Вампир је биће из словенске митологије које преживљава тако што се храни крвљу живих бића. Вампиром се сматрао дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. Реч вампир потиче из српског језика и општепихваћена је у свим светским језицима. Вампир се назива и лампир, лапир, вједогоња, једогоња, ванкошлив, упир. У Грчкој вампир се назива и вриколак, у Румунији стригој.
Први забележен вампир у историјским изворима је Јуре Грандо са Истре. Према писању барона Јанеза Вајкарда Валвазора Јуре Грандо се повампирио 1672. године и терорисао мештане свог села Кринга у Истри.
Податке о вампирима нам дају и аустријски извори који спомињу Петра Благојевића и Арнаута Павла. Аустријски часопис „Vossiche Zeitung“ број 98, 1725. године објављује извештај да је у селу Кисиљеву, у Браничевском округу, умро извесни Петар Благојевић, а да је након њега у наредна 24 часа умрло још 10 особа. Из Беча је послат тим лекара који су након отварања ковчега забележили да је тело очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.
Поред Благојевића, аустријски извори спомињу Арнаута Павла. Павле је ратовао у Грчкој где је наводно убио вампира, те се након тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Трстеника. Његово тело је есхумирано и прободено колцем, али ни након тога нису престали напади.
Најпознатији српски вампир био је Сава Савановић, из села Зарожја, општина Бајина Башта, који је пио крв људима који би дошли да мељу жито. Сава Савановић је лик из приповетке „После деведесет година“ Милована Глишића, по којој је снимљен хорор филм „Лептирица“.
О вампирим у Лесковцу и околини постоје подаци који се односе на другу половину XIX века. Први записан случај вампира датира из 1899. године, а десио се у селу Мрштану. У Мрштану се повамирила нека млада жена која је била удата у Биљаници. У белешци је записано да је „попила 3 овце и извела волове у двориште, скинула им оглав па их водила по дворишту“. Из саме белешке сазнајемо да су вампира могли да виде и они људи који су се родили у суботу, „а суботанима се даје вампир да га виде“.
Посебну пажњу изазвао је случај вампира Турчина у Лесковцу. Завладала је велика страх, а „он иђаше све по турским кућама и то по богаташким“. Тај вампир је био опажен и у Чифлук Мири. Како је једно дете испричало: „гледамо у стоку, кад ја на једној биволици видим вампира. Узјануо биволицу, па пустио ноге, те му се вуку по земљи, а држи се за врат биволичин. Сав рутав и го, само преко главе везао белу чалму“.
Син Мустафа Али паше ишао је у џамију, да клања. Кад је опрао руке, нешто му одмах на руке метнуло пешкир. „Почео он да се по своме закону моли Богу, а оно нешто иза њега мрмља. Одмах је познао да је то вампиров глас“.
Из белешке сазнајемо за појам вампировић. Вампири проводе блуд са женама, углавном удовицама са овога света. Дете које се из тог односа роди, да ли зачето из љубави или не, зове се вампировић. Вампировић види вампира, може да разговара са њим и да га убије. Османлије вампировића зову Vampirdži, а цигани га зову турском речи vampir – ogli што у преводу значи вампиров син.
У Лесковцу је живео вампировић Асан Гушља. Лесковачке османлије га замолише да убије вампира и да „их курталише ове беде“. Асан Гушља је тражио много новца за убиство вампира, те му Османлије и дадоше тај новац. Вампировић Асан је нашао вампира како „ашикује“ с једном удовицом, пушком га нанишанио, пуче пушка и „нешто завречи као јаре и скљока се на земљу – сама крв, као пихтије“. Гушља покупи ону крв у једној тепсији, па пође по кућама да тражи бакшиш.
мастер историчар
Милан Ж. Трајковић
БИОГРАФИЈА
Милан Трајковић рођен је 09. 12. 1989. године у Лесковцу од оца Живојина (професора Нишког универзитета) и мајке Радмиле (медицинског радника). Основну школу „Трајко Стаменковић“ и Гимназију, као и Туристичко – угоститељску школу, смер туристички техничар, завршио је у Лесковцу. Као гимназијалац учествовао је два пута у средњешколском такмичењу „Сусрети с прошлошћу“ у организацији младих истраживача Србије, Удружења за друштвену историју – EUROCLIO EUSTORY – History Network for Young Europeans, KӦRBER STIFTUNG из Хамбурга, где је својим радом „Прва жена писац позоришних комедија у Лесковцу“ ушао у круг победника и добио Диплому чиме је стекао могућност одласка на академије у Берлину (Немачка), Санкт Петербургу (Русија) или у Тромзоу (Норвешка). Првим радом „Наше стварање – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963)“ учествовао је на овом такмичењу и ушао у финални избор.
Школске 2008/2009. године уписао је на Филозофском факултету у Нишу, Департман за Историју. На пријемном испиту освојио је прво место. Дипломирао је 2012. године код професора др Зорана Ђорђевића на тему „Политичке прилике у Лесковцу од 1900. до 1914. године“ оценом 10. Исте, 2012. године, уписао је мастер студије на Филозофском факултету у Нишу, а ментор на овим студијама био му је професор др Славиша Недељковић. Мастер рад на тему „Оружани сукоби српских и бугарских чета на простору Старе Србије од 1904. до 1908. године“ одбранио је 2015. године оценом 10. Истраживања за ову тему је спровео у архивима Лесковца, Врања и државним архивима у Скопљу и Софији. Комисију за одбрану мастер рада сачињавали су професори др Сузана Рајић, са Филозофског факултета у Београду, др Славиша Недељковић и др Божица Младеновић. Студије Историја завршио је просечном оценом 8,91.
Научно – истраживачким радом почео је да се бави у току студирања. У другој години студија издао је књигу под називом „Наталија Арсеновић Драгомировић“, а 2010. године учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србије XIII“ радом „Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића“. Темом „Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата“ учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србија XV“. Филозофски факултет у Нишу је 2014. године организовао научни скуп са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 4“, а тему коју је излагао носила је назив „Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године“. На следећем научном скупу са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 5“ прочитао је свој рад на тему „Вардарска долина – јабука раздора између Срба и Бугара 1885 – 1903“. Своје радове редовно објављује у „Лесковачком зборнику“, зборнику радова у издању Народног музеја у Лесковцу. Поседује два и по месеца радног искуства у Трговинско- угоститељској школи у Лесковцу и годину дана обављања стручне праксе у основној школи „Вук Караџић“ у Лесковцу. Поседује знање рада на рачунару у оквиру MS пакета (Word, Excel, Power Point…), интернета, а служи се енглеским и руским језиком. Опсег његовог интересовања је Национална и општа историја од 1804. до 1918. године. Под окриљем Матице српске група наших еминентних историчара и научних радника, окупљена око идеје Александра Форишковића, подухватила се великог и веома важног посла на изради Српског биографског речника. Радом на Српском биографском речнику до смрти у јуну 2012. године руководио је академик Чедомир Попов. Позив за овај посао добио је и Милан Трајковић, те убрзо постаје сарадник Матице Српске из Новог Сада. Своје историјске чланке о прошлости Лесковца у краћој форми објављује на интернет порталима Југмедија, Југпрес, Дневник југа, Мој град Лесковац, Вести и Огласи Југа, Медија Центар 016. Праунук је лесковачког свештеника протојереја ставрофора Драгутина Ђорђевића и унук првог радника Историјског Архива Милана Ђорђевића.
