ЛЕСКОВАЦ – До сада, од ове књиге Љубомира Стојановића, „Селске тетке визитарке“ (ауторско издање, Лесковац 2019), нисам имао обимније књижевно дело у рукама. На читање ове књиге утрошио сам два месеца, са паузама за ручак и вечеру. И скоро толико на размишљања и записима о битном у њој.
Као мото овог дела, могли су да послуже први стихови Петра Прерадовића из песме Роду о језику: О језику, роде, да ти појем, о језику милом твом и мојем!“ Језик је самобитност и историја једног народа.
Још је Стефан Немања, на самрти оставио завештање: Из „Завештања Стефана Немање“: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.“
У Лесковцу је раније, гостовао неко, који је рекао приближно овако: Има писаца који су написали и објавили 30, 40 књига, и више. Од толико књига остало је вредно свега 3-4. Ја сам решио да напишем само те 3-4 књиге, вредне пажње.
Љуба Стојановић, познатији као отац Марка Стојановића, отишао је још даље: он се решио да напише само једну, али вредну књигу: и роман, и еп, и комедију, и сатиру, и лексикон… и у прози, и у стиховима, коришћењем сочног „простог народног говора“ како аутор каже, који врца народним пословицама, изрекама, фразама, поређењима, клетвама, заклетвама, благосовима и псовкама. При том користећи све стилске фигуре: епитете, метафоре, поређења, алегорије и хиперболе.
Први наш дијалектолог Александар Белић је, 1905. године, у делу “Дијалекти источне и јужне Србије” (Српски дијалектолошки зборник, Београд, 1905.), лесковачки говор сврстао у трећу зону, најширој и најшароликој, као јужноморавски дијалекат у оквиру призренско-тимочког староштокавског дијалекта. Kрајем двадесетог века, угледни научник Павле Ивић је поткрепио и “оверио” наведено Белићево дело. (Александар Белић: Дијалекти источне и јужне Србије, Српска краљевска академија, Београд, 1905; Биљана Златковић: „Језик у књижевним делима Бране Митровића“, Наше старање, Лесковац, 2015. године.)
Врањски и алексиначки говор такође припадају јужноморавском дијалекту источносрбијанских говора, али – лесковачки говор, по својим особеностима, одступа од ових говора.
Професор Петровић каже: „Дијалекатски говор је у евидентном узмицању; све очигледније је растакање лексике и синтаксе хомогених скупина народа везаних за једно тле. У новим друштвеним, економским и културним приликама, промене књижевног језика у лексичком, морфолошком и акценатском погледу теку веома брзо – речи нестају и умиру заједно с људима. Постоји опасност да се језичко благо изгуби за будуће нараштаје.“ [Петровић 2009: 247].
„Лесковачки говор има не само културну него и научну важност као документ за упознавање наше прошлости. На лесковачком говору је написана разноврсна проза и поезија, забележене разне фолклорне књижевне творевине и ко зна , како каже Николај Тимченко, можда ће се показати да је у Брани Митровићу Лесковац имао свог писца.“
„Народне умотворине, по природи ствари, би требало да буду склоништа речи народног говора од заборава, а на “ползу” лексиколозима и дијактолозима, у ширем смислу – лингвистима.“
Приређивач Данијела Kостадиновић: ДОБРА МИСЛА ОРО ИГРА (пословице, изреке и друге кратке говорне форме лесковачког краја), Центар за научна истраживања САНУ и Филозофски факултет у Нишу – Студијска група за српски језик и књижевност, Ниш, 2000. године (Научни пројекат: „Kњижевни живот на југоистоку Србије у 19. и 20. веку”)
Данијела, као приређивач, користила је периодику и књиге објављене на лесковачком говору (дијалекту), као и пословице, изреке и друге кратке форме сакупљене непосредно на подручју лесковачког говора. Ово подручје простире се на северу до Брестовца, на југу и југоистоку до Пискупова, Власотинца и Грделице; на југозападу оивичено је планинским венцем планине Kукавице и Ветерничком клисуром, а на западу иде до Ћеновца и Бублице.
Лесковачки говор припада призренско-тимочкој говорној зони српског језика и то призренско-јужноморавском дијалекту са штокавско-екавским карактеристикама. Одлика лесковачког говора су архаизми и локализми, а има и већег броја турцизама, као и утицаја говора из Шоплука, Заплања, Топлице, Јабланице и врањског говора.
