Роман је писан јасним стилом , реченице су врло језгровите и види се да је изашао из руку вештог писца који познаје проблематику али и начин саопштавања радње коју описује.
Можда роман неће одговарати свима, поготову неистомишљеницима, који и дан данас сматрају да је извршена „демократска револуција на улици“, а не да се ради о подвали моћника који су успели да без већих проблема себи принесу још једну жртву или „гуску за черупање“.
Могу на крају само да се захвалим аутору на избору теме, на праћењу оног што утиче на наше животе, на познавању проблематике, на добро осмишљеној и до краја без нејасноћа, доведеној причи. Желим му пуно среће у будућем раду уз молбу да изнедри што више оваквих романа како би се обележило време у коме смо живели , не ради нас, него због генерација које долазе.
Ипак уложени труд аутора није остао узалудан , јер је за собом стварно оставио и људски и интелектуални тестамент.
Академик СКАНУ
проф. др Драгомир С. Радовановић
БИВШИ ЉУДИ
( The former men )
Све за себе а ништа за друге.
( максима господара човечанства )
Централизоавана моћ посвећена приватним привилегијама и ауторитетима као и рационално и организовано коришћење дивљачког насиља, то су две перманентне карактеристике европског освајања.
И најзад, још једна карактеристика која се упорно понавља: увереност у своју исправност у коју су заогрнути пљачка, убијање и опресија. ( Ноам Чомски )
И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све *мисли срца њихових свагда само зле.( Прва књига Мојсијева 6.5).
*Покаја се Господ што је створио човјека на земљи и би му жао у срцу.(Прва књига Мојсијева 6.6).
***
Ова кратка повест о судбини једне породице у времену великих промена, какве свет није видео од својег постања, покушај је романескног казивања. Ако читалац не буде мислио тако, искључиво је кривица аутора. Неуки и смерни записивач најмање је хтео да говори о политици и језиком политике, али није успео да избегне ни једно, ни друго. Зашто?
Политика није ни наука ни умјетност, већ игра за власт и игра са влашћу. Та игра није забава, већ смртно важна ствар, и зато се у њој смрт, фанатизам и калкулација чешће јавља него хумор и смијех. (Карл Косик)
Од првог плача до гробне раке, политика одређује живот свакога човека. Крунисаним главама, чобанима у планини и ратарима на убогој посној њиви. Константа кроз сва времена и на свим меридијанима.
И схватите-ја имам једно лице, једно лице, а не ветроказ… Песник није никада живео без идеја. Шта сам ја – папагај или ћурка?
Можда мислите да је ово анахроно, из далеких времена, нејако и смешно?
Биће да сте у праву, времена су далека, али не заваравајте се, све се променило тако што је остало исто.
(Само почетак романа Св. Станковића)
[1] Светолик Станковић, Последња лука, песме, Удружење писаца општине Лесковац 2003.
[2] Светолик Станковић, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 100.
[3] Никола Цветковић, О поезији Светолика Станковића, рецензија, Последња лука, Удружење писаца општине Лесковац, Лесковац 2003, стр. 79. Напомена: У предговору збирке Последња лука проф. др Никола Цветковић, позивајући се на писање Љубише Динчића (Наша реч, 29. децембар 2000. године) за Станковића пише: ,,Песник Светолик Станковић – Фауст са Бабичке горе… у стању је да на вазда отвореном Универзитету народне душе свима, па и највиђенијим интелектуалцима одржи ,,слово’’, говорећи често саме есенцијалне истине, можда попут оног митског Фауста из Хајделберга. За овог модерног Фауста нашег доба, блиском филозофији праксе, филозофија није само љубав према мудрости, нити пак само интелектуално стварање које се критички противставља општем научном мишљењу на путу до ,,здравог разума’’ и вишег погледа на свет, већ су филозофија и поетика стваралаштва, управо оно што се истински догађа када пракса живљења, осмишљена узноситом визијом постане с а м о с в е с н а .’’
