ВЛАСОТИНЦЕ – Професорица српског језика и књижевности Јелена Ђокић, који је препознатљива у родном граду као покретач бројних акција и кртичар, на свом ФБ објавила је занимљиву причу коју преносимо у целини.
Јелан Ђокић: Prošao je Jovandan, prošao još jedan, proći će i drugi, treći…
Прошао је Јовандан, прошао још један, проћи ће и други, трећи… Један за другим, а сваки са тобом. Срце ми греје Јован, малено чедо које је самим рођењем створио око себе оне који су заљубљени у његов осмех, душу, за коју се већ види да је наслађена од оне наше највеће. И кад ми је срце на умору и кад не знам куда и како, то луцкасто моје, врати ме и умири. Живот се увек роди у неком новом облику, у неком пронађеном путу, чак и онда када мислимо да ни на једном путу нећемо наћи смирај. Они су оно добро које нас детињим очима гледа и не разуме зашто смо озбиљни када би да нас насмеју својом лепотом и добротом.
Ја знам колико те има у свему, моја светлости! Ја знам колико сам туга прећутала. Ја знам да си ти од свега највише волео да будем срећна. Знам, али некад се баш види када ми осмех није онај твој, него туга прикривена у нешто што подсећа на цвет коме латице бледе.
