ЛЕСКОВАЦ – Позната лесковачка песникиња Горица Додеровић, која је лесковачкој јавности позната као Горица Станковић, освојила је прво место на Књижевном конкурсу „Душан Матић“ из Ћуприје за песму „Камен“. Њен рад представљен је у двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).
Горица Додеровић рођена је у Лесковцу. Пише љубавну и родољубиву поезију. Објављивала песме по зборницима – Арте стих 2013, Чегарске ватре, Стиховање, Мирис брда на шљиве зреле , Снага ријечи, Прљача и другим. На песничким такмичењи освојила бројне награде и продобила наклоност публике и књижевне критике.
КЊИЖЕВНИ РАД: Објавила три збирке песама – Сама (Фолекс, Лесковац 2012), Месечева тајна (2014), Камен (2016), Корак (2018).
Сама – Из женског угла, сензибилном душом, Горица Станковић обликује папир, оставља траг искреног пера. Она је запитана пред универзалним, савременим питањима.[1]
Трагање је њено опредељење, свесна је да се смисао можда крије у самом трагању. На путу вечитог преиспитивања воде је љубав, вера и нада, те и у најтежим тренуцима окренута је овим вредностима. Мотивска структура њених песама је разнолика и богата. Обојена је личним виђењем и топлином, искреношћу, љубављу… Љубав је основни мотив њене поезије. Љубав, како искрена исповест, као покретачка снага и инспирација. У песмама доминира и мотив природе. Ова два мотива се преплићу и нераскидиво обитавају у њеном стваралаштву. Своје емоције, мисли, расположења и доживљаје Горица уоквирава дескрипцијом. Осећања Горице су искрена, чедна, чиста и велика – као изворска вода, беле пахуље, звезде, сунце и небо. Такав је и њен поглед на живот. Сунце својом светлошћу обасјава и открива њену љубав, радост и срећу. Контрастно овом мотиву постављен је мотив месеца. Месец разбуктава слутњу, тугу, чежњу, страсти и немире – буди ноћне дамаре. И када тугује, она губи наду, не предаје се ни пред сазнањем о пролазности, јер је њена душа увек млада, нерочито када стари. Пркосне песме дају јој снагу да узлети, да досегне плаветнило висина, да мрак отера светлошћу и дугиним бојама снова.
%
Месечева тајна – Ова књига, особена по много чему – како примећује рецензент Љубиша Динчић, намеће оригиналност у исказивању страсти од које се не умире лако у песничкој покорности, али, као у јуначком епу, неко по правилу увек мора да победи, тако и у сукобу потреба и стварности губи онај ко не признаје кривицу. Тако је по правди, а и и традицији, која се дубоко темељи у поезији Горице Станковић. Она каже: Тишина почне да пише, испод месечеве мене, кад песма замирише.“ За лепоту и трајање утиска сасвим довољно. Овде, међу корицама нове књиге, почива скривена месечева тајна у сталном страху да речи не сагоре у самоћи песничке невоље или разбукти ћутањем, које нико не разуме у огњу пакла, који стално додирује. Верује – и у рају може да досади лепота. Дисање је оправдано само уз помоћ стихова, али струне на удару страсти опомињу устајалу арију од које се не може побећи. Она, као бреза жедна пролећа, снове оставља подивљалом ветру да љубав животом замирише. Поезија је њен избор, вода и хлеб: „Кад ноћ зацвили останем без даха, кроз камене вене крв потече.“ Бежећи од отворених погледа и кад пољупце замене отровне стрле, она почне да дише својим сонетима као задрхтала јесен. Она тугује стиховима до савршенства. Љубав пије и наздравља самоћи чекајући последњи воз за бекство, препуна лепоте као трешња у мају. „Без крила сам, али хоћу да летим, ја умем да певам из дубине мрака, не знају они да стиховима видим ране зато што живот по правилу наплаћује туђе грехе.“ Затим додаје: „Ипак, кад ти осмех на лицу задрема, онда срце почне да пише животне баладе, јер папир је место не коме почиње игра.“. Као невеста од папира, ћутање у пркосу носи, крије све оно што у њој гине и зато сама себи пада у скуте, где покушава да ћути, али новом песмом. Она зна да воли и када спава, сновима се покрива где су заспале изгореле жеље, у хладовини звезде намигуше. И опет воли да слуша стих сањив, у страху да је не изда реч, која јој недостаје: „Ноћи уморне од туге у леденој гори. Ко воли опрости, а ко не – изгори.“ Осмехом би угазила звезду, у мирису немира тражи своја свитања: „Кад ти осмех на лицу задрема – срце пише животне баладе.“ Стихови очарани бојама, певани искреним тоновима, дар су поноса у вртлогу сурове истине, која се може одбранити само снагом оних који не одустају од живота. (…) Ова млада поетеса отрива раскошни таленат и не прећуткује га. Другом збирком песама, читљиво и без погрешке, вођена судбином, раскошне стихове плете танано приморавајући читаоца да не одустане до краја заподенуте приче.[2]
%
Камен – Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама Сама (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, Месечева тајна (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет.[3]
Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива Камен само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље.
Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме „Кемен“: Тражећи пут за бекство/ ходала је стрњиком/ и гаравила стопала./ На крају пута,/ где је било језеро,/ заслепио је сјај камена/ кога је брусила месечина.
Већ први стих ове врло сликовите песме („тражећи пут за бекство“) разоткрива стање у коме се збива људска драма, а ту слику наставила је описом пута и стањем њенога оробљеног тела. На крају те велике песничке, људске драме, следи спасносна слика језера, сјај камена „кога је брусила месечина“. Тај последњи стрих прве строфе је више од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух неоткривених тајни и моћ песничког говора. Језеро, камен и месечина су три велика симбола који најављују оно што ће уследити – сликовница речи којом могу да се подиче само одабрани песници: “Камен/ још увек постоји/ и сија још више./ Сви му се диве,/ а не знају/ да је неко/ на том камену/ исписао љубав/ и осликао душу.“
(Не)свесна свога песничког талента дарује читаоцима непоновљиву слику: „Узалуд расипам мисли/ и узалуд моје самовање ћути“ („Мед и лед“), јер, наставља у тој песми „док ново јутро/ бојом нешто слути“. За њу је „судбина варалица“ и даје одговор: „Пружи ти се/ а онда се од тебе склања.“
Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, која је већ увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима.
Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов Камен. Читајући ову више него успелу песничку даровницу речи, могли бисмо да закључимо: Горица Станковић увелико је превазишла завичајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег песничког гласа.
%
Сама – Књижевна авантура Горице Станковић Додеровић почиње 2012. године објављивањем њене прве збирке песама Сама. Њој су, наравно, претходиле године песничког искушавања за озбиљан старт, и зато се лирски субјекат непрестано враћа својој основној љубави, дакле, поезији, доживљавајући је као најдубљи израз властите стваралачке запитаности, као мистерију постојања и трајања, императивни саморазговор од кога се не може побећи. Њено трагање за бићем песме, смислом певања, омогућавају јој да у поезији прекорачи властиту сведеност на чврсте обрисе дате реалности која обесхрабрује и унижава – примећује Тамара Стојановић, професорица, песникиња и рецент ове књиге.
Својом трећом збирком поезије Камен сада већ сигурно корача кроз свет поезије, исписује зреле песничке странице, прецизно назначава оквире својих трагања, тематски ствара изражајни простор коме ће до краја остати верна. Бескрајно вођена игром речи истовремено радосно али и меланхолично одгонетава вечиту тајну заплетених односа са светом, страхујући од заборава и самозаборава. Горица је песникиња сензибилне свести заљубљена у сурову игру парадоксалности пред којом њена ауторска узнемиреност увек остаје непатетично будна, отворена за нова трагања и самоиспитивања, хиперсензибилна на сваки унутрашњи глас. Због тога се овај песнички опус доживљава као ширење концентричних кругова око ужарених средишта.
Али, поново ће се суочити са собом дојучерашњом, поново ће отворити исте сплетове савладаних емоција и рефлексија. Сваком новом песмом враћа се на почетак, покушавајући да изнова дефинише свет патњи, незадовољстава и недовољности, да новом енергијом отвори једном варљиво залечену рану и страсно се преда покушају њеног новог распознавања. Куда иду они који певају? Хоће ли њихове вреле поруке икога једном узбудити кад нас не буде на овом свету? Песникиња одговара себи меланхоличним сазнањем о ни мало познатој будућности. Одговор није ништа друго до нова песма о непознатом, нова зебња због недосегнутости.
%
Корак – Женска лирика је танани инструмент, који своје нотне и певљиве инструментаријуме одашиље и распростире од земље до васионе. Таква поезија је срцу угодна, а уму одшкрињује забрављена врата. Зарад примера, такву лирику је остварила баш велеумна Десанка Максимовић, која је с Црњанским водила интелектуалне сеансе у смеру поетских знања. Ми данас не знамо с ким Горица Додеровић сеансира и с ким шапуће о лирици, али свакако знамо да је на добром путу, ако је послужи срећа, да своју поезију вазнезе у онај уметнички облак, који никакав ветар или олујина не могу распршити. Тешко је рећи и направити процену – која ће песма из свеукупног рада бити најпознатија, намилија и једноставно најдуже памћена, али Горица Додеровић има у својој поетској шкрињи много бисерних плетеница, које ће свакако надсијавати живот.[4]
[1] Маре Каранфиловић, „Јесен у нама обојена – прозор и уточиште“, рецензија, Горица Станковић, Сама, „Филекс“, Лесковац 2012, стр. 78-79.
[2] Збирка Месечева тајна промовисана је у ЛКЦ 4. септембра 2014. године и о њој је говорио рецензент Љубиша Динчић, новинар и писац.
[3] Данило Коцић, поговор збирци Камен, (излагање на промоцији у ЛКЦ 17. децембра 2016. године.
[4]Саша Мићковић, „Поетски кораци к велелепоти“, рецензија, Корак (2018). Напомена: О овој збирци надахнуто су писали и други. Поменимо, на пример, проф. др Живана Стојковића и Данила Коцића.
