Tекст који постављамо на сајт крушевачке епархије наменили смо драгој нам духовној деци наше Епархије: православним хришћанима крштеним и некрштеним – који ће, верујемо постати хришћани, вернима и онима који веру траже – и који ће је, верујемо наћи, онима који живе у миру и онима који припадају подземљу, макроима и дилерима, онима на слободи и онима у затвору и поправном дому, наркоманима и пијанцима, пљачкашима и ликвидаторима, деци са посебним потребама и старима у дому за збринуте, основцима, средњошколцима и студентима, младима који довољно, али и недовољно пазе на себе, учитељима и вероучитељима, наставницима и професорима, лекарима и истраживачима, предузетницима и пословним људима, уметницима, књижевницима и философима, градским оцима и матерама: народним првацима и првакињама, нашој будној војсци и полицији, монасима и монахињама, свештеницима, свима у градовима и на селима, болесницима од канцера, супружницима који живе у слози, и онима који се туку, врше абортусе, прељубе и разводе се, онима који се не жене и онима које се не удају, и опет онима који се не жене унутар нашег народа него се новчано погађају око женидбе и удадбе у другом народу, отуђеном од нашег, a приврженог другом Текст смо још наменили онима који су без посла и у оскудици, нашим драгим Ромима, онима који одлазе из земље да би живели и радили у иностранству. Наменили смо га дакле свим житељима рајски лепог Расинског округа, житељима које ми волимо као своје ближње – и који проходе дане преиспуњене лепотама, али и свакојаким искушењима. За све њих ми се и свакодневно молимо, јер знамо да њихови дани и у мукама протичу. Господ да сачува овај наш народ – Божји народ; многогрешан и многострадалан, дуготрпељив и презрен од стране оних отуђених људи који су охоли, и нарочито на њега гадљиви! И опет, од стране оних људи који су постали гадљиви на самога Бога!
ПЕТРУШКИ ЗАПИСИ Инокиње Анисије Цреповић
&
Епископа Давида Перовића
Пролегомена
Поема песникиње Анисије Цреповић (Славице Благојевић) „Даљине долбују под ков`цама коњским“ писана је у маниру средњовековних посланица са жанровски карактеристичним стилским одликама које су красиле тадашње најрепрезентативније и непревазиђене примере епистоларне књижевности попут оних деспота Стефана Лазаревића Слово љубве, Писма које је Свети Сава са свог путовања у Свету Земљу упутио игуману манастира Студенице Спиридону, Епистолије кир Силуанове, Посланице Димитрија Кантакузина, деспота Стефана Бранковића и др. Све њих краси узвишени стил и језик, али и лична осећања везана за особе којима су посланице биле упућене. Књижевни елементи приметни су већ у раним средњовековним српским дипломатским списима, повељама (аранге, уводни делови повеље у којима се износе духовни разлози који су довели до њеног настанка). Отуда не чуди да су и остали списи старе српске књижевности, као житија, службе, посланице, представљали један комбиновани, сложени жанровски систем, где је подела на поезију и прозу само условна. У њима језик одликује присуство диглосије (двојезичност, што значи да су особине народног језика продирале у писани кроз одређена фонетска одступања у књижевном језику), што је доприносило вези књижевног текста и читаоца.
Да се зауставимо на овом кратком уводу у коме смо желели да успоставимо неке паралеле и изнађемо извор песничког надахнућа наше песникиње у погледу жанра, језика и тематике. Већ у првим стиховима у језичком смислу примећујемо управо ону двојезичност коју смо навели као карактеристику дела старе српске књижевности. Овде се сусрећемо са језичким елементима рускословенског језика, српске редакције црквенословенског језика, српског књижевног, па чак и са неким елементима народног руског језика. Рекли бисмо да је то свесна намера аутора како би се на тај начин изразила старовременост њеног личног израза који би био примерен како његовој форми, тако и његовом садржају.
