ЛЕСКОВАЦ – Књига тек васкрсла испод штампарске пресе… Роман Саве Димитријевића „Пре живота и после смрти“ приспео за Светог Николу! Фестивал књижевности „ThinkTank Тоwn“, VII коло, књига XVII – објавио је на ФБ др Саша Стојановић Чарли, уредник, један од најбољих писаца југа Србије.
О том роману раније је, такође на свом ФБ др Саша Стојановић, оснивач фестивала и познати лесковачки књижевник, записао: „Жива легенда лесковачке публицистике и најпедантнији хроничар старог Лесковца, Сава Димитријевић, књигом „Пре живота и после смрти“ представља нам се и као талентовани романсијер. Духом најмлађи аутор српске књижевне сцене није желео да побегне од истинитих ликова и њихових још истинитијих судбина – а и зашто би, тој истој истини за вољу? – али их између корица ове књиге овог пута маестрално увија у до сада само наслућену моћ раскошне нарације. И даље ослоњен на добро проверену фактографију (уз вечито питање да ли је људско памћење уопште поуздан доказ било чега), успешно избегавајући „аналфабетизам предиката“, како тврди Чеслав Милош, и распламсавајући кортасаровску „ломачу глагола“, писац храбро ускаче у кожу „причопричача“ која му једина не може бити тесна.
Тамо где су некада трон запоседали маломанчестерски надимци и догађаји, сада царује магија доброг, старог приповедања. У ствари, онај ко не уме да исприча топлу и потресну причу која ће читаоца хармоникашки развући од смеха до суза, тај нека пише блурбове за добре књиге попут ове.“
Иначе, Сава Димтријевић је познати новинар и писац, најбољи зналац духа старог Лесковца. О његовом раду писали су многи, а у најновијој књизи Данила Коцића „Лесковачки писци – библиографије и коментари“ (Лесковац 2019) опширно је представљен његов рад.
САША СТОЈАНОВИЋ: УМЕСТО ПРЕДГОВОРА ИЛИ РАЗВОЈНИ ПУТ САВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА
Жива легенда лесковачке публицистике и најпедантнији хроничар старог Лесковца, Сава Димитријевић, књигом „ПРЕ ЖИВОТА И ПОСЛЕ СМРТИ“ представља нам се и као талентовани романсијер. Духом најмлађи аутор српске књижевне сцене није желео да побегне од истинитих ликова и њихових још истинитијих судбина – а и зашто би, тој истој истини за вољу? – али их између корица ове књиге овог пута маестрално увија у до сада само наслућену моћ раскошне нарације. И даље ослоњен на добро проверену фактографију (уз вечито питање да ли је људско памћење уопште поуздан доказ било чега), успешно избегавајући „аналфабетизам предиката“, како тврди Чеслав Милош, и распламсавајући кортасаровску „ломачу глагола“, писац храбро ускаче у кожу „причопричача“ која му једина не може бити тесна.
Али, шта је то што ову књигу посебно издваја од других дела Саве Димитријевића? Језик, пре свега,даме и господо, тај врховни господар свих договора и неспоразума током нашег кратког присуства на свету који тако слободно називамо „овим“; аутор књига писаних на лесковачком дијалекту – да, знам шта је „тимочко – призренско“, али ме пет векова породичног локалпатриотизма гура у „грешку“ – дакле, Сава The Great овог пута указује се писанијем на чистом српском књижевном језику. Изненађење? Можда за оне који не познају ерудицију нареченог господина, никако за ове који добро знају амплитуде широког опуса ауторових интересовања и способности.
Руку на срце, разлози за „основану сумњу“ и те како постоје; наиме, чаробна мелодија маломанчестерског језика – ето, пењемо се и на више нивое – упорно је и систематски банализована псеудотелевизијским и квазитеатралним вулгаризацијама срачунатим да изазову примитивно зацењивање од смеха широких народних маса – као да тетатар одувек није чисти елитизам – испред малих екрана тоалетоидних телевизија и у столицама позоришних тезги диљем вукојебина омиљене нам домовине. И не само то; тамо где су макар на тренутак престајале директне алузије на пенис и вагину (стари, добри курац и заувек обожавана пичка, академским језиком речено), почињала је жестока деформација свега осталог: од морфологије, фонетике и синтаксе па све до – веровали или не – правилног дијалектолошког акцентовања.
