ВЛАСОТИНЦЕ – Јелена Ђокић, професорица српског језика и књижевности у Осноној школи „Осми октобар“ у Власотинцу објавила је занимљив прилог који преносимо у целини.
Јелена Ђокић, професорица српског језика и књижевности у ОШ „Осми октобар“ – Власотинце
”Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.
А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?
Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.
Кажете да сам жив?
Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!
Испуните храмове молитвом!
Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!
Поштујте знање више од имања!
Цените доброту више него титулу!
Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине!
Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!
Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!
Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.
Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет.
И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.
Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.
Запитајте се радије зашто се међа стално помера.
Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.
Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима.
О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!
Али морате схватити.
Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.
Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.
И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.
Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.
Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.
И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
Кад год свет мерите платом и престижем.
Кад год продате себе због пролазног ужитка.
Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
А много је, сувише, уплакане деце у Србији.
Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.
Због њих вам говорим:
Оставите се злог пута! Одмах!
И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.
И остаћу”.