На лесковачком говору су писали и сакупљали народне умотворине следећи аутори: Kрста Димитријевић: Српске народне пословице (из среза лесковачког) (1899); Сретен Динић: Наша работа (1925); поратни: Сергије Димитријевић: Грађа за проучавање Лесковца и околине (1954); Миодраг Васиљевић: Народне мелодије лесковачког краја (1960); Жак Kонфино: Моје јединче (1952); Јоца Михајловић: Лесковачке изреке (1968) и Лесковачки говор (1977); Добривоје Kаписазовић: Лесковачке заврзламе и чарламе (1975) и Тошке из Лесковац и његове говоранције (1980); Брана Митровић: Искре из Дубочице (1935), Лесковачки медаљони – фрагменти о животу једног града (1980) и Речник лесковачког говора (1984); Драгољуб Трајковић: Ладовинке и фотељке (1985); затим, обимно дело Драгутина Ђорђевића: Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, САНУ (1958), Народне изреке и пословице (1964), Живот и обичаји народни у у лесковачком крају (1985), Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, САНУ (1988), Народне песме из лесковачке области, САНУ 1990).
Потом: Раде Јовић: Наша чаршија (1997) и Ћораво злато – стихови старовремски (1988); Ненад Kражић: Будење (1981); Зорица Митић: Женске приче (1995); Томислав Цветковић: Алигатори (1992); Сава Димитријевић: Свеће у снегу (1990), Баче поголеме од сокаци (1994), Људи и сокаци старог Лесковца, Kамењ на памет (1994); и други.
На лесковачком писали су још: Наталија Арсеновић Драгомировић (Лесковац, 1885 – Београд, 1978) била је прва српска жена комедиограф – Лесковчани у Перизу, комедија у 5 чинова. Гордана Радојевић-Томић: Исц`втена стрњика (1986), прва збирка песама у Србији на лесковачком говору. Светлана Пешић из Власотинца, Радунка Богдановић из Брестовца, Снежана Јањић, Љиљана Такић-Миленковић и други.
У епским књижевним делима се приповеда и описује: амбијент, природа, радња, психолошка стања ликова, догађај, итд. Етапе кроз које се одвија догађај: Увод, заплет, разрада, кулминација и расплет.
Роман у стиховима је дуже приповедно (епско) књижевно дело с одликама романа, као што су: ликови, радња, дијалог, описи и друго, исписано у стиховима. Обично има више ликова који у току радње доживљавају неку врсту трансформације (те захвата више перспектива и гласова.) Садржи описе, дијалоге и приповедање.
Анонимни песник, XIII век: Kаштеланка од Вержија, љубавни роман у стиху. Најпознатији пример романа у стиху је Јевгеније Оњегин (1833.) руског романтичара А. С. Пушкина. У то време се више писала и читала поезија од прозе. Понекад се као романи у стиховима означавају и епови: „Дон Жуан“ (1818.–24.) енглеског романтичког песника Бајрона; и Господин Тадија пољског песника Адама Мицкиевича.
У доба модернизма, роман у стиху се донекле повлачи пред другим књижевним облицима. У другој половини 20. века доживљава препород и постаје популаран на Kарибима, у Аустралији и на Новом Зеланду. Популаран је и роман у стиху за децу и младе, као посебна подврста ове књижевне форме.
У нашем окружењу, имамо појаву романа у стиховима у Хрватској: Боривоје Радаковић: Шта ће бити с нама (2015). Kод нас, Велибор Михић: Хотел Јевропа, роман у стиховима (1975); Момчило Вујовић: Једна гора, роман у стиховима; Славољуб Станковић: Чаробњак Дандруф и изгубљена књига, роман у стиху; Љиљана Јеротић: У земљи луда, роман у стиховима.
Дело: Селска тетка визитарка, аутора Љубомира Стојановића, сам аутор, или неко ко је имао увид у садржај дела, окарактерисао га је као роман, односно роман у стиху. Ако је роман, јер има све одлике романа, није ближе одређено којој врсти романа припада (социјални, љубавни, криминалистички, историјски, пикарски…). По тематици и стилу писања, донекле, подсећа на приче покојног Слободана Костића Косте, које су објављиване у Ошишаном јежу, листу за сатиру и карикатуру из Београда.
Према испрекиданој фабули и структури, лексиконска форма дела даје могућност да се књига чита, како се каже: „где се књига отвори“. Тако су написани познати романи, која су овенчана Ниновом наградом: Хазарски речник Милорада Павића, роман лексикон, (који је ушао и у школску лектиру, иако није много разумљив); као и Семољ земља Мира Вуксановића, који романи могу да се читају и напред и назад, сваки део независно од другог дела.
