ЛЕСКОВАЦ – Као добра већина придошлих са околнијех брда и планина, голаћа и пролетера, што негда бејаше на цени, живим у станбеној згради на периферији града. Пролазе дани а људи су све даљи једни од других. Улазе у стан, окрену кључ у браву, шкљоц, и ту су, у свом царству-кавезу, од неколико десетина квадрата. Најчешће намргођени, нервозни и бесни на све око себе, прођемо једни поред других, као поред турског гробља. Не примећујемо једни друге. Ако се и приметимо, не хајемо. Нисмо потребни једни другима. А, кажу да је комшија најближи род. „Кад се ујутру пробудиш најпре погледаш у комшију, па у Сунце.“ Где се затури та мудрост, ко ће га знати. Тек нема је.
А онда, појави се он, РОКИ!
Ко је тај Роки, питате се, драги моји пријатељи?
То је мали, жућкасти, бескрајно симпатичан и умиљат псић, сишао са Рударске чуке, за својом баком Љубинком, е да би презимио овај кијамет. А кијамет, никад гори. Минус је толики да ни ја овако матор не памтим ишта слично. А тек Роки, он није стигао да осети оволике уједе дебелих минуса, скоро месец дана узастопно.
Најпре се скривао испод неких настреешница склупчавши се што је више могао, да би се колико-толико загрејао. Потом је дошао испред улаза у зграду и сместио се на степеништу, одмах поред главног улаза. Лежи Роки на оном бетону, а ујутру, после ноћи, чији се минус утркује са оним на Сјеници, једва устаје, споро и тешко се протеже и полази за нама кад кренемо у јутарње набавке. Ваљда да се загреје.
Једне вечери, бака Стојанка са приземља, износи стари вунени џемпер и ставља га на место где Роки спава, да би му било бар мало топлије. Бака Љубинка доноси му чинију са храном. Студенткиња Зока, браћа Младен и Марко, таксисти, враћајући се касно из града или са посла, обавезно покрију Рокија, помилују га и дају му нешто да поједе.
Из дана у дан, Роки постаде миљеник свих станара наше зграде.
До скора намргођени, љути и бесни, почесмо сви да га тетошимо и милујемо, хранимо и покривамо, да не страда од превелике хладноће.
Роки нас окупи на чудесно леп начин око себе. Поткувети се и охрабри па поче да лаје на непознате људе и другу пашчад, бранећи нашу „суверену територију“, око зграде.
Почесмо једни другима да се уљудно јављамо док милујемо Рокија, да измењујемо понеку реченицу међусобно. Да једни другима називамо добро јутро, добар дан, или добро вече…
За кратко време, Роки учини нешто што годинама ми нисмо умели да учинимо.
Све мислим, Боже како је мало потребно људима да би били бољи, племенитији и културнији. На пример, један мали псић Роки, оличење доброте и извора позитивне енергије, тако нам недостајуће у овим временима.
Зашто вам ово причам?
Мислим да после ове приче, ЈОШ ИМА НАДЕ за љуе.
Још није све изгубљено.
Роки, хвала ти. Показао си нам да смо, ипак, нешто бољи, а да то нисмо ни знали.
Роки, ти си прави волшебник доброте. Много ћеш нам недостајати кад се вратиш на твоје Рударско брдо.
Напомена:
Објављено на ФБ Светолика Станковића свестрано образованог и талентованог лесковачког књижевника, аутора већег броја песничких збирки и романа, добитника више вредних признања.
