Крај још једног семестра. Коментари студената о професорском раду. Анонимни. Један каже: „Да није било Вас, напустио бих студије.“ Сваки пут кад ми неки студнет ово напише (или каже), буде ми драго. Али се у исто време и уплашим пошто ме подсети колику одговорност сви ми учитељи имамо према деци (моји су углавном пунолетни али су и даље деца) и колико заправо, и позитивно и негативно, утичемо на њихов живот.
Утолико ми је више жао (да не кажем да сам бесна) што су моји пријатељи и колеге, просветари у Србији, дозволили да се деца која су им поверена на чување трују под маскама и што нису устали у њихову одбрану. Не знам колика је учитаљска/професорска плата у Србији, али ваљда дечији животи вреде више.
Тешко је данас бити професор историје кад полако схватамо да смо живели у лажи и да су одежде хероја (често) само позоришни костими. Тешко је бити и професор математике кад статистика више није егзакта наука; бројеви се мењају по потреби и 2+2 одавно може да буде шта год неком у датом тренутку затреба.
О професорима медицине и етике је данас жалосно и говорити. Право постоји али правде нема. Мука коју ја мучим има везе са критичким мишљењем које чини део једног мог предмета. По први пут, након 5-6 година рада, ја не знам како да ову тему предајем. Шта год да студентима кажем или објасним – делује бесмислено јер критичког мишљења нема. Заправо, има га али се санкционише, кажњава, брише са свих медија где покушава да провири.
Страх је учинио да и појединци једни другима говоре: „Ћути, немој да те неко не чује!“ А шта да раде они које је срамота да ћуте? Ваљда ћу добити одговор до следећег семестра.