Осим списатељског дара, да је аутор имао књижевно образовање, а пре свега претходно списатељско искуство једног Павића, Вуксановића и других, којима је писање професија, овај роман би стао у ред награђених романа наведених аутора. Овај роман је толико обиман, да, ако би се извршиле извесне измене, од књижевне критике би могао бити високо оцењен. Но, оставимо да ово дело да буде оцењено од стручне и читалачке јавности, па ћемо видети где му је место.
Роман: Селска тетка визитарка писан је у необично дугим стиховима који су сложени у строфе од по осам стихова, а такве строфе зову се октаве. Врста стихова: стихови се именују према броју слогова у њима, почев од четири слога – четверац, пет слогова – петерац … осмерац, десетерац (епски и лирски), дванаестерац или Александринац, мада јавља се и шеснаестерац, нпр. у песмама Војислава Илића.
У овом роману, стихови су необично дугачки, састоје се, најчешће од 26 до 28 слогова. Именовање постаје сложено: двадесет-шестерац, двадесет-осмерац; односно: додека-секстинац, односно додека-октинац. Срео сам пар примера сличне дужине стихова али у поезији у прози. У овом роману нема поезије. Нарација је главно обележје романа, без обзира што је писан у стиховима који се римују.
Рима је паралелна: римујеу се први и други стих, трећи и четврти итд. Рима се често јавља и у полустиховима, спонтано, што доприноси хармонији и мелодичности стихова. Рима се најчешће завршава вокалима, мада има знатан број стихова који се завршавају и сугласницима.
Моје мишљење је да ово дело има све одлике романа, али према структури и грађи могао би да се окарактерише и као еп, јер је иначе епско дело, писано у стиховима. Друго, ако се читалац сконцентрише на нарацију, због велике дужине стихова, рима не долази толико до изражаја, у том случају: рима у полустиховима више долази до изражаја, али она се јавља од случаја до случаја, није устаљена. Међутим, ако читалац обраћа пажњу на риму, губи везу са приповедањем у мањој и већој мери, па мора да се враћа на поновно читање истога. А због обимности дела, овакав начин читања захтева много времена.
У времену када се живи динамично, када човек нема време ни за прече послове, читалац прилагођава начин читања – начину писања дела. За овако обимно и овако написано дело, вероватно ће прибећи тзв. „скраћеном“, брзом начину читања, на уштрб квантитета и квалитета дела.
Сваки део може да се чита независно од осталих делова. Визуелна граница између делова не постоји, али се да запазити: други саговорник, друга тема, други амбијент.
Аутор Љуба прави конструкције реченица, односно стихова на неку одређену тему, како би сакупљене речи, изразе и кратке форме (пословице, изреке, фразе и речи) сложио тако да дођу до изражаја њихова значења, онако како се срећу у свакодневном народном говору, не само на селу, него и у граду Лесковцу.
Као homo sapiens мушког пола, више преферира мушки жаргон изражавања, слободно и без оклевања, онако како је чуо у окружењу и запамтио и записао. Тих израза, који се односе на називе мушког и женског полног органа и њихов међусобни однос, као и псовки, нема превише, таман толико да се мисли искажу. Много је већа употреба тих речи у пост-модернистичким делима, а нарочито у филмовима, серијама и ријалитиима који се свакодневно приказују на ТВ медијима, а које режирају и у њима учествују познате естрадне личности, где се љубавне сцене играју уживо, практично без глуме, на очиглед публике, а псовке врцају једна за другом. Шта је ту нормално а шта није за гледаоца? Поготово за малолетна лица.
Међутим, “безобразне” и “масне” народне умотворине сакупљао је и Вук Kараџић. Еротске народне песме објавио је под насловом Црвен бан, које песме се и данас радо читају и казују. Приређивач је збирку тих песама објавио и под именом А диња пукла (стих из једне еротске песме). Познати политичар Ненад Чанак, гостујући на ТВ, уживо, казао је неколико кратких песмица из Црвеног бана, у оригиналу, и додао: “То је права уметност”.
Пре свега ерос, среће се у делима: Сава Дамјанов: Ерос и порнос, Народна књига, Београд, 2006; Данко Шипка: Речник опсених речи (и израза), списак псовки; Недељко Богдановић професор, Опсене умотворине: И ја теби; Будалина играчка; Веселице; Псовке из сврљишког краја.
