ВЛАСОТИНЦЕ – Поводом објављивања романа-првенца Капија за други свет (Српска књижевна задруга, Београд 2019) познатог власотиначког писца и адвоката Зорана Давинића, огласио се проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар, приказом „Чудотворна капија“ уз Андерсерову поруку, као моти приказа: „Човек гледа на свет кроз наочаре својих осећања и ако су на њима стакла црна, видеће све црно“. Прилог објављујемо у целини.
ПРОФ. ДРЖИВАН СТОЈКОВИЋ: „ЧУДОТВОРНА КАПИЈА“
Културна баштина југа Србије обогаћена је новом књигом адвоката Зорана Давинћа под изазовним насловом „Капија за други свет“ као посебног издања Српске књижевне задруге у Новом Саду, означеног као први роман овог већ познатог и вредног ствараоца чија луцидност превазилази све провинцијске оквире и с правом постаје вредна поштовања шире читалачке публике. Писац посебног сензибилтета, изузетних способности за персифлажу варошког живота кроз хумористичко-сатиричне обраде појединих животних ситуација, без обзира на професионалне стеге за такав приступ свакодневици, успео је да бајковито Власотинце крај реке Власине прослави подаривши му сву своју природну обдареност и способност да изнедри необичне књиге, са још необичнијим насловима, као и вредне позоришне комаде и да са великим успехом закорачи у свет писаца телевизијских серија које се дуго памте. Зато није ни чудно да је побрао бројне награде на културним манифестацијама и оставио их у наслеђе свом родном месту. Тај несташни ученик Лесковачке гимназије, помало бунтован, свој таленат за стваралаштво није доживљавао као предност у односу на окружење, већ као потребу да настави традицију југа као врло продуховљеног дела Србије са способношћу да се искаже и у оксиморону у свој својој специфичности за наук и промену. Интересантно је, међутим, да се писац Давинић у већ позним годинама одлучио да напише књигу коју је означио као роман, свој првенац, пошто је вероватно дуго сазревало у његовој интими силином жеље да се достојно одужи свом родном крају саопштавајући причу о судбини две породице, која би требало да ослика време прве две деценије после завршетка Другог светског рата и живот у малој вароши по много чему специфичној, а у првом реду по изузетном духу, сналажљивости, међусобном познавању, угледним људима, па чак и по жељи да буде ривал и Лесковцу. И успешно се потрудио да, како је рекао Хемингвеј „Онда кад писац пише роман, треба да ствара живе људе, људе а не типове, јер је тип карикатура“. И то је писац Давинић поштовао трудећи се својски да не упадне у реминисценцију. И онда нам се намеће дилема. Да ли су слике и догађаји у књизи резултат традиције и преношења сећања у малој вароши у којој се сви међусобно познају, јесу ли догађаји стварни или су плод дозвољене маште писца како би осликао одређено време новије историје Власотинца. По начину писања, стилу и приказивању појединих ситуација и личности добија се утисак да су оне стварне из послератног живота Власотинца и да чине мозаик карактера, навика, особености, успешности и пословности. Такав приступ је социолошко-историјски и књига би могла да представља етнолошку студију за варошицу Власотинце у историји југа Србије. Писана је већ изграђеним, питким и стилом вредним поштовања, јер показује способност писца да проникне у сваки кутак људског понашања и да га прикаже тако једноставно и тако уверљиво. Али, жеља да прати судбину две породице требало је да буде основа за евентуалне заплете који одударају од уобичајеног хода по мукама, а жеља да се каже много више од тога натерала га је да описује и друге, додуше врло интересантне догађаје и личности потврђујући нашу тврдњу да се не ради само о роману, већ о хроници послератног Власотинца. И наравно, ако се то прихвати онда је јасно да те приче није могао сам писац да доживи и упамти јер је био доста млад, али је његова посета Енглеској у зрелим годинама аутобиографско казивање. И ту ћемо цитирати мисао Гетеа: „Изгледа нам да су неке књиге написане не да из њих учимо него да бисмо сазнали како је њихов аутор нешто знао.