ЛЕСКОВАЦ – После романа-првенца Божји људи, лесковачка списатељица Љиљана Стааменковић недавно је објавила роман Спасење (Српска духовна академија Београд, Удружење књижевника Србије (Јагодина), Књижевна заједница Поморавског округа, Делта – Београд 2019). Љиљана Стаменковић, дипломирани економиста, својим првим делом привукла је пажњу и стекла наклоност лесковачких и српских читалаца, а уверени смо да ће и нови роман ове талентоване списатељице наићи на одличан пријем. Поговор романа Спасење написао је Мирослав Димитријевић, а приказ, који објављујемо у целини, рад је проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара, који се успешно бави и књижевном критиком.
Проф. др Живан Стојковић: „Суровост у хуманости“
Љиљана Стаменковић, списатељица пуна изазова наставља да нас обогаћује интригантним темама савременог живота, које су привидно на маргини нашег поимања, разумевања и доживљаја, не зато што их не желимо, већ због тога што могу да изазову буру емоција, недоумица, љутњу и осуду или одобравање са аспекта хуманости, а ипак да оставе ожиљке у нашој свести и уведу нас у егзалтацију. Та њена способност у избору теме је вредна пажње, не само са аспекта модерног кодекса, већ и са порукама правних норми и социолошких и психолошких узуса модерног цивилног друштва. Суочена са таквим проблемом, немоћна да се лично помири са тешкоћама свакодневног живљења она налази излаз у паралелном свету, који доживљава свим својим бићем и свешћу да га не можемо решити сами без помоћи анђеоских бића и уз Божију помоћ. И то управо указује на сву тежину безизлаза и хипокризију. Јер је главна јунакиња опчињена бојама дуге, мистичном светлошћу, која јој даје снагу да настави своју мисију у овоземаљском свету. Наравно, ни у назнакама се не препознаје искључиво религиозна димензија са чудесним моћима, већ то више указује на списатељичину имагинацију, која јој даје снагу да се ухвати у коштац са наизглед, сасвим разумљивим питањем хранитељства у савременом транзиционом друштву, које, међутим, има поред хумане и стравичну димензију. И она управо то приказује на начин који читаоца сасвим оправдано доводи у стање огорчености и беса, али и забринутости и немоћи, да до краја разуме то стање. Зато смо у наслову нашег осврта на овај вредан роман ставили речи суровост у хуманости, јер брига за туђу децу и њихово одгајање до пунолетства јесте и више од хуманости, али у том колоплету на површину испливавају многе тешке последице без правог објашњења, а још мање оправдања . И управо ту се поставља питање да ли је хранитељство, само по себи једини излаз за децу која морају да га прихвате, колико су хранитељске породице оспособљене за ту изузетно важну улогу у друштву, колико су институције способне да процене и прате процес развоја младих бића у туђим породицама, шта је са њима, када постану пунолетни и бивају препуштени сами себи, које су психолошке последице у њиховим бићима. Суочена са свим овим питањима списатељица налази излаз у хуманој активности главне јунакиње да помаже другој деци , али и да свом својом енергијом настоји да пронађе своју породицу, сем оца који је трагично завршио и брата, који је постао жртва недовољне бриге хранитеља.
И ма колико је мало вероватно да ће деца бити одузета оцу и мајци, који су остали без посла и због тога не могу да се брину о њима, а социјална служба их додели хранитељима, који су родитељима непознати, ипак је то Љиљана Стаменковић навела, да би указала на сву бизарност проблема. Њено сасвим разумљиво питање је како је могуће да држава хранитељима даје новац за бригу и неговање деце, а не родитељима, ако су способни и који тим новцем такође могу да издржавају и пруже им праву родитељску љубав, јер нису својом кривицом остали без посла. У овом вредном тексту, који би могао бити трактат, нижу се свом својом жестином и друга поражавајућа питања неодговорног хранитељства, као што су : криминал, дрога, дечја проституција, трговина органима, продаја деце и тако редом.
У поруци овог текста остаје и скривено питање о склапању бракова, који су унапред осуђени на пропаст, о одговорности брачних партнера за судбину и положај деце на коју имају природно право, али и одговорност према здравом друштву. И ево тек ових дана у Републици Србији се озбиљно расправља о забрани склапања бракова малолетним лицима, чак и са навршеном 16-ом годином и уз сагласност родитеља, јер се ради о емоционално незрелим личностима, које у фази развоја постају родитељи.
Списатељица Љиљана се бави тешком, мучном темом, пише немилосрдно и по архаизму убојито, кратким и језгровитим реченицама, смелим искораком у осуду и жигосање са јасном поруком да морамо тражити сопствене путеве за нормалан живот, чак без помоћи благонаклоних бића из паралелног света. И нека тако настави да пише.
Комплетан роман Љиљане Стаменковић можете видети овде у ПДФ:
Stamenković Ljiljana Spasenje, roman