У роману се уочавају два дела, различита по стилу писања. У првом делу, на скоро 220 страна, аутор уноси више себе, своју наративност. Са много народних сентенци прави причу (као мајстор који са опекама гради објекат), а везивно средство, у овом случају, је ауторово умеће да све то укомпонује у целину. Ако Селска Тетка и њени саговорници могу да се емотивно празне и надмудрују, зашто не би и аутор дао свој суд и печат као сведок догађања и власник овог својеврсног сабирног центра духовног блага. Док, у другом делу, на око 20 страна, допушта да 2-3 субјекта комуницира и монодрамише народним умотворнама кратке форме (пословицама, изрекама, поређењима, фразама), без ауторовог посредовања.
У роману је сагледана сва филозофија живота у другој половини прошлога века и почетком овога века, на релацијама: град – село, муж – жена, родитељи – деца, рад – нерад, сиротиња – богати. И све што је у бити људи овога поднебља: завист, злоба, пакост, оговарања, лицемерја, критизерства, осветољубивости… свега што у нашем народу и његовом менталитету буја и избија кроз „прост народни говор“. У мањој мери: искрена љубав, васпитање, поштовање, правда, рад и ред. Осим Селске Тетке, јунаци романа су и други обични људи села и града, „велики мали људи“ којима се аутор диви и у роману им даје довољно проетора.
У роману има хумора и сатире: подсмеха, ругања и сарказама. Извргавања руглу свега ненормалног у овом караказану, од сеоских ђилкоша, преко малограђана, до министара и власти. Од неписмених до „школованих будала“, самопромовисане елите и партијског кадра, кога народ бира а затим кука како му није добро.
Осим у породичном амбијенту, Селска тетка визитарка би понајпре требала да уђе у позориште. У њој има толико материјала за монодраме, скечеве, па и кабарее. Од истог материјала, један уметник направи кућу, други скулптуру, а трећи архитектонско ремек-дело. Првак драме Народног позоришта у Лесковцу, покојни Драган Мићаловић вапио је за текстом монодраме на лесковачком говору, коју би изводио, али није има ко да га напише.
С обзиром да се ради о роману у стиху, уметнички дојам стиховања не долази толико до изражаја. Аутор, најчешће на крају стихова умеће речи и просте реченице – риме ради. Пријемчивије су спонтане риме, оне које долазе саме по себи, у полустиховима.
Главна јунакиња има своје матично, крштено име и име од миља. И тим именима је ословљавана у делу. Нико је није ословио са тетка!, још мање окарактерисао као Селска Тетка, осим аутора у наслову и поговору књиге. (Мада, она је у роману доживела доба старости тетке). Можда би најприкладнији назив романа био Селска тетка, без ближе одреднице визитарка. Из текста, нема се утисак, да Селска тетка прави визите по кућама. Штавише, више њу прате, пресрећу, или њој долазе на кућу ради савета, оговарања, тешења…
Лик главног јунака, Селске Тетке, протеже се као танка нит која повезује и споредне ликове, слике и сентенце. Она је често епизодни учесник у неким призорима и догађањима, као посматрач у пролазу или слушалац.
На пример, у роману Поп Ћира и поп Спира Стевана Сремца, фрау Габријела (споредни лик), је та „селска торокуша“, која са амрелом у руци, крстари шоровима, отвара капије и капиџике и шири трачеве.
Као што име не чини човека, ни назив дела, у овом случају – не чини дело. И назив романа Нечиста крв Борисава Станковића је наишао на удар књижевне критике, као неприкладан, па је остао онакав како га је аутор изумео.
Роман, као да је писан у једном даху: без прекида, без наслова целина, без знакова интерпункције. (Осим тачке на крају сваке строфе, и ту и тамо још понеког знака.) Текст је писан са лакоћом и надахнуто, али местимично нашироко и надугачко до те мере да читање постаје заморно. На пример, поменути роман Поп Ћира и поп Спира је подељен на „главе“. На почетку сваке „главе“ је кратак осврт : о чему се ради у тој глави, па читалац може сам да одлучи да ли да је чита или не.
Не бих рекао да је роман слојевит. Више је хетероген и разбијен на мање целине. Ако би, од стране аутора, био подвргнут тријерењу и ослобођен плеве и неких банализама, остало би оно највредније: сјајни делови и заокружене целине. Ако би те целине биле под насловљене, нумерички или на неки други начин означене, онда би визуелни утисак, начин читања и приступ делу, био другачији и сврсисходнији.