Поетски текст у заглављу, и као удвостручени текст првог дела књиге Петрушки записи, означава аутора Посланице митрополита Венедикта Цреповића и примаоца, сестру му монахињу Анисију. Ова, песничком маштом надахнута посланица, представља нам реалне историјске личности у реалном времену и простору и испевава догађаје које историјски записи потврђују као истините. Тим поступком песникиња нас уводи у једну породичну драму жупана Вукослава и сина му војводе Црепа Вукославића, и деце његове Венедикта Цреповића и Анисије монахиње. Спорна задужбина предата монасима манастира Хиландара као метоха у „петруској пустињи“ и „лештијанским котлинама“ јесу крајолик који се живописно осликава и који као нека клет повезује брата и сестру. Опис цркве посвећене Мајци Божјој, са Помазаником и мозаиком на поду, која је златном печатном булом била потчињена Хиландару „да би помен Влкослава и његове деце био вавек“, представља својеврсни тестамент брата сестри. Он јој се обраћа нежним речима пуним љубави и бриге: „Тебе, где и како ранише!?“ Шаље јој свој благослов: „Кап благослова срчанога што памти дуже од ума“, али и поуку речима Дионисија старца: „Не идите грешним стазам`, не потапајте се в таласах сланог мора, но се држте крме и паметне пловидбе и само царским путем, без скретанија там`ил` ам`.“ Брат сестру у посланици упућује и како да проводи своје подвижничке дане: „Пој гласно икос, пој га што игда можеш!“ Брат тугује за сестром, која ће, према историјским изворима свој земаљски живот окончати на домаку Атоса; и то на пристојној удаљености од њихове задужбине коју је израдио њихов отац Цреп, од Лавре Светог Атанасија.
На крају бисмо изразили похвалу песникињи која својим жанровским опредељењем на завидан начин покушава, и успева да успостави континуитет, и тако очува књижевну традицију коју су неговали наши средњовековни писци. Такође, овим списом-поемом она из прошлости васкрсава важне историјске, културне и духовне догађаје и личности који су прославили њен завичај, дајући тако свој лични допринос очувању тог и таквог предања као духовног упоришта које се чува и живи и данас у црквама, манастирима али и у народу.
Љиљана Давидовић
БИОГРАФИЈА АНИСИЈЕ ЦРЕПОВИЋ (Славице Благојевић)
Славицa Благојевић, уметничко име Анисија Цреповић, песникиња, сликарка и новинарка о којој је писао познати лесковачки новинар и писац Владимир Красић, а она му се одужила предивном песмом и оценом о његовом раду. Проф. др Димитрије Калезић, пројерјер-ставрофор о Славици Благојевић о њој је написао веома инспиративну биографију: Рођена је 13. октобра 1958. године у Ћуприји. Живи у свом родном селу Лешју код Параћина у споју са планином Баба. Основну школу завршила је у свом селу. Од петог до осмог разреда похађала је школу “Бранко Крсмановић“ у Доњој Мутници, дневно пешачећи десет километара. Средњу медицинску школу завршила је у Лесковцу. Радник је Дома здравља у Параћину , медицинска сестра- техничар. Радни однос засновала је1977. године и ради до дана данашњег. Од 1996-1998. године радила је у граду Sabratha u Libiyi при National Cancer Institute као главна сестра на мушком одељењу хирургије и интерног.
Славичин отац пок. Живојин Благојевић са завршеном средњом индустријском школом, био је један од утемитеља музејске делатности на територији поморавског округа (оснивач музеја у Доњој Мутници, и утемитељ музеја у Параћину и Завичајног музеа у Јагодини). Ископине је вршио са Миланом Гарашанином и Даницом Максимовић. Био је и врло признат познавалац геологије на читавој територији Србије. Сарађивао је са Геодетским заводом у Београду.
Њена мајка, Олга Благојевић, била је помоћни службеник при Фабрици цемента “Нови Поповац“ у Поповцу. Завршила је једногодишњи курс за болничара. И била прва жена у ширем окружењу која је у то време засновала радни однос и дочекала пензију из те генерације.
Њен брат, пок. Љубиша Благојевић, био је индустријски радник при Фабрици цемента „Нови Поповац“, Поповац и значајан радио аматер регистрован под називом „Младост“ у Лешју.
Славица Благојевић је, иначе, говорила у стиховима пре своје писмености, по чему је памте њени мештани. Од првог разреда основне школе кренула је са записивањем својих пјесама и прозних радова. Пјесме су јој у првом разреду основне школе објављиване у локалном листу „Нови Поповац“. У чет-вртом разреду бива награђена дипломом и књигом са објављеном пјесмом „Птица“ у дечјем листу „Кекец“. Године 1976. завршила је семинар за манекене при „Центру за савремено одевање“, у класи Миме Ражнатовића у Београду.Исте године постала је члан Удружења писаца „др Мирко Бањевић“ у Параћину.
