ЛЕСКОВАЦ – Властимир Вељковић (Суково, Пирот, 1934), дипломирани филолог, новинар, вишегодишњи дописник дневног листа Борба и Новинске агенције Танјуг из Лесковца. Сарадник листова, радија и ТВ станица. Извештач са бројних догађаја у земљи. Бави се публицистичко – литерарним радом. Прилоге објављује у листовима и часописима за књижевност, уметност и културу. Добитник награда, ордена, плакета и других признања. Вељковић је главни и одговорни уредник листа Помак, гласила Удружења писаца Лесковца. Живи у Лесковцу.[1]
КЊИЖЕВНИ РАД: Вељковић је аутор више запажених књига прича и публицистичких радова: Камено звоно, Иридино гласоносје, Трагови времена (о др Томиславу Илићу) и романа Жедне очи.
Богато животно и новинарско искуство било је благородно поднебље које је помогло Властимиру Вељковићу да напише књигу узбудљивог тока и занимљивог наслова Камено звоно.[2]
(…) Ако је истинито да је песник понекад и сам песма, да је поезија сведок времена, да је ред ствари, васкрснуће речи, онда уз њу, поезију, следи и питање како преболети непробол? Управо то питање лебдело је, из дана у дан, у души Стефана Цакића, главне личности Каменог звона, који је, како бележи Властимир Вељковић, тихо говорио, загледан у неке даљине, истрајно пребирајући по сећању. Јер, да допричамо Вељковићеве речи, исповест која следи у ,,Каменом звону’’ није бајка, она је истинита Цекићева драма, а све као да је започело страдањем Цекићевог оца Драгомира, из родног Манојловца, који се 1938. године, притиснут оскудицом и сиримаштвом, отиснуо у ,,бели свет’’, чврсто решен да заради за достојанствен живот, ма колико туђина била тужна, горка и негостољубива. Његов живот после тог живота, био је живот без живота. То је била драма у драми, исечак туге над небом које се претворило у чађави декор.
(…) Камено звоно је прича о човеку који је заволео многе ствари и који се зажалио над њим; то је и белег где је неопходно ћутање и где се, само у ћутању, највише говори. Драматични, до бола, делују дани у затвору на Голом отоку, где се Слободан не једном, него два пута нашао. Ту, далеко од света, али и далеко од себе, у ноћном оквиру живота, помишљао је на најгоре. Око њега је царовала смрт, није било излаза, сем самоуништења. Могло би се рећи да и обим неког страдања није оно најбитније. Много је важније питање: зашто је морало да се страда? А на то тако једноставно питање, није нимало лако докучити прави одговор, иако је шифра у времену туге била једноставна: дотрајале ципеле су мерило по коме се одређивала правда!
Властимир Вељковић, тај неуморни хроничар наших дана, у књизи необично узбудљиве драматургије, у првом лицу, под метафоричким насловом Камено звоно, није, дабоме, дао одговоре на сва важна питања живота и смрти, али је показао да је људима и у најтежим тренуцима живљења, преостало да разоткрију смисао људске тишине, постојаности и вечите пролазности. Каткад се више бојом гласа, него смислом речи говори о успоменама, а како би казао један велики песник, имамо неколико варијанти успомена.
У узбудљивом Каменом звону Властимир Вељковић је саопштио једно од њих, потресну и поучну. Он, Вељковић, мајстор потресних прича, описао је један живот у више живота и једно време у више времена, на тако узбудљив начин да се пред упитаношћу о неминовности нашег краја, мора да цени тренутак у коме се исписује наше сећање и наше вечито, каткад варљиво надање, да ће живот потрајати у другачијој, лепшој варијанти, у мање болним бојама туге. Због тога, али и не само због тога, ,,Камено звоно’’ угледног новинара Властимира Вељковића завређује да се нађе у одабиру породичних књига.’’
%
Властимир Вељковић се, изгледа, није случајно определио за предања и легенде, живот на граници реалног и заумног, јер усудно и неизрециво, грхке границе стварног и нестварног, обредне реквизите, дисхармонични токови паганског и хришћанског, химертрофирање верског и сујеверице – требало би, по његовом уверењу, да дочарају један заводљив, атрактиван и нестваран амбијент проницања и загледања у који се претпостављено верује, или полаже последња нада.[3]
(…) Властимир Вељковић је новинар окренут својој професионалној обавези да забележи све чиме је у животу окружен, чиме је, у ствари, заокупљен као сензацијама за непосредно суочавање човека са самим собом.
(…) Суштински, изабрана тема вековима и хиљадама година узбуђује песнике и психологе, етнологе и антропологе. Вељковић јој се окреће затоо што је традиционалиста и заокупљен прошлошћу. Сва његова интересовања усмерена су ка савремености и трагичној судбини човека.[4]
Књига аутора Властимира Вељковића Идидино гласоносје обрађује психолошке и парапсихолошке доживљаје, у причама које потичу из обичног народа, у којима је увек било више страсти него психологије, више апологије него науке.
