U obrazloženju komisije koja je odobrila sredstva navodi se: „Ja sam Akiko“ (Laguna, Beograd) je perspektivni projekat za kratki animirani film, prvenstveno namenjen deci. Film se na originalan način bavi temama slobode mišljenja, razvoja kreativnosti i problemima u obrazovanju, kroz priču o devojčici Akiko koja uspeva da na času likovnog svojim crtežom i stavom razbije rigorozne školske stereotipe. Ubedljiv i detaljno razrađen konkursni materijal jasno nam predstavlja budući animirani film. Scenario je nastao na osnovu knjige za decu „Ja sam Akiko“ i veoma je dobro prilagođen mogućnostima animiranog filma. Karakterističan je i upečatljiv vizuelni pristup koji je efektno uklopljen sa radnjom filma. Film „Ja sam Akiko“ ima potencijal da odlično komunicira sa najmlađom publikom, ali svakako može da bude interesantan i odraslima. Takođe, ovaj film donosi neophodnu promenu u oblasti dečjih animiranih filmova u Srbiji, a možemo očekivati i njegov međunarodni festivalski život.“
Pored autora knjige, scenario i režiju potpisuje Damir Romanov, dok će art direkciju voditi Sonja Paunović i Nikola Stepković.
Stefan Mitić dugo je predsednik Omladinskog kluba „Ančiki“, neprofitne organizacije u istoimenom leskovačkom naselju u kojem je zajedno sa svojim prijateljima, od propale kućice, napravio malu, besplatnu biblioteku sa više od pet hiljada knjiga., što ga ih je dovelo do nagrade za entuzijazam i veliki doprinos kulturi Fondacije „Tanja Petrović“. U poznatoj emisiji RTS Olivere Kovačević o njemu je emitovana reportaža u rubrici „Heroji nedelje“.
O prezimenu TićMi trenutno najpopularniji leskovački pisac, kroz smeh, kaže: „Nema tu neke velike tajne. Dok sam igrao košarku, kratko su me zvali Tić, Tić, Tić i prešlo je u TićMi.Tako me svi poznaju odavno i nisam ni u književnosti hteo to da menjam.“
I
Stefan Mitić (Stefan Tićmi), 40. je dobitnik nagrade „Politikinog Zabavnika“ za roman godine, rođen je 19. januara 1992. godine u Leskovcu. Diplomirao je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Pored romana „Ja sam Akiko“, koji je u julu 2018. godine, na 16. Međunarodnom sajmu knjiga „Trg od knjige“ u Herceg Novom nagrađen plaketom „Dječija knjiga godine“ i koji je u prethodnih šest meseci dosegao tiraž od 9000 primeraka, Stefan Mitić objavljio je knjigu U’vatile me lutke.
Mladi leskovački pisc Stefan Tićmi (Mitić), na pitanje da li je očekivao ovako značajno priznanje, daje krajnje zanimljiv odgovor: „Sanjao sam nekakvu dodelu, gužvu i potpuno zaboravio taj san, ustao, spremio se i otišao na proslavu u obližnji restoran, veselili smo se, popili, ispratili sve goste i nas nekolicina, najbližih prijatelja, seli smo da popijemo kafu i ja se u tom momentu setim sna i samo ukucam na Google: Ja sam Akiko Politikin zabavnik i izlazi mi vest sa sajta RTS-a da je „Akiko“ u užem izboru za nagradu Politikinog zabavnika. Tako sam saznao. Sanak sam snio.
Mislim da negde duboko u meni čuči Stefan koji žarko želi da se bavi slikarstvom, samo što se taj Stefan uvek prevari i umesto kičice uzme olovku i pokušava da slika rečima. Ponekad mu uspe. Sećam se, kada mi je pre objavljivanja knjige urednik Zoran Penevski rekao da romanu nisu potrebne ilustracije, jer je rukopis sam po sebi slikovit, a evo, godinu dana kasnije žiri napominje da iako nema ilustracija „knjiga postiže izvanrednu ritmičnost likovnim variranjem sloga“. Tako da je dobro što sam kičicu zamenio olovkom, iako je nikada nisam ni držao. Hvala žiriju što mi je ovom vrednom nagradom poželeo dobrodošlicu na vratima Stvaralaštva za mlade. Puno mi znači.
