ЛЕСКОВАЦ – У Удружењу пензионера Лесковца, у понедељак, 9. децембра 2019. године, у 17:30 часова, биће одржана промоција романа „Сизив између Буњина и Хесеа“ аутора Светолика Станковића, изузетно талентованог и образовованог лесковачког писца, добитника бројних награда за досадашње стваралаштво.
О његовом књижевном раду писали су многи критичари, уз бројне похвале, а представљен је и у двотомној студији новинара и писца Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).
На промоцији ће, између осталих, говорити проф. др Драгомир С. Радовановић, најплоднији лесковачки књижевник, који је до сада објавио више од 180 књига. Његово излагање преносимо у целини.
Проф. др Драгомир С. Радовановић: Светолик Станковић: „Сизиф између Буњина и Хесеа“ (Младеновац, Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, 2019. године)
Ових дана изашла је из штампе нова књига познатог писца, господина Светолика Станковића у формату А5 обима 359 страница. Наслов књиге је ‘’Сизиф између Буњина и Хесеа’’. За многе читаоце овај наслов је непријемчив, па ћу га укратко објаснити. Сизиф је личност из грчке митологије по којој је он осуђен да целога живота гура камен уз огромно брдо, али када дође до близу врха, камен се измигољи и поново падне у подножје. И тако заувек. Зато неки људи за узалудан посао кажу Сизифов посао.
Иван Буњин је руски писац, рођен 1870. године и добитник је Нобелове награде за књижевност 1933. године. Херман Хеесе је немачки писац, рођен 1877. године и такође добитник Нобелве награде за књижевност, 1946.године.
Да сада појасним, реч је о аутобиографском роману у коме је аутор Сизиф који је свој камен гурао између јунака Буњина, Арсењева, и јунака Хесеовог Синклера.
Како сам аутор каже на страни једанаестој: „Хоћу да оставим скроман траг, сведочење о генерацији, рођеној на самом крају Другог светског рата и у првим годинама после њега. Наше одрастање, морално, духовно и интелектуално сазревање, ништа више.“
То потврђује и на страни 308. кад каже: „Наша писма имају за циљ да испричају историју одрастања и васпитавања генерација рођених на самом крају Другог светског рата и неку годину касније.“
Без обзира на ове тврдње, ово је аутобиографски роман у коме је аутор описао своје одрастање и школовање, завршно са запошљавањем после средње школе, проблеме у селу и граду у то време, али и опис својих најближих другова и наставника.
У опису овог периода који је свакоме појединачно можда и најинтересантнији део у животу свакога човека, аутор бира за мене неуобичајен приступ. Уместо хронологије догађаја, он нам све то описује кроз дописивање писмима свога другог ја и себе самог. Може му се овде и приговорити, али зар није стил и начин саопштавања нешто што издваја поједине писце од других. Колико је аутор успео у томе, показаће време.
Без обзира на начин саопштавања, кристално јасно је одсликано време које нам аутор описује. Тегобан живот на селу, путовање до школе и назад, рад детета на пољопривреди, долазак у град, социјалне разлике између сеоске и градске деце, потцењивачки однос господе према деци са села, поготово сиромашних, борба са градивом и борба за остварење постављених циљева, опис и однос појединих наставника и оваквих и онаквих, што бих ја све подвео под „прежвљавањем до успеха“.
Јако је потресна сцена мајке која по киши, покисла до голе коже, доноси сину преобуку… Из описа његовог купања на Нишави, види се да је било онда и онх који су, речено нашим речником, аздисали.
Читајући пажљиво овај роман, читаоц не може а да не примети да је аутор много радио на свом интелектуално- духовном обогаћивању и да је, несумњив је закључак, веома успео. Не само што је завршио школу, коју је желео, него је стигао да прочита и из тог прочитаног је забележио мудре мисли многих великан, попут Сенеке, Шекспира, Хајнеа, Сервантеса, Буњина, Толстоја, Горког, Сартра, Симон де Бовоар, Достојевског, као и наших Андрића, Бранка Миљковића, Васка Попе и тако даље.
Зато није ни чудо што из његове књиге можемо извући много мудрих мисли, од којих ћу навести петнаестак:
-Теже од писања је (само неписање).
-Човек може сачувати достојнство у сиромаштву, али не и у беди.
-Корени човекове несреће су у незнању.
-Нерадо признајемо своје незнање, али још мање признајемо туђе знање.
-Живот човека без вере, је живот животиња.
-Бог је највиша морална норма по којој треба живети.
-Нико не мисли да је учинио грешку, ако је изгубио време.
-Све што се је дешавало у животу тумачило се Божјом вољом.
-Живот је леп кад је испуњен радом.
-Никада не престај да учиш.
-Кафана је место на којем се воде озбиљни разговори међу пријатељима.
-Лек за немање је трпљење.
-Атлетика је краљица спортова, а математика краљица наука.
Шта рећи на крају? Пред нама је дело вредно сваког поштовања. Добили смо опис тегобног живота детета са села, које се бори да, упркос сиромаштву и неадекватним условима, докаже да му је место међу онима који такве проблеме немају. И све читаоце треба да радује његов успех јер из њега произилази порука, упркос проблемима не треба одустајати.
Сагледава се и живот радника и уопште људи у великом граду који или километрима путују до посла или станују по уџерицама, па је дело и добар извор материјала за писање историје о животу радничке класе у том времену.
Читаоци ће сами извући закључак да је аутор врло образован, да је много тога у животу прочитао и у пракси применио. Може се закључити и да му је то знање допринело да на свом путу необично тешког школовања истраје.
Извући ће читалац и доста паметних мисли, које му могу бити основа за одлучивање у неким преломним тренуцима.
Желим господину Станковићу да истраје на путу који је себи зацртао и савлада све препреке које му се подствљају, баш онако како је успео са завршавањем школе. На том путу желим му срећу и добро здравље.
Проф. др Драгомир С. Радовановић