“ А то представља и својеврсну опасност за литерарни приступ. И управо ту је писац упао у замку. Следећи приче и ново тумачење историје тог малог места, па и целе Србије, прихватио је делимично политиканство и упустио се у неутемељено историографско тумачење појединих догађаја, са жељом да што драматичније прикаже судбину те две породице у послератном Власотинцу од којих је једна нашла врата за други свет, а друга је постала жртва, како каже писац новог режима, који је аутократски, јер је сина црквењака Божидара „убила држава“. И то држава која је, како такође тврди, била против религије и цркве, а осудила је дечака Божидара зато што је украо црквени крст (?) и ни мање ни више него га отерала у лудницу где је провео педесет година и тамо умро, а он лично је годину дана раније ишао да га посети и тада се уверио да је потпуно нормалан. Нису вероватно могле да га ослободе ни нове демократске власти. То су црне наочаре. Судбина, пак, друге породице жандара Илије, који је заједно са неким четницима побегао у Енглеску „да га нове власти не би убиле“, је сасвим другачија. Његова ћеркица Зорица је доживљавала страшна понижења због одбеглог оца, као, на пример, да је куварица у ђачкој кухињи приликом поделе оброка ударала кутлачом и није јој давала оброк јер је из „четничке породице“ (ваљда из жандарске) , а то вероватно наставници нису намерно хтели да виде. Зато није ни добила стипендију од нових власти иако је положила пријемни испит за уметничку школу и тако није могла да се школује. А писма од оца Илије нису стизала, јер нова комунистичка држава то није дозвољавала. (?) А много касније, како каже писац, кад се Тито споразумео са Черчилом (а они су се састали 1944) стигло је коначно породици Рајни писмо, па је оно било КАПИЈА ЗА НОВИ СВЕТ, коме вероватно сваки читалац треба да тежи, јер је Зорица тамо уписала Ликовну академију, постала познати вајар, обогатила се и живи у изобиљу, које је аутор романа лично видео. Чак је њен отац успео само за један дан да добије сва потребна уверења о држављанству и тако је Зорица могла да остане на академији и постане срећна и богата у туђем свету. А то што се Илија тамо оженио другом женом и довео своју прву из Југославије није ни по међународном праву бигамија. Тако та породица наставља да живи срећно и писац топло препоручује ту ЧУДОТВОРНУ КАПИЈУ за будуће генерације. И опет ћемо позвати у помоћ Гетеа који каже „Слободни сте само ако вам је савест чиста.“ Илија се није вратио у земљу ни после демократских промена. А Анте Лукић каже „ Ко пљуне на родна врата, туђа ће га по петама тући“. По Давинићу, у Власотинцу је после рата на сваком углу био по један агент који је све снимао, па вероватно и њега кад је завршавао правни факултет у тој аутократској држави. А шта рећи кад се прочита детаљ да је један, иначе окорели комуниста, тражио од свог сина да виче „Живео Тито“, а он то није хтео па га је зато отац везао конопцем и спустио у бунар тражећи да то каже. Син је, међутим, ипак викао „Живео, краљ“. Вероватно персифлажа, а можда је и уверење. И гле чуда. Власотинчани који су пролазили поред зграде Општинског комитета Комунистичке партије стално су чули како људи вриште од батина које добијају од комуниста. Тако се писац огласио и са својим политичким уверењима. Остаје нејасно колико је могао да се прилагоди новим правним нормама пошто је правни факултет завршио у то „мрачно“ комуниситичко време као и да се бави адвокатуром.
Поштовани Давинићу, уз све похвале за опис бројних других ситуација и социолошко- етнолошком приступу твоје Власотинце, ово није заслужило уколико није хумореска. И на крају, роман у није потребан предговор, нити на крају садржај, а у Социјалистичкој Југославији чувари реда нису били полицијци већ милицајци.
28. август 2019.
Проф. др Живан Стојковић
НАПОМЕНА: Пројекат – Лепша страна мога завичаја: Власотинце
Овај садржај је део пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (члан 5. Уговора о додели средстава из буџета општине Власотинце)
