ЛЕСКОВАЦ – Вампир се открива по дану када је безопасан и то тако што се преко гробља преводе вранац без белега, јер он не сме да пређе преко вампира. Вампири су средовечене особе, углавном мушког пола који имају изоштрене очњаке и дуге нокти, немају кости, те су као мешине испуњене крвљу, са изражено исколаченим очима и руменом кожом. Поседују натприродне особине које се огледају у брзини, претварању у разне животиње и прелазе преко разних препрека осим преко воде и трња. Приближавање вампира могу осетити пси, коњи и волови који се тада веома узнемире.
У запису о вампирима из 1903. – е године у Лесковцу и околини сазнајемо да се поред Срба и Турака „увампирују и цигани“, а „само се Јевреји не вампире“. У смислу полног спаривања Јевреји су чисти људи, а сви други који не пазе на то постају вампири.
Ипак, највише се повамирују Турци. „Сваки Турчин мора или да се увампири, или да се претвори у свињу. Сваки прави турчин мора да се претвори у свињу, а потурчењак да се увампири.“ Кад умре Турчин одмах га носе да га сахране. Постоји могућност да се уз пут „или повампири или се претвори у свињу.“ Ако се повампири, почне да се преврће по сандуку, те Турци у поворци не иду у близини сандука „но иду само они који га носе и хоџа“. У поворци хоџа говори: „коркма, коркма!“ ( у преводу: Не бој се, не бој се!). Кад мртваца доведу на гробље, одмах га сахране, сви се разбеже, те остане само хоџа да га речима: „коркма, коркма“ ослободи. У гробу повамиреног Турлина мучи свети Илија. Ако се покојник претвори у свињу, он изађе из сандука и побегне у шуму где постаје дивља свиња, те живи „дотле докле га која друга зверка не удави, или га ко не убије.“
У околини Лесковца „једанпут кренула хајка на курјаке“. У току те хајке налети на ловце један крупан, дивљи вепар. Један од ловаца опали и погоди вепра, али вепар не паде, те опалише и друга два ловца и он крену да пада, „те проговори као човек:„Ух, ала ме поједосте!“ и скљока се.“ Приђоше ловци да виде шта је то било, „а оно вепар, крупан, дебео, можда је био тежак преко 200 ока.“ Када су га разгледали приметише на домалом прсту десне предње ноге прстен. Сетише се да је то Турчин, прстен бацише у бунар, а вепар остаде у шуму.
„Прави Хришћанин неће никад да се увампири. Само онај, који је имао мешавину (полну) са другом вером, коме се скинуло миро због тога, он ће се увампирити. Увампириће се и онај, који је за живота чинио зла. Онај, који ће се увампирити, познаје се док још мртав на земљи лежи. Он је онда надувен, страшан, са полуотвореним очима. Таквог мртваца, да се не би увампирио прободу у трбух великим ексером.“
Два прилога о историји Лесковца и околине под називом Вампир – Вампировић и Петко – Петкутин, као и овај трећи прилог нису плод маште аутора ових кратких текстова већ записи сачувани у Листу за српски народни живот, обичаје и предања „Караџић“ које је издавао и уређивао Тихомир Ђорђевић, етнолог, фолклориста и историчар, у Алексинцу 1903. године.
мастер историчар
Милан Ж. Трајковић
БИОГРАФИЈА
Милан Трајковић рођен је 09. 12. 1989. године у Лесковцу од оца Живојина (професора Нишког универзитета) и мајке Радмиле (медицинског радника). Основну школу „Трајко Стаменковић“ и Гимназију, као и Туристичко – угоститељску школу, смер туристички техничар, завршио је у Лесковцу. Као гимназијалац учествовао је два пута у средњешколском такмичењу „Сусрети с прошлошћу“ у организацији младих истраживача Србије, Удружења за друштвену историју – EUROCLIO EUSTORY – History Network for Young Europeans, KӦRBER STIFTUNG из Хамбурга, где је својим радом „Прва жена писац позоришних комедија у Лесковцу“ ушао у круг победника и добио Диплому чиме је стекао могућност одласка на академије у Берлину (Немачка), Санкт Петербургу (Русија) или у Тромзоу (Норвешка). Првим радом „Наше стварање – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963)“ учествовао је на овом такмичењу и ушао у финални избор.
Школске 2008/2009. године уписао је на Филозофском факултету у Нишу, Департман за Историју. На пријемном испиту освојио је прво место. Дипломирао је 2012. године код професора др Зорана Ђорђевића на тему „Политичке прилике у Лесковцу од 1900. до 1914. године“ оценом 10. Исте, 2012. године, уписао је мастер студије на Филозофском факултету у Нишу, а ментор на овим студијама био му је професор др Славиша Недељковић. Мастер рад на тему „Оружани сукоби српских и бугарских чета на простору Старе Србије од 1904. до 1908. године“ одбранио је 2015. године оценом 10. Истраживања за ову тему је спровео у архивима Лесковца, Врања и државним архивима у Скопљу и Софији. Комисију за одбрану мастер рада сачињавали су професори др Сузана Рајић, са Филозофског факултета у Београду, др Славиша Недељковић и др Божица Младеновић. Студије Историја завршио је просечном оценом 8,91.
Научно – истраживачким радом почео је да се бави у току студирања. У другој години студија издао је књигу под називом „Наталија Арсеновић Драгомировић“, а 2010. године учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србије XIII“ радом „Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића“. Темом „Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата“ учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србија XV“. Филозофски факултет у Нишу је 2014. године организовао научни скуп са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 4“, а тему коју је излагао носила је назив „Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године“. На следећем научном скупу са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 5“ прочитао је свој рад на тему „Вардарска долина – јабука раздора између Срба и Бугара 1885 – 1903“. Своје радове редовно објављује у „Лесковачком зборнику“, зборнику радова у издању Народног музеја у Лесковцу. Поседује два и по месеца радног искуства у Трговинско- угоститељској школи у Лесковцу и годину дана обављања стручне праксе у основној школи „Вук Караџић“ у Лесковцу. Поседује знање рада на рачунару у оквиру MS пакета (Word, Excel, Power Point…), интернета, а служи се енглеским и руским језиком. Опсег његовог интересовања је Национална и општа историја од 1804. до 1918. године. Под окриљем Матице српске група наших еминентних историчара и научних радника, окупљена око идеје Александра Форишковића, подухватила се великог и веома важног посла на изради Српског биографског речника. Радом на Српском биографском речнику до смрти у јуну 2012. године руководио је академик Чедомир Попов. Позив за овај посао добио је и Милан Трајковић, те убрзо постаје сарадник Матице Српске из Новог Сада. Своје историјске чланке о прошлости Лесковца у краћој форми објављује на интернет порталима Југмедија, Југпрес, Дневник југа, Мој град Лесковац, Вести и Огласи Југа, Медија Центар 016. Праунук је лесковачког свештеника протојереја ставрофора Драгутина Ђорђевића и унук првог радника Историјског Архива Милана Ђорђевића.