Славица Благојевић добровољно је одслужила војни рок 1984. године у Новом Саду, чију класу је предводио мајор Миљојко Ђуричић у бившој Југославији. Била је једина жена на мобилизацијској војној вежби дивизијског батаљона који је предводио генерал пуковник Благоје Хаџић. Сада је подофицир у резерви и носи чин “водник“.
Славица је завршила три политичке школе и бавила се веома успешно локалном политиком. Дала је својим радом велики допринос своме селу. (Била је председник омладине, предсједник АФЖ, предсједник Савеза социјалистичког радног народа села Лешја). И члан СКЈ.
Награђивана је за књижевност и сликарство (слика на уљу од 1979.г., и на кинеској свили од 1991. године). Члан је КЛУЈ (Клуб ликовних уметника Јагодине). Налази се на порталу Савремених српских сликара на ф.б. Пише пјесме, поеме, прозу, хаику и хаибуне. Слика хаиге на кинеској свили. Приредила је пет самосталних изложби слика на кинеској свили и више групних. Од тога три ажириране. Присуствовала је колонијама сликара.
Њене пјесме и хаикуи су објављени у преко педесетак зборника широм бивше Југославије и свијета. Налази се у електронској Енциклопедији и Антологији свијета као сликар хаига на кинеској свили. Њене слике и име су уписани међу најзначајнијим свјетским великанима сликара на кинеској свили. Једна од најдражих награда за поезију јој је дољена 1980. године од Мире Алечковић на Сусретима другарства у Бору. Следећих година добија за редом прве награде на истим такмичењима такође и општинским, чији је председник жирија био Радомир Андрић, садашњи председник Удружења књижевника Србије. И члан жирија Лаза Лазић коме је објавила књигу песама „Михољско лето“. Никада није присустовала тамичењима. Секретар културе Миливоје Мића Вучковић града Параћина је прослеђивао њене пјесме и примао њене награде.
Године 2004. у дану славе манастира „Покров Пресвета Богородица“ у Лешју, у години обнове манастира са пет подвизница: Бојаном, Јеленом, Мирјаном, Сунчицом, Жилијетом и јеромонахом Јованом наставила је после шестовековног затишја традицију културне баштине. У месту Мале Свете Горе Лештијанске у центру српске средњевековне духовности, културе, економије и политике. Манифестација носи назив «Петрус настамба уметника» и тога дана упознала је председника УКС Радомира Андрића који је увеличао својим присуством све будуће манифестације које је она организовала на себи својствен начин свих следећих година, о свом трошку. Исте године основана је при манастиру библиотека „Венедикт и Анисија Цреповић“ са знаменитим писцима који су приложили своја ауторска дела (Радомир Андрић, пок. Момчило- Мома Димић, Адам Пуслојић, Светлана Арсић, Миленко Ћировић Д. Љутички, Србољуб Игњатовић, пок. Владимир Красић, др Мићо Цвијетић, археолог Радослав Прокић , историчари, филозофи и слависте… и многи други до броја тридесет пет учесника. Тога дана основана је и продајна поставка слика галерија „Анисија Цреповић“ са 47 знаменитих академиских сликара из Србије. У исто време изгорео је и Хиландар. (Галерија и библиотека више не датирају при манастиру, одговор је непознат).
Учествује 2005. године на IV Међународном сајму „Бизнис база“ у Београду сликама на свили и одевним предметима. Том приликом промовисала је Насеобину песника “Петрус настамба уметника“ и хаику књигу с преводом на енглески језик “Гугуткина огрлица“. У присуству књижевника: Радомира Андрића, Момчила Моме Димића,Адама Пуслоића, др Миће Цвијетића, пок. Владимира Красића и других значајних уметника. Почасни гост био је монах Хиландарац Петар Улемек.
Године 2008. основала је библиотеку „Анисија Цреповић“ у истуреном одељењу Основне школе “Бранко Крсмановић“ у Лешју.
Године 2011. даривала је књиге Основној школи у селу Свођу код Власотинца и била је члан међународне Екипе „Дарујмо реч“ коју је водила Зорица Сентић. Такође је године 2015. даривала књиге Основној школи “Бранко Крсмановић“ у Доњој Мутници.