Akiko i kaže na početku: Zdravo svima, ja sam Akiko! Žiri kao da je rekao: „Zdravo, Akiko, dobrodošla!“ Kada samo pogledam spisak dobitnika, osećam veliku čast što sam u takvom društvu. Srećan sam, zaista. Hvala „Laguni“ i ogromno hvala svima koji čitaju „Akiko“ i preporučuju dalje i dalje.
„Moj život je, nastavlja autor, jedan beskrajan niz slučajnosti. Skoro mi se desio jedan zanimljiv događaj, u knjižari na Zvezdari, kada sam ušao da kupim neku svesku, a jedna žena kupuje knjigu za rođendanski poklon i pita prodavačicu da joj preporuči knjigu. Prodavačica, nemajući pojma da sam ja autor, prvo preporučuje „Ja sam Akiko“ i ja u tom trenutku kažem: „I kada sam već tu, mogao bih da vam je i potpišem.“ Potpisao sam dve i izašli iz knjižare nasmejani.
Stefan Tićmi kaže da se svi se romani obično završavaju tačkom, a njegov počinje tačkom. I to dodirnom. „Zato što smatram da pisac i čitalac moraju imati dodirnih tačaka, da imaju dodirnih zapeta, bilo bi, baš bilo glupo“.
II
Na pitanje, odakle ideja da napiše ovakav roman, autor kaže: „Kada bih tačno znao odakle dolaze Ideje, otišao bih do najbliže turističke agencije i uplatio pun pansion sa doručkom i život bih proveo Tamo, na tom nekom Mestu, Negde gde izviru Ideje, međutim, Ideje su nešto nestašno, nešto retko uhvatljivo i upravo je čar u tom (s)hvatanju. „Akiko“ nisam pisao promišljeno, niti da se bilo kome dokažem, jednostavno je izašla iz mene potpuno intuitivno i rasula se, zato deluje pomalo rasejano. Taj meki zid o koji se često oslanjam naziva se Intuicija, ona je u knjizi predstavljena belobrado i koščato. Osećao sam se rasterećeno i nonšalatno dok sam pisao i u trenutku kada je ta Poetska Iskra počela da gasne, polako sam priveo roman kraju. Da sam se godinu dana osećao rasterećeno i nonšalatno, verovatno bi roman imao hiljadu strana, ovako je zaustavljen na devedesetpet.“
Na naše pitanje da li si očekivao ovako veliki odjek u javnosti, Tićmi ističe: „Nisam očekivao. Čini mi se da Akiko ide od ruke do ruke i od srca do srca kao nekakav komad topline: Evo poslednje poruke: „Hej, kaže Kaja da je odnela „Akiko“ kući i bukvalno su je svi u kući pročitali, njen tata je čak i neke delove podvlačio markerom.“ Posećivao sam srednje i osnovne škole u Leskovcu, Pančevu, u nekim od njih je „Akiko“ izborna lektira. Stvarno se iskreno i od srca zahvaljujem ljudima što čitaju i što vole „Akiko“. Pisac Branko Stevanović, pre nego da knjiga bude objavljena rekao mi je: „Nešto mi govori da će sve biti u redu.“ I, evo, godinu dana kasnije sve je u redu.“
„Pisanje je za mene lebdenje na šarenom letećem ćilimu. Pisanje je za mene način da sa svojim Nemirom budem uvek na Ti! – nastavlja Tićmi i dodaje: „Meni je svet bio potpuno nejasan zbog svega što se dešavalo u mojoj porodici i onda sam još kao mali, da bih rauzmeo tu maglu, počeo da pišem i čitam kako bi mi neke stvari i ljudi bili jasniji. Pišem u vunenim čarapama, otuda toliko topline u romanu. Sve kreće iz nogu, recimo, kao kod šuta u košarci. Ko bi rekao da su sport i pisanje na taj način povezani.“
