ЛЕСКОВАЦ – Миодраг Миша Петронијевић, најуспешнији и најнаграђиванији вокални солиста у Лесковцу, вишеструки победник многих музичких фестивала, добитник Октобарске награде Града Лесковца за изузетан аматерски уметнички рад, обратио се „отвореним писмом“ градоначелнику Лесковца др Горану Цветановићу. Писмо Мише Петронијевића објављујемо у целини.
Велики лесковачки уметник Миодраг Миша Петронијевић:
„Отворено писмо“ градоначелнику – оригинал у PDF
ПИСМО МИОДРАГА МИШЕ ПЕТРОНИЈЕВИЋА ГОРАНУ ЦВЕТАНОВИЋУ ГРАДОНАЧЕЛНИКУ ЛЕСКОВЦА!
Господине градоначелниче,
Ја сам МИОДРАГ МИША ПЕТРОНИЈЕВИЋ. Рођен сам у Лесковцу пре 66 година, где живим од рођења. Основну школу и Гимназију завршио сам у Лесковцу, а Правни факултет у Нишу.
Богу хвала, доживео сам пензију радећи на пословима из домена свог образовања и на закону заснованим процедурама за заснивање радног односа.
Још као гимназијалац – 1969. године – започео сам своју изузетно плодну и богату аматерску музичку активност, па се, као што видите, ове године навршава 50 година мог аматерског бављења музиком – “ЗЛАТНИ” јубилеј, проткан обиљем победа, награда, диплома, повеља, захвалница… И на основу изложеног, могу са поносом да истакнем своју значајну улогу у културном животу Лесковца и то као најуспешнијег и најнаграђиванијег вокалног солисте – аматера у историји лесковачке музике… Ако не верујете – проверите… Баш бих волео да ме неко аргументовано демантује…
Не рачунајући награде и признања хорова и група чији сам дугогодишњи члан био, из обиља успеха као вокалног солисте набројаћу један део, јер списак је предугачак и немогуће их је све побројати.
Па, ово је део мене, господине градоначелниче:
- Троструки победник и добитник звања апсолутног победника “Фестивала културе младих Србије” у Књажевцу – 1972. 1974. и 1976. године;
- Учесник савезног “Омладинског фестивала” у Суботици – 1976. и 1977. године (где сам проглашен за најбољег вокалног солисту фестивала);
- Победник такмичења “Музичка позивница Радио Београда” – 1975. године;
- Вишеструки победник на сусретима братимљених градова бивше СФРЈ;
- Добитник Октобарске награде Лесковца 1984. године – за развој музичког аматеризма у Граду;
- Учесник фестивала “Београдско пролеће” – 1998. (најбољим аранжман) и 2000. (4. место по гласовима публике);
- Учесник фестивала “Златна тамбурица” у Новом Саду – 1998. и 2001. (најбоља интерпретација);
- Победник међународног музичког фестивала “Еуро фолк” у Великом Трнову (Бугарска) – 2003. године;
- Двоструки апсолутни победник “Фестивала нових градских песама” у Нишу – 2003. и 2004. године;
- Победник серијала изворне народне музике “Шљивик” – Првог програма РТС-а 2014. године;
- Учесник у безброј манифестација и телевизијских емисија (“Шљивик”, “Шареница”, “60 најлепших песама”, “Никад није касно” и многе друге), где сам достојанствено представљао Град у коме сам рођен и коме сам поклонио цео свој живот, а поготово 50 година о којима је овде реч…
Ово је само делић… И тако задњих 50 година …
А онда, након свих ових година – изненађење и разочарење. Уместо да ми Град омогући и финансијски помогне организацију достојанственог обележавања 50 година успешног и надасве плодотворног рада, Ви , уз несебичну помоћ некакве Комисије, на бизаран и бескрупулозан начин то игноришете.
Конкурс за финансирање пројеката из области културе за 2019. годину није нам донео ништа ново, ништа што већ није виђено и доживљено задњих 5 година.
Не улазећи у оцену пројеката из других области деловања, фокусираћу се и прокоментарисаћу само неке “музичке” пројекте.
И шта је евидентно код ових пројеката?
Као и задњих 5 година, више од половине предвиђених средстава додељено је углавном истим корисницима, а остатак, да се замагли суштина, у виду “мрвица”, подељено је “малима”, који не уживају статус и наклоност “Ваше Комисије”.
Мој пројекат за обележавање великог јубилеја – 50 година аматерског деловања, осмишљен као поетско-музичко вече староградских и изворних народних песама и романси, уз гостовање врхунских и еминентних уметника (који сам желео да вежем за Дан ослобођења Града), сврстали сте у категорију “МАЛИХ” и од Ваше Комисије је вреднован најнижим износом који Конкурс прописује – са 50.000,00 динара.
Дужност и савест ми налажу да кажем да је ово ПРВИ пут да од Града тражим било какву материјалну помоћ за моје аматерске активности и, искрено, очекивао сам да ће свест и савест превладати разне комплексе и таштине неких Ваших блиских сарадника, рачунао сам да ћете имати довољно слуха и разумевања за “златни” јубилеј – а чиме у Лесковцу и шире мало ко може да се похвали.