И, шта у овој деликатној ситуацији чини Сава The Magic? Свестан да мудри људу пре свега знају колико не знају и где су им границе – има их и писац ових редова, беливе ор нот! – у помоћ око правилне употребе дијалекта призива Николаја Тимченка, нашег заједничког комшију и арбитра елеганције по питању осетљивих односа књижевног и дијалекатског, а који са великим задовољством ради коректуру неких Димитријевићевих урадака. Да видимо – рекли би конобари из старих лесковачких кафана – шта смо имали? Ауторов сочни таленат и добро одлежалу посвећеност, затим Николајев добро и поштено печени ауторитет и, такође, посвећеност на дуге, тешке и трновите стазе; речју, Савине књиге на лесковачком нису могле да буду ништа друго до строги образац дијалекатског изражавања и јасан путоказ за све нас који смо се усудили да пишемо – макар нека од наших дела – на само два падежа. Уз несебичну помоћа, истине ради, раскошног ватромета предлога што пребојавају, разгоревају, из мртвих ваде и новозаветно оживљавају ту преко потребну прецизност литерарног израза.
Уколико неко од учених мрсомуда (и мрсомудиница, да не грешим одвећ грешну душу) мисли да претерујем, треба само да се усуди да на књижевном језику напише „дај пет јабуке на пет детета“ а да то не буде грубо до непрепознатљивости, рогобатно до неразумевања и не гребе уво као покварена грамофонска игла на „Тоски 20“. Или, да ми – ево још једног ребуса за чистунце ладомуде, овпг пута без фемининума – објасни која је предност књижевног језика када „долазим са Иваном“ може да означава оба пола најављеног госта, док на чистом лесковачком гласи „долазим са Ивана“ (за власника тестиса) или „са Ивану“ (за лепши пол)? Е, ове одговоре добро зна Сава Димитријевић: и мане – од скривених до очигледних – и компаративне предности; Сциле и Харибде избегава без воска у ушима, али не бежи од умилног зова сирена са дијалекатске обале. Оне обале – терра нова на видику? – која још увек вапи да буде помно и с љубављу истражена.
У светлу свега овога – минули рад можда јесте званично укинут, али га права уметност никада не заборавља – роман „Пре живота и после смрти“ представља дело свестраног аутора који – природно? привремено? – запоставља омиљени му дијалекат, не би ли нам показао и доказао да владање лесковачким језиком подразумева пре свега суверено владање приповедањем на књижевном језику; „тамо где престају правопис и граматика, ту почиње уметност“, рече неко паметнији, а С. Димитријевић иде обрнутим смером: после доказивања у поигравању „нееуклидским“ облицима језика, сада доказује да да уме да се игра и у простору омеђеном нешто строжим правилима. Можда је овај рукопис „изгубио“ нешто од синкопираног ритма лесковачког говора и бруталне сочности појединих израза, али је ово дело зато добило још чвршћу структуру наратива у оквиру језика коме сви ми – са већим или мањим одушевљењем – здушно припадамо.
Где је некада опијала раскошна музика диригована само номинативом и постпозитивом, сада диригентску палицу преузима септархија свих падежа. Онде где је столовала привидна анархија само апострофираног, сада маршира чврста и доследна композиција. У простору, брзином говора омеђенем, са само два акцента сада се широко башкаре сва четворица језичких „тирана“, претварајући привидну какофонију у ништа мање привидну хармонију; да није тако, језик би био сурова машина хладне лепоте. Тамо где су некада трон запоседали маломанчестерски надимци и догађаји, сада царује магија доброг, старог, књижевног приповедања.
У ствари, објашњење је много једноставније. Онај ко не уме да исприча топлу и потресну причу која ће читаоца хармоникашки развући од смеха до суза, тај нека пише блурбове и предговоре за добре књиге попут ове.
Саша Стојановић
