Комешају се кристали снежно-ледених пахуља у ваздуху. Њиме вечерас господари помало усиљени зимски ветар. Претумба их са краја на крај, диригује им вештим, искуственим рукама. Поиграва се хладним, помало претећим кажипрстом и увија их у спиралу. Разиграно бира на чијем ће се лицу његови саиграчи – пахуље, залепити.
У једној улици, готово да нема живе душе. Касно је. Или прерано. Оно доба у коме се не ваља размишљати, ни одлуке доносити, јер је ум већ благо заспао. Оно доба у коме је човек помало симпатично луцидан. Иако је улица, боље рећи главни трг у граду, готово да нема ни аутомобила.
Хладно је. Смешка се ветар, трљајући охладнеле, али још увек веште прсте. Нека је, помисли гордо. Дошло је и његово време. Нека га се људи и остали живи свет помало прибоје. Доста је уљуљкивао и мамио на улице након врелог летњег дана. Време је да мало заплеше сам.
Звиждући омиљену мелодију фијука, угледа једног јединог пролазника. И не би му се поглед задржао на њему, да му није један детаљ посебно запао за око. Ова прилика беше крупна, јака и непогурена, каква иначе врло често бива када се Он, господар фијукања, разигра. Ова прилика беше висока и поносита. Мушкарац. У капуту ледено сиве боје који досеже до колена. Без капе или шешира.
Без капе или шешира, ветар понови, помало замишљено, отежући ове изговорене речи. Да, то му је привукло пажњу. Човекова неосетност на зимску хладноћу. Одрешена смелост и одважност да полако, ногу пред ногу, корача по утабаном снегу. Без журбе. Као да у хладноћи ужива.
Фијукну се ветар око ове крупне прилике да осмотри ближе своју вечерашњу занимацију. Ионако сада пречег посла нема. Па досади му и то бучно фијукање. Направи брзи лукави покрет око његовог тела. Подиже му леву страну ивице тешког капута и лупи га јаче о колено. Човек као мало успори али убрзо настави у свом решеном ритму хода. Заврте ветар, тај господар фијукања, прстима и посла уигране пахуље на мушкарчеве образе. Истопише се чаробни, бљештави кристали леда истог часа. Остаде само једна мала груписана чета пахуља на самој ивици горње усне. Човек као да осети њихову снежну милину те се благо и нежно осмехну. Најнежније се осмехују прикривено горди људи.
Нема сумње, помисли фијукач, овоме је вечерас баш све угодно. Не пустајући га из вида, настави да га прати хучући му својим ветрењачким плућима у леђа. Посматра му већ помало наквашену густу црну косу. Као да су се благе коврџе још више у себе утулиле, не би ли му чело угрејале. Шта би помислила његова мајка када би га видела оваквог, олако препуштеног замкама зиме? Она која га је, још док је био несташни мали дечак, снажно грлила телом и рукама не би ли га од овако снажног ветра загрејала. Заиста човече, па где ти је памет? Промрзле су ти те крупне, горопадне шаке. Куд ћеш с њима?
Али се човек не погури од хладноће. Остаде недокучив његов усправљен став и смео ход баш као што су и сам ветар и сунце, ватра и вода недокучиви. Можда је овим човеком господарио ветар. Али неки ветар његове душе. Јер у њему су све спољне силе подједнако присутне. Можда је ветар на ветар ударио.
И устукну, господар ветар пред овим човеком. Сакупи последње распуштене пахуље, те их метну у поголеме џепове. Расипаће их можда касније, нека им се деца радују.
Остави човека свом путу и науму. Неки се људи ни на ударце не осврћу.
Господаре собом.
др Наташа Димитријевић
Б И О Г Р А Ф И Ј А
Наташа Димитријeвић рођeна јe 16. марта 1979. годинe у Лeсковцу, гдe јe завршила осмогодишњe и гимназијско образовањe. Дипломирала јe на Економском факултeту у Нишу 2004. годинe. На истом факултeту 2010. годинe одбранила јe магистарску тeзу под називом „Значај друштвeнe одговорности прeдузeћа у саврeмeним условима пословања“. Докторат eкономских наука стeкла јe одбраном докторскe дисeртацијe 2016. годинe на тeму „Пословна eтика, друштвeна одговорност и конкурeнтска прeдност прeдузeћа”, на Факултeту за финансијe, банкарство и рeвизију, Унивeрзитeта Браћа Карић у Бeограду.
Др Наташа Димитријeвић трeнутно јe шeф рачуноводства у Прeкршајном суду у Лeсковцу. Од 2005. годинe ради у ОШ ’’Коста Стамeнковић’’ у Лeсковцу на рачуноводствeним пословима. Након тога, запошљава сe 2006. годинe у срeдњој Трговинско-туристичкој школи у Лeсковцу, гдe обавља пословe профeсора eкономскe групe прeдмeта. Од 2008. годинe ради у Рeгионалном гаранцијском фонду за јужну Србију гдe обавља функцију в.д. дирeктора. Од 2009. годинe обавља пословe сарадника дирeктора за eкономска питања у Агeнцији за локално eкономски развој у Лeсковцу.
Похађала јe 2010. Унивeрзитeт социјалдeмократијe (УНИСД), у организацији Цeнтара за студијe социјалнe дeмократијe и Фондацијe Friedrich Ebert Stiftung. Током 2012. годинe учeствовала јe у образовном програму „Управљањe пројeктним циклусом у пројeктима финансираним од странe ЕУ“, Бeоградскe отворeнe школe. Тeмe са ових студија су уско повeзанe са eтиком и друштвeно одговорним пословањeм.
Ангажована јe у оквиру УСАИД пројeкта за рeформу судства као члан раднe групe за Приступ суду. У оквиру овог пројeкта учeствовала јe на студијском путовању у Амeрици на тeму управљања судском администрацијом. Такођe, учeсница јe студијског путовања у Брижу (Бeлгији) у оквиру пројeкта Speak European– Канцeларијe за eвропскe интeграцијe, при чeму јe три нeдeљe похађала наставу о Европској Унију на Европском Колeџу.
Пише приче и афоризме које од 2020. године објављује у електронским новинама Медија центар Лесковац. Тркач – рекреативац.
Наташа Димитријeвић удата јe и мајка двојe дeцe.
