БЕОГРАД – Горан М. Јанићијевић (Зајечар, 1962), завршио је Факултет ликовних уметности у Београду 1987. године. Магистрирао је на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју уметности, ужа научна област Теорија уметности, 2012. године.
Видет овде опширније у PDF:
Биографија и референце Г. Јанићијевић
Библиографија Г. Јанићијевић _
ГОРАН М. ЈАНИЋИЈЕВИЋ: „ЋАЛЕ, ОВО ЈЕ ЗА ТЕБЕ…“ И ПЕРВЕРТОВАНИ ЕТОС АВ“
Неочекивани спој два контекста са хетерогеним појавама и појмовима, који рефлектује шизофреност свакодневице у Србији „тражи“ додатно појашњење на основу чињенице да „никоме ништа није више јасно“, нарочито то како се доспело до таквог стања. Први, цитирани део наслова реферише на видео снимак из првог дана грађанских протеста, чије узроке још само осиона и страшћу заслепљена власт тумачи најављеним карантинским мерама. У томе се огледа и општа тенденција да се за све политичке, економске и моралне неуспехе окриви готово фантомски, недоказив и недокучив и „ко зна чиме и где изазван“ COVID 19, узрочник „јада 20“. Како ми је наведени снимак стигао око поноћи, уследила је „ноћ суза“. С обзиром на етос средине и породичног наслеђа где „сузе нису ок“, настојао сам да „дубље у себи“ потражим узроке. Реч је свакако о утиску који је произвео покушај слободног људског духа да превазиђе немоћ, која више није ствар индивидуалног осећања већ део животне стварности где све више доминирају нови, суптилнији модели робовања на макро и микро плану. Након пар дана сазнао сам да је реч и сину Љубише Ђурића, магистра сликарства и дизајнера накита. Упознао сам га на четвртој години студија на Факултету ликовних уметности у Београду, када је он био на последипломским студијама код Драгана Лубарде. Након тога, видео сам га још неколицину пута, а поводом припремања изложбе ликовних и примењених уметника Тимочке Крајине, посетио га у атељеу у Мајданпеку. У сећању ми је остао по светло плавој беретки и још више на основу лавираних цртежа и акварела са флоралним мотивима, као под некаквим „визуелним зумом“, који се такође „ишчитавају“ кроз микро и макро структуру. Следећи „виртуелни сусрет“ у првим данима карантинског затварања био је драматичан на основу „вапаја“ његове ћерке на facebook-у,где се могло сазнати да се Љубиша налази у Земунској болници, чека на респиратор и за пар дана – да је изгубио битку са „невидљивим непријатељем“, којем су наше незнање и неспремност „дали ветар у крила“. За то време, како се могло сазнати, ћерка Љубише Ђурића такође је била у карантину, негде у Италији. Са наведеним снимком, где се у сузама у очима син Петар обраћа оцу, верујући да је кроз активности на протесту ипак нешто за њега учинио, завршила се за сада једна драма, која је постала парадигматична за Србију са краја друге и почетка треће деценије новог миленијума.
Што се тиче другог дела наслова, неопходно је протумачити појам „первертованог етоса“, независно од онога што ће читаоцима прво пасти на памет. Первртност се огледа у промени тачке посматрања када ти постојећа не одговара. Тако уколико ти неко постави питање: „Зашто си то урадио?“ одговараш другим из Црвенкапиног арсенала: „А зашто су теби тако велике очи?“ Реч је о приступу широког спектра применљивости од разговора са новинарима, тумачења политичког и економског стања, где се „перманентно прогањају дилеме и сумње“ у корист једне (такође первертоване и „несумњиве“) платформе „за све и о свему“. Једино из такве перспективе се на бол младића који је изгубио оца одговара ископавањем „прљавштина“ из његове прошлости, како се желе приказати несташлуци макар их назвали и деликвенцијама из ране младости. Од „земунских дана“ ништа се друго није радило до копања по туђим животима, како би се оправдао и афирмисао сопствени. У таквом (первертованом) дискурсу нема места стиду.
Чак и латинична слова „ав“ из наслова нашег текста неопходно је протумачити како читаоци не би мислили да је једино реч о иницијалима одређене личности, етаблираним као ознака за исту, политичку групацију (чак и до грла закопчана пекарска или здравствена радница (?) у белој униформи на билбордима широм Србије наступа под наведеним иницијалима, а идентификује се председниковим именом и презименом), владу, парламент, Републику, са амбицијама да се превазиђу све границе простирања култа, гајеног у круговима који се не стиде школовања по приватним кућама, дежурних „брифинг дама“ у међувремену пластифицираних лица по којима их не би препознали на родној Грбавици, лекара без (моралних) граница и ожалошћених синова код којих синтагма „ћале, ово је за тебе“ има сасвим другу конотацију. Последња два латинична слова из наслова реферишу и на значење, које се крије иза протесног скандирања полицији на основу коришћења ономатопеје лавежа као парадиме за псећу послушност господару, тј. власнику, безрезервну и некритичку, каква је својствена „најбољем човековом пријатељу“. За праве псе, овом приликом, лавеж је био „луксуз“: немо су вођени на демонстранте и то изгледа „платили главом“, нагутани сузавца, који је, по свему судећи, „превазишао“ не само ограничење трајања већ и стандардног састава.
Све то, драги наш Љубиша Ђурићу, даје ми за право да ти се непосредно обратим, поучен примером Твог сина Петра и на кратко прекинем Твој мир. Уосталом, и антички Римљани су вршили конкламације (позивање покојника) у живот, како би била исправљена нека неправда. Оно што желим да поделим јесте сазнање да генерације наше деце „нису баш тако изгубљене“ како се говорило и сматрало. Истина и појам „родитељске среће“ дивергирао је што се јасно види на примеру мајке успешног младића Богдана Раонића из Крагујевца, која се раније радовала његовом повратку у Србију а убудуће – његовом напуштању „родње груде“, где је доживео понижења и бол. На лицима ове деце као да се открива некадашње лице Србије, које једино још можемо гледати на старим емисијам „Трезор“ (РТБ). Чини се да ипак има наде и да можемо бити спокојнији кад је будућност у питању. Почивај у миру.