Моја прогноза би била: Могуће је да Селска тетка визитарка буде треће дело вредно пажње за изучавање лесковачког говора, после обимног дела Драгутина Ђорђевића и Речника лесковачког говора Бране Митровића. Оно је ризница речи, израза, пословица, изрека свих врста, псовки, клетви, благосова, надговарања, оговарања… у лесковачком говору.
Ја бих роман Селска тетка визитарка, претенциозно, оценио као: нова књижевна форма, аутентична и аутоктона, а у којој су садржане све књижевне форме: од изрека, преко цртица, прича… до романа, а на бази народног говора Лесковца и околине.
Читати или не читати овако обимно дело? У бајковитој причи, у пећини пуној драгуља, тајанствени глас каже: „Ако узмеш – кајаћеш се, ако не узмеш – опет ћеш се кајати.“ А то би значило: Узимај често колико можеш, док има.
Добро дело писац пише читавога живота. На основу обимности и садржајности дела Селска тетка визитарка : роман са 1643 строфа са по осам стихова (октава) и Речник са 11972 речи и израза, има се утисак да је дело читавога ауторовога живота живело у аутору, са временом расло и израсло до ове величине. Селска Тетка је у аутору препознала свога „родитеља“ који је водио кроз живот, у селу и у граду, доводио је у разна искушења из која је она мудро и вешто илазила као победник, никада поражена и понижена.
Ово дело није писао Љубомир Стојановић, него његова љубав према људима у средини у којој живи, према култури тих људи у ширем смислу, а пре свега према говору лесковачког краја. У напору да језичко и духовно благо лесковачког говора сачува од заборава, у овој несвакидашњој ризници. На ползу лингвиста, есејиста, компаратиста, културолога… од којих је за очекивати, да стручно и научно оцене и искористе ово дело.
Као лични биограф Селске Тетке (и кум!), Љуба је са њом провео део живота. Она је постала део њега, и он део ње. Селска Тетка је, попут Ђекне из популарне серије „Ђекна још није умрла а кад ће, не знамо!“ и Селска Тетка никад неће умрети, живеће док је села и града, док је људи и нељуди, правде и неправде, живота и смрти.
***
Осим ове „студије“ дела, како је назва г-дин Милићевић (на промоцији), може се пажња усмерити ка још неколико студија. На пример, о лику Селске Тетке у роману „Селска тетка визитарка“, у психолошком, и моралном погледу, као и пластичном трансформисању лика током периода биолошког сазревања. Успут и других спореднијих и споредних ликова, позитивних и негативних. Затим, о друштвеним, социјалним и политичким приликама и питањима у роману. Ти делови су оно есенцијално, животно, историјско и књижевно у делу.
РЕЧНИК
”За пјесме и за приповијетке може чоек кога питати да му их каже; али за пословице не може (као ни за ријечи), него, кад се с ким говори, ваља пазити и чекати док се која не рекне у разговору.” (Вук Стеф.Kараџић: Српске народне пословице (Предговор пређашњи, III), ИРО ”Просвета”, Београд, 1987, ст. 17-18.)
Речник лесковачког говора Бране Митровића, дугогодишњег професора српског језика и књижевности у лесковачкој Гимназији, после објављивања је оспораван, управо од Лесковчана, јер: “Брана није рођени Лесковчанин!” Међутим, САНУ је, са стручне и научне стране, високо оценила тај речник. После њега, кренули и други сакупљачи и записивачи да објављују речнике, као што су: Речник заплањског говора, Речник врањског говора…
Пре извесног времена, на научном скупу у Лесковцу “Kњижевност на дијалекту”, говорећи о речнику професорке др Радмиле Жугић Речник говора јабланичког краја, САНУ, Београд, 2005; један професор, доктор књижевности рекао је: “Да није било Речника лесковачког говора Бране Митровића, не би било ни Речника говора јабланичког краја.”
Говор и језик неког народа нису речи, већ значења тих речи. За сваку реч и синониме те речи, Љубомир је у Речнику, на 200 страна, описао значења безмало 12000 речи и израза и навео примере њихове функције и практичне употребе у живом народном “лесковачком” говору.
У речницима српског језика се, као и у многим речницима, наведе реч, затим синоними те речи, онда и изрека/фраза, као пример употребе те речи у говору. Време је да се направи, условно речено, речник, односно Лексикон народних изрека. Вероватно би се, затим, као “варијетет”, појавио и лексикон изрека лесковачког говора, односно лексикон изрека на “лесковачко-јужноморавском” дијалекту.
У Лесковцу, 19.11.2019. године, у 19 часова, Kњижара “Стошић”