Дакле, мој пројекат за обележавање јубилеја од 50 година вредновали сте са 50.000,00 динара – што значи, да свака година мог рада и ентузијазма вреди 1.000,00 динара… Мало ли је?
Након свега, питам се где ми то живимо?
Како је могуће да пре две године нечији јубилеј од 15 година финансирате са 1.450.000,00 динара и приде наградите Октобарском наградом? Да ли је тих 15 година рада једне музичке групе 29 пута вредније од мојих 50 година, а при том, дегутантно је упоређивати њихове успехе са мојим – јер то је неупоредиво…
Такође, здушно сте подржали и несебично финансирали са 120.000,00 динара концерт групе “Бубамаре”, која, узгред, не постоји више од 25 година, а који су они назвали “јубиларни”, поводом наводних 45 година рада. Да иронија буде још већа, чак и да постоји све ове године, ова група је основана 1970. године, а такозвани “јубилеј” од 45 година обележава 2018. године – након 48 година. Па ко је овде луд? Очигледно сви ми, обманути грађани Лесковца, који дозвољавају да им неко испире мозак и продаје маглу. Али и поред очигледне преваре и незаконитог трошења буџетских пара, пара пореских обвезника – организатора ове ујдурме сте унапредили, уместо да га кривично гоните по члану 227 Кривичног законика… Ужас је блага реч…
Ако су и постојале неке сумње и оспоравања титуле “Џентлмена”, коју сте добили, и овај задњи Конкурс је недвосмислено потврдио оправданост овог признања, јер, задњих 5 година, код расподеле пара за финансирање музичких пројеката највише новца су добиле групе и институције на чијем челу су жене. За похвалу…
Па, да ове тврдње илуструјемо подацима:
- Група “Аморозо”, у периоду од 2015. до 2019. године, од Града је добила 5.350.000,00 динара (или око 45.000,00 евра). Од тога, пре 2 године, за обележавање 15 година рада добила је 1.450.000,00 динара, наравно, уз Октобарску награду;
- Музичка школа из Лесковца – поред средстава која редовно добија као образовна установа, у напред поменутом периоду, за ван наставне активности и пројекте, од Града је добила 6.179.000,00 динара (око 52.000,00 евра);
- Хор “Звездице” – у истом периоду од Града је добио 4.120.000,00 динара (око 34.000,00 евра)… И тако даље…
Не, нисам шовиниста…
Не желим да ово писмо схватите као мој негативан став и однос према поменутим групама… Напротив… Увек сам се залагао, залажем се и залагаћу се да треба пружити материјалну помоћ свим чимбеницима културног живота Града, али, истовремено подржавам и увек ћу подржавати да то не буде селективна и дискриминаторска расподела као до сада.
Ја сам одбио средства која сте ми “великодушно” доделили, јер, ако Ви пљујете на 50 година мог живота, зар очекујете да ћу понизно и са захвалношћу примити Ваш испљувак.
Никада нисам тражио никакве привилегије и повлашћени третман и статус. Чак и онда када сам, у конкуренцији певача из целе Србије, Црне Горе и Републике Српске, победио у серијалу “Шљивик” РТС-а, помоћ у виду превоза добио сам од општине Медвеђа, а не од свог Града.
Овом приликом тражио сам само оно што сам заслужио презентујући Град задњих 50 година. Ако ништа друго, својим радом и постигнутим успесима, заслужио сам, барем ове године, исти третман као напред поменути “миљеници”.
Знам да ћете, као и много пута до сада, овако срамну расподелу буџетских пара превалити на Комисију, јер Ви, наравно, не учествујете у томе – то је, наводно, у надлежности Комисије. Само, ја сам давно, давно престао да читам бајке деци, јер су их и они прерасли, а још мање верујем у приčе о “Деда Мразу”…
А то са Комисијом је прича за себе. Нећу да трошим менталну енергију на анализу њених чланова. Довољно је видете састав и све је кристално јасно. Годинама сам у музичком свету Лесковца (и шире) и ове врсне познаваоце музичких прилика и заслуга у Лесковцу никада нисам имао прилике да видим, или чујем нешто о њиховим успесима у овој сфери културног деловања. А они располажу са 9 милиона пара пореских обвезника!!!!
И као што рекох, господине градоначелниче, пљунули сте на мој “златни” јубилеј, али, без обзира на сав анимозитет који Ви и Ваш омиљени директор гајите према мени и “моћи” са којом располажете, ја ћу га, Боже здравља, обележити, па макар у свом дворишту, јер то је МОЈА ОБАВЕЗА ПРЕМА ГРАЂАНИМА ЛЕСКОВЦА, који вреднују и поштују мој рад и који са нестрпљењем ишчекују моју песму. А верујте, МНОГО ИХ ЈЕ…
Па на крају, после свега, Вама и члановима славне Комисије поставићу само једно просто питање – ДА ЛИ ВАС ЈЕ СТИД?
Ви сте, као доктор медицинских наука, сигурно упознати са мишљењем Сигмунда Фројда да је потпуно одсуство стида први знак људске глупости…
А ја, и поред свега, верујем да ипак имате осећај стида.
С поштовањем…
Миодраг Миша Петронијевић, дипломирани правник из Лесковца
