ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић припада групи изузетно образованих и најталентованијих лесковачких писаца. Објавио је више књига које су привукле пажњу српске књижевне јавности, а његов рад представљен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Лесковачки писци – библиографије и коментари“. Недавно је изашла нова књига, овога пута – о афоризмима које објављује на својој ФБ страници.
СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ; БИЛО И ПРОШЛО, ПРИЧА
После двадесет и пет година, сасвим случајно, срели смо се на улици. Како смо се обрадовали ненаданом виђењу!
(Боже благи, колико се угојила, колико је остарела, па она је баба. Ни налик оној виткој плавуши за којом сам месецима ишао, док није пристала да изиђе на први састанак са мном.)
(Мајко моја, како се усукао, оћелавео и олињао, преполовио се, као изгладнели напуштени пас. Старац пре времена. Нигде ни у траговима оног високог, снажног и шармнтног момка који ми се тако дуго удваро, док сам ја „тврдила пазар“.)
Раширених руку кренусмо једно другом у загрљај, кокодачући:
– Девојчице моја, лепото моја, да ли је могуће да си то ти? Лепша си и млађа него онда кад сам те први пут угледао на корзоу у главној улици испред биоскопа „Једанаести октобар“. Реци ми, молим те, у чему је тајна, како си успела да останеш иста свих ових година.
– Лепотане мој, не ласкај ми. Исто питање могу ја да поставим теби. Па ти се не мењаш никако. Са годинама си све лепши, шармантнији. Мора да за тобом још јуре девојке и удате жене. Лоло један!- припрети ми кажипрстом десне руке.
Хтели смо да нам пољубац буде дуг и врео, као некада.
Био је много краћи, као од беде.
(Зашто су јој усне тако суве и хладне? Као да сам пољубио бајато јунеће месо.)
(Како му само базди из уста, на јевтину ракију и дуван. А и зуби су му добрано покварени. Вилице му личе на чешаљ поломљених зубаца. Пере ли он уста? Некада је наш пољубац мирисао на јоргован и љубичицу потопљене у бистру воду планинског потока. Сада, као да сам прошла поред сметлишта.)
Предложих јој да одемо до нашег омиљеног кафића „Мињон“, на шампиту и лимунаду. И поред тога што је реновиран, опремљен модерним намештајем од никлованог челика, еркондишном, модерним озвучењем, задржао је неке старе специјалитете. Баклаве, шампита, ораснице, лимунада, уместо смећа званог кока кола, и данас су на менију, па није чудо што, поред младих, овде навраћају и старији. Под условом да нису контролисали шећер.
Било је рано преподне. Лако нађосмо слободан сто. Сели смо једно наспрам друго и ћутали.
Почела је прва.
– Добро, шта имаш да ми кжеш после толиких година, где живиш, чиме се бавиш у овим лудим временима, јеси ли у браку? Сећаш ли се због чега се ми растадосмо, без речи објашњења?
Млада свршена студенткиња социологије, сада конобарица у кафићу, донесе наруџбину. По једна баклава, једна шампита, орасница и дупла лимунада. Два пута. Кад се удаљи од стола, развезах језик.
– Живим овде у Лесковцу, на периферији, у једном дивљем насељу, под кирију. Кад су нам отели фабрику, сада је на њеном месту комплекс робних кућа, страних фирми, углавним немачких и хрватских, остао сам без посла. Иста судбина задесила је и осталих две хиљаде радника, били смо фирма на гласу која је имала много упошљених. Тренутно радим код једне приватне лопине, „бизмисмена“, који је опљачкао пољопривредни комбинат и створио ланац апотека, трговина мешовитом робом, такси службу. Прича се да ће ускоро бити важан човек у странци на власти. Радим као ноћни стражар у централном магацину. Примам плату с мене па на уштап. Кад се како ћефне газди. Ко се буни, добије отказ, и батине. Ангажовао је градске криминалце и направио своју гарду која премлаћује по његовом наређењеу. Не дао ти бог да га погледаш лоше, готов си. Не гине ти гипс.
Разведен сам. Оставила ме жена, деца отишл својим путевима. Не знам где су. Не јављају ми се већ годинама. Не разуем зашто ме питаш због чега смо се растали. Текстилна радница, хтела си фабричког лекара, доктора. Импоновало ти је да те колегинице зову „докторком“. Металостругар ти није ваљао. Каширала си ме, шутнула „к’о последње говно“, како пева онај пијани рокер. Шта је са тобом?
Дуго, дуго ћутање, нервозно гужвање салвете, поглед упрт у таблу стола.
– Кад је завршио специјализацију хирургије, мој доктор се заљубио у петнаест година млађу чиновницу једне банке. Отишао је без речи. Остала сам са ћерком од десет година. Радила сам у „Летексу“, по сменама, тако да је дете одрастало само. Касно сам схватила да се одала пороку дрогирања. На њен деветнаести рођендан нашла сам је мртву у градском парку испод Хисара. У међувремену, „Летекс“ је постао руина. Текстилна фабрика на гласу, која је производила „најубав штоф на цел свет“, као што и сам видиш, кад понекад прођеш Индустриском улицом, легло је корова, акрепа, паучине и ужаса. Кроз хале и канцеларије бије промаја. Све машине, опрема, електрика и остала инфраструктура, однесена је, распродата будзашто. Остадосмо на улици, без пребијеног динара. Шта сам могла да чиним него да бежим из Лесковца. У овим годинама! Упознала сам једног човека из Ниша, девизног пензионера, продала стан и отишла да живим код њега. Нисмо венчани. А и шта ће нам венчање. Матичар и онај његов запис у дебелу књижурину, не држе брак. Радим у приватној фабрици за израду пластичних тканина, код једног приватника. Плаћа ме као и тебе твој газда. Гледа да ми на сваки начин закине коју пару. Сину је, за осамнаести рођендан, купио мерцедес, нов новцијат, „испод чекића“. Кад радници траже педесет евра повећања плате, он побесни. Прети отказима, лупета о губицима, а швалерки купио трособан стан. Тако ти је са нашим новокомпонованим богаташима, бизмисменима, како их ти називаш. Попиће ти задњу кап крви само да што више заради. Дошла сам у Лесковац због регулисња радног стажа, спремам се за пензију. Превремену. Пре три године доживела сам инфаркт. Ето, то је моја прича. Нисам се надала да ћу те срести и на тренутак се вратити у једно давно и лепо време, хад бејасмо млади, блесави и заљубљени.
Хвала ти на дружењу, а сада морам да идем. Волела бих да се понекад видимо, овде или у Нишу. Можда би нам било лакше да прегурамо ово што је још остало од живота. Мада, ко би га знао. Нико не зна шта носи дан, а шта ноћ.
– Волео бих и ја да се чешће виђамо, сада кад смо се поново срели. Чини ми се да у мени почиње да тиња нека ватрица…
– Пази да се не разбукти и сагориш у њој, насмеја се иронично.
На растанку обећасмо, чврсто, да ћемо се чути, потом и видети. Да се дружимо, сећамо и ламентирамо над судбинама, двоје блесавих, из шездесетих година прошлога века.
Знали смо посигурно да нећемо одржати реч. Ни она, ни ја.
Овај случајни сусрет показао нам је обома, јасно као дан, касно је за илузије.
Било и прошло.