На дан Свете Тројице, 03. јуна 2013. године, у присуству Његовог преосвештенства Епископа крушевачке епархије др Давида Перовића, проф. др Димитрија Калезића, протојерер-ставрофор, Братиславом Ђорђевићем, протонамесник параћинске епархије, Јован Миленковић, прото –синђел манастира у Лешју и другим црквеним великодостојницима са учесницима председником УКС Радомиром Андрићем, уредником Књижевних Новина др Мићом Цвијетићем, и другим значајним књижевницима из Србије, са појцем Светланом Стевић Вукосављевић, проф. др Татјаном Олујић, виолинисткињом, историчарима: проф. др Живојином Мишићем, мр Небојшом Ђокићем, Маријом Вушковић и другим знаменитим гостима оснива АКАДЕМИЈУ поезије и уметности, под ведрим небом крај извора „Врела“.
Године 2014. започела је издаваштво у својству Књижевне заједнице у Лешју са едицијом библитеке: “Венедикт и Анисија Цреповић“. Издавачка кућа “Анисија“ је регистрована при Народној библиотеци у Београду и са истовременом базом података Међународној библиотеци у Лондону. Књиге се пласирају путем светске берзе књига широм света. Књиге из едиције библиотеке налазе се при Патријаршијској библиотеци у Београду, Краља Петра I, број 5.
Славица Благојевић објавила је књиге:
- Књиге песама: “Шкољка“1985.године, “Повеља на сиги“ 1989. године;
- хаику књиге: “Перунике за Перуна“ 1993.године, “Перунике за Фабиолу“1996. године и “Гугуткина огрлица“ (Theturtledove’ snecklace) с преводом на енглески језик 2005. године.
Славица носи чин “Витез дама Темплар“ и члан је О.С.Т.М.Х. у Београду, члан је Удружења књижевника Србије, Београд, Француска 7. и члан је Удружења новинара Србије, Београд, Ресавска 28.
Била је дописник “Политике“ за Параћин, Ћуприју и Јагодину. Њени објављени прилози “Политици“ налазе се у архиви Завичајног музеја у Јагодини. Писала је за лист “14 дана“ из Параћина, “Нови пут“ из Јагодине и за београдске “Вечерње новости“. Стални је новинар – сарадник интернационалног часописа Идентитет. Члан је Удружења хаиђина Србије и Црне Горе у Београду, Француска 7. Славица Благојевић такође, афирмише младе да пишу а то најбоље потврђује и прво издање Зборника дечјих радова “Уском стазицом ка Петрусу“ које и поновљено издање.
И на крају да закључимо: ова изузетна и мултимедијално талентована умјетница је усамљени ентузијаста у свим својим организацијама које води тихо и ненаметљиво, без потребе публикација, медија и награда за свој рад.Кроз свој књижевни опус, средњи век, инсунуира монахињу Анисију Цреповић, кћерку војводе Црепа Вукославића, а унуку жупана Вукослава, и праунуку жупана Црепуна из Травуније (Требиња). Тако и гласи њено уметничко име. Име Анисија доделио јој је Адам Пуслојић песмом „И стуб и грана“, с акцентом да су јој име доделили сви њени гости уметници, сви писци Србије.
Познавалац је језика: руског, енглеског, латинског, италијанског и арапског. Опус рада јој је средњи век и неговање црквенословенског језика.
Њено жиће се још дописује. У овој биографији је свакако много тога написано и много тога још треба да се допише. Оно што није записано као да се није ни догодило. Човек је склон забораву. Славица Благојевић не жели да памте њу већ Анисију Цреповић.
Њен пут издаваштва и уметности води ка обнови библитеке при манастиру Хиландару при којој су биле смештене књиге, свици, трагоси и преводи писаца, филозофа и летописаца Јована лештијанско-стјеничкога и Венедикта Цреповића из петрушке властелинске области, као и свих једанаест повеља са којима је Света Гора Лештијанска била у вези са Светом Гором Грчком.
Мисија која у овом Светогорју где она живи на сто метара од манастирског комплекса Божјом вољом просветљује пут којим подигнуте браде увис у свом тиховању ходи потпуно непримећена, потпуно осамна.
Мото Славице Благојевић гласи:
„Мој језик је црквенословенски. Срце је моје
живи извор ватре у њему куца водени сат.“
Проф. др Димитрије Калезић, пројерјер-ставрофор
