ЛЕСКОВАЦ – Иако историчар по образовању, проф. др Живан Стојковић, члан Удружења писаца општине Лесковац, успешно се бави и књижевном критиком. Зато је последњих година веома присутан на књижевним сусретима. На крајње занимљив начин представио је збирку песама „Дар“ професорице Славице Цекић. Наслов његовог приказа „Љубав као дар живота“ има мото „Amor vincit omnia – љубав све побеђује“. Стваралаштво проф.др Живана Стојковића приказано је у двотомној студији-хрестоматији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).
У Лесковачком културном центру 20. маја промовисана је збирка љубавних песама „Дар“ Славице Цекић, професорице књижевности. О збирци су говорили: Боркица Миловановић, председница Књижевног клуба „Глубочица“, мр Биљана Мичић, професорица књижевности, Мирослав Димитријевић, књижевник и ауторка. „Чисте ,дубоке, искрене емоције изнедриле су стихове окупљене у збирци песама Дар. Љубав која све прожима, све оплемењује, љубав која све надахњује и чини смисао нашег живљења…“ – оцене су рецензента мр Биљане Мичић, која је позната у Лесковца као изваредни познавалац локалне, али савреме српске и светске књижевности.
Проф. др Живан Стојковић: Љубав као дар живота
„Amor vincit omnia – љубав све побеђује“
Мистичност љубави је утолико изазовнија уколико не постоје границе за њено потврђивање силином незаборава, порукама вечности, жељама неоствареним, чежњом и давним сновима. Суштина човековог постојања је у његовој јединственој способности да поседује осећања која су саставни део његове животне енергије, маштања за веровање, способности за трајање. А једно од најјачих је љубав тако сложена, тако једноставна, тако снажна и тако неописива, тако пожељна, али и тако непредвидива. Јер, љубав је велики океан страсти, привржености, оданости, жртвовања, предавања, смисао живљења разграната као крошња бајковитог дрвета пуног цветова који својом топлином наговештавају лепоту човекових позитивних мисли. Љубав је празник мисли и срца, богатство душе и тајанствени флуид за вечно постојање. Она се тешко може описати, она се мора доживети. И најјача је онда кад се не губи, већ траје дуго и обогаћује људе. Настаје изненада чак и у најмлађим годинама живота и може да постоји само ако је зачињена веровањем, попут оног које је повезано са божанском природом човекове личности. Љубав је опојни мирис тамјана у мистичној атмосферу црквеног амбијента, уз продорне погледе фресака светаца са зидова, она је специфична религија душе, оданост Богу, она је заповест хришћанства. Љубав је чудесни цвет за којим чезне сваки човек, а може га убрати само онај који у име љубави може да досегне невероватне границе њених висина. Суптилна душа поетесе Славице Цекић успела је да уђе у тајни лавиринт живота и да му дарује снажну љубав потврђујући тако да је она била императив њене личности, доживљај за памћење, порука величанствена. А живот је божански дар и феномен природни, филозофска одредница, јединствена појава. То је највреднији дар, драгуљ опстанка планете земље, космичка тајна и вечита категорија. За вечност рађа се и нестаје, а ипак траје као изазов за људски ум, као савршенство пуно стваралачког набоја. А песничка визија обичног човека се претвара у вртове среће, богатства и блаженства. А даровање живота не сме бити само форма, то мора бити обавеза и најчаснија дужност човека. Живот мора да се негује, да се поштује, да се уздигне на ниво божанске поруке. Он мора бити испуњен таквим садржајима који би откривали сву његову лепоту, да буде посвећен и срећи других људи, да буде стваралачки и обележен лепотом коју могу да нам подаре само најбоља песничка пера. И ту је на сцену песничког умећа ступила професор књижевности Славица Цекић, охрабрена и заветована да свој доживљај љубави поклони животу, после толиких година сазревања, скривајући тајанственост душе, силину мисли, доживљај просвећења, да своју физичку лепоту као дар Божји споји са лепотом душе, саопшти је животу као поруку сваком људском бићу које зна да воли. Иако је то богатство песничког стиха живело у њеном бићу доста дуго, неправедно скривано, обавијено чедном скромношћу или тајанственом мистиком синуло је свим сјајем као својеврстан поклон лесковачкој и српској културној баштини. И тек кад се зарони у сваки стих, исписану реч и сасвим јасну поруку њена личност постаје песничка муза која никада не би прихватила Данајско даровање, већ оно искрено, племенито, често недостижно, пуно емоција и емпатије, даровање од срца за све оне који могу препознати бујицу страсти и узбуркани океан љубави који садржи и љубав, и радост, и сузу, и патњу, и срећу само да би се пружила љубав већа. Песникиња јасно поручује да љубав не може бити толико снажна ако не подразумева и патњу и бол, и чежњу, а противи се ћутњи која ништа не може саздати, па зато призива глас вољеног. Јер, како каже Гете, „Жеља и љубав су крила за велика дела.“ А овде је сасвим скромна жеља да се чује само глас вољенога као парадигма велике и још несаопштене љубави која, ипак, мора да васкрсне. А име вољеног је светлост у тами које се изговара у осами и најављује зору за надање да се то дивно време понови па макар и у мислима као темељни садржај љубави. А симболика беле брезе у раскошној башти вољеног је више од охрабрења и надања да се још једном види њен сјај и нестане чежња која је испунила бескрај. Стихови Славице Цекић су углавном кратки, али тако садржајни и сваки од њих намеће потребу анализе да би се проникло у дубину страствене љубави према вољеном који је за њу и среће и несрећа и туга, али и онај коме даје мирис још нерасветалога пупољка са опојним значењем љубави, оданости, заноса, маштања. Богат је онај који зна да воли, а још богатији када је свестан трајања те најсуптилније људске природе. По стиховима које нам је подарила поетеса Славица Цекић је богата и штета што је то богатство скривала до сада. А можда је и то својеврстан изазова за размишљање о потреби да та пребогата љубавна барка заплови сјајним књижевник стазама и оплемени и сваког читаоца. И најзад поента целе збирке је завршна песма у акростиху Ђердан (Огрлица) као симбол љубавног загрљаја који је јача и радује јер је лепотом сачињен, најлепшим ђуломом украшен и свом силином душе прихваћен. Ћутањем и осмехом је љуби, а посвећена је супругу, угледном доктору хирургу.
Овај песнички дар могао је да носи и наслов „Живот није леп, ако лепо није љубав“, али и „Сећање је мало за љубав која је жива“, што су снажне сентенце Славице Цекић на крају ове љубавне приче пуне поетског заноса и мистичних порука.