Аутор у књизи даје критичке исказе који се могу узети као идејни и естетски „грех“, чији је циљ да предоче неку моралну истину или поруку, чиме желе да потврде да су одраз, још увек патријалхалне заједнице у Србији и на почетку 21. века. Ауторово приповедање може се свеси на неколико култних чињеница које у човеку исказују високо поштовање, дивљење до обожавања или чак добијају божански карактер.[5]
(…) Књига аутора Вељковића издржаће пробу времена иако у њој има и превазиђених идеја и облика, али то неће умањити њене узбудљиве вредности. Па, нека тако и буде.[6]
Роман Властимира Вељковића Жедне очи занимљива је и по многим детаљима необична сага о људској срећи и несрећи, о покушајима, али и (не)успесима да се ухвати та нит која људску постојаност чини таквом да за себе може да каже како је проживео један успешан животни круг. Властимир Вељковић (1934, Суково, Пирот), од оне је врсте писаца, публицисте и новинара који су зналачки умели да уграде свој интелектуални, истраживачки порив у стваралаштво које је било стално на ,,брисаном простору’’, на међи времена и догађаја, али као да је то овог новинара, хроничара свога доба још више нагнало да буде упорнији, радозналији и зрелији.[7]
Чиме год да се бавио – од новинарског посла, јер је томе био највише посвећен – до публицистичко-литерарног рада, Вељковић је био успешан. Његови прилози објављени у угледним листовима и часописима за књижевност, уметност и културу, не само да нису били ,,маргина маргине’’, него су се наметнули као незаобилазно стваралачко дело које се чита пажљиво и чије се поруке дуго памте.
За Вељковића, као и усталом и за друге новинаре, писце и публицисте, сам стваралачки процес био је смисленица живота, истинско, промишљено посматраље времена које је ту крај нас, али и тренутака који су неминовно одлепршали у неку далеку прошлост, можда и у измаглицу трајања.
Најновије дело Властимира Вековића, професора и писца, новинара и саговорника који зна да пажљиво слуша сабеседника, само је, у ствари, потврда тог заиста неспорног талента да са лекоћом проникне у људско трајање и време својих јунака. ,,Жедне очи’’ су исписане јасним стилом, језиком који се пречесто губи у времену ,,брзог ритма’’ и игара које немају никаквог смисленицу.
,,Жедне очи’’ нису хронолошка прича о једној породици у којој су Смиљана и њена деца ,,центар дешавања’’, већ су снажне слике, повремено чак драматичне, исказане не језиком приповедача, него песничком метриком, да се на тренутак читаоцу учини као да је пред ,,песмама у прози’’. То, дакако, овом делу даје особени мирис и уметничку вредност, јер показује да је писац не само дубоко промишљени приповедач, него на моменте и – прави песник!.[8]
[1] Властимир Вељковић, Трагови времена, монографија, „СВЕН“, Ниш 2006, стр. 294.
[2] Д. Коцић, рецензије, Властимира Вељковић, Камено звоно, „Филекс“, 2006, стр. 7 – 8.
[3] Саша Хаџи Танчић, „Иридино гласоносје“, поговор, Иридино гласоносје, „Филекс“, 2007, стр. 94.
[4]Исто, стр. 95. У хеленској митологији ирида је крилата богиња, персонификација небеске дуге, која од Зевса доноси поруке боговима и људима. (Мала енциклопедија, Просвета Београд 1968, стр. 575
[5] Томислав Илић, Предговор, Иридино гласоносје, „Филекс“ Лесковац 2007, стр. 5. Напомена: Вељковић је аутор монографије Трагови времена о доктору правних наука, стручњаку из области кривичног и породичног права, професору Томиславу Илићу (видео део студије о Томиславу Илићу).
[6] Исто, стр. 7. Напомена: У Белешкама о аутору, у књизи Иридино гласоносје пише: Властимир Вељковић (1934), Суково (Пирот), дипл. филолог, новинар. Вишегодишњи дописник дневног листа Борба и Новинске агенције Танјуг из Лесковца. Сарадник листова, радија и ТВ станица. Извештач са бројних догађаја у земљи. Бави се публицистичко-литерарним радом. Прилоге објављује у листовима и часописима за књижевност, уметност и културу. Покретач и уредник новина (Летекс, Тома Костић, Црнотравске новине…) и аутор публикција. Живи и ради у Лесковцу.
[7] Данило Коцић, рецензија романа Жедне очи.
[8] Данило Коцић, рецензија романа Жедне очи.
