ВЛАСОТИНЦЕ – Светлана Пешић, позната власотиначка песникиња, која са великим успехом пише и прозне саставе, објавила занимљиву причу „Све укуси и мириси белог“. Ево те приче пренете са њеног ФБ налога. Подсећамо да је Светлана Пешић за књижевни рад до сада добила више изузетно вредних награда.
СВЕТЛАНА ПЕШИЋ: СВИ УКУСИ И МИРИСИ БЕЛОГ
То време у себи, за себе, зовем „белим временом“. Не само што је душа била још неукаљана злом мишљу, а светло разума непомућено спознајом сумње, спокој још незапрљан пепелом питања без одговора, већ и радост незатрована грким талогом времена.
Бака је носила белу кецељу и белу шољу у рукама. „Попиј то млеко. Знаш, то је од наше Белке. Кад оздравиш, Белка ће ти дозволити да милујеш њено теле… Ко пије Белкино млеко, постаје јак и велики као Ћубан.“ Ћубан је био бик који је на сајму добио медаљу. Ту медаљу морао је да види свако ко би дошао код мог деде у госте. Деда је својим великим рукама отварао белу кутију. Под поклопцем је, на белој свили светлуцала позлаћена, драгоцена медаља – доказ да је Ђубан највећи и најјачи бик на целом свету. Узгред, нисам разумела зашто је тај доказ деди био потребан, када је то било јасно свакоме ко се приближи Ћубану. Дуго сам мислила да је Ћубан највећа животиња, па сам то и у школи тврдила, све док ми нису наредили да мислим како је слон већи од Ћубана. Кад сам први пут видела слона у зоолошком врту, била сам потпуно пометена: имао је само већи нос и веће зубе од Ћубана. Ћубан је испуњавао скоро сав простор у свом боксу, чинило се да репом дохвата таваницу. У оном великом простору и из далека гледан, слон је изгледао много мањи од Ћубана.
Од тада сам почела да са сумњом прихватам све што су ми у школи говорили. Због неодољиве потребе да скоро све о чему сам учила проверим лично, умало се нисам угушила пробајући да трешњу прогутам дубећи на глави. Да се бака није дичила слатком справљеним баш од трешње, чији су плодови били бледоружичасти, скоро бели, можда би деда посекао стабло које је сам засадио, у знак одмазде, као да је за то несрећно залетање трешње у душник крива трешња, а не моја безгранична радозналост.
Бака је свако наговарање претварала у причу која траје све док последња кап млека не склизне кроз моје упаљено грло. Млеко је мирисало на бакине руке, а бакине руке на мекани, млади сир, око кога је пословала. Волела сам тренутак кад га одваја од цедила и кад усталасану белу лопту пресеца на четвртине. Радовала се што немам стрпљења да чекам, него халапљиво гризем неслано парче које ми пружа. Значило је то да сам оздравила, да ћу бар пред крај распуста моћи да направим великог Снешка, тамо уз ограду, да се може видети с кухињског прозора, да прави баки друштво уместо мене, све до летњих ферија. Бака је памтила шта је са Снешком разговарала и шта му је давала да једе у мом одсуству и о томе ми потанко причала. Наравно да сам врло брзо схватила да је Снешка однео први пролећни ветар, али нисам хтела да кварим игру, па сам се претварала да верујем како је Снешко сваке вечери тражио печене кромпире, „… баш као то воли бакина унучица“.
Велике пахуље снега личиле су на капљице млека. Каква ли то велика рука музе облаке, мислила сам, покушавајући да их ухватим језиком, све док ми се, због забацивања главе уназад, не заврти у глави, или ме бака не опомене: „Немој то да радиш, заболеће те грло поново. Дођи унутра, има нешто за тебе!“ Дечија радозналост ме одводи до слатког белог брежуљка од пиринча куваног у млеку, у белој чинији, на белом столњаку. Мирис цимета и мирис зиме мешају се са мирисом брашна што га бака кроз сито просипа, попут вејавице, у дрвену карлицу у којој се већ дижу клобуци нараслог теста. Моја мајка ју је узалуд наговарала да ту стару дрвену посуду замени пластичном или металном ванглом. Бака је с презиром одбијала да о томе дуже расправља: „Ма, шта ви знате о хлебу, једете оне гњецаве векне из пекаре!“
За ручком, док сипам вреле, беложуте кнедле из супе што мирише на башту и лето, бака значајно погледа у деду и почиње причу о томе колико је здраво јести поврће и како је бели лук најбољи лек за све зимске болештине. Забављена приповестима о пастиру што је увек носио бели лук у појасу да отера зле духове и који је победио аждају и оженио се принцезом, заборављам да код куће мрзим бели лук, па гутам бели сос пун мириса белог лука, једва стижући да сажваћем кончиће белог меса. „Шта је ово?“ – питам баку. И она већ прича причу о белорепој коки што је у бело јутро снела бело јаје, из кога се излегао бели петао, а од њега је скувана бела чорбица за белокосу бакину унуку…
Да заслади помисао на растанак, бака ставља у пећницу хрпу беличастих јабука и крушака. Док се киселкасто-слатки мирис печеног воћа шири од рерне кроз одшкринут прозор до најскривенијих кутова васиона, бака и ја кујемо планове за лето: на грани јабуке, чији се плодови управо, снагом топлоте из пећи, претварају у меке, сочне посластице, везаће деда љуљашку што ће моћи високо да узлети, чак до врха дуда који је највеће дрво у дворишту, а рађа највеће и најсочније беле дудиње у селу. Касније, док слатки жар печених јабука гори на језику, бака ми прича да је тај велики дуд хранио бубе које су испредале свилу за њен невестински вео. И дан-данас, кад видим младу са велом, сетим се дединог дворишта са широко разгранатим стаблом белог дуда и старе фотографије коју љубоморно чува моја мајка: деда у тамном оделу и са тамним брковима, на прсима окићен цвећем, насмејан, гледа у лепотицу са невестинским велом, нимало налик баки, само тек испод свиленог водопада, о, чуда, сијају бакине очи.
Последњег дана распуста, пошто је још једном проверила пакете са бело-руменим кифлама, бело-хрскавим пуслицама (поздрав за моју маму), објаснила десети пут како да пазимо на оплетени, стаклени балон у којем бућка и таласа бело вино (поздрав за мога тату), бака је пратила до капије деду и мене. Не знам откуд, али сам слутила да остаје на капији дуго пошто смо измакли из њеног видокруга. Можда и онда када смо већ улазили у воз. Да ли је чекала да чује писак локомотиве као знак да смо безбедно до станице донели онај балон са вином, или јој се зимски ветар залетао у очи, па је морала белом кецељом да их дуго брише, пазећи да се не оклизне по утабаном снегу?
Време детињства у себи, за себе, зовем „белим временом.“ И довољан је један детаљ –поглед из воза на неки воћњак, на Снешка Белића у парку, на беличасто-зелене јабуке на пијаци, па да у сећање нахрупе сви укуси и мириси белог.
