P I S M O! Dugo te nema!
Ponekad me pitaju kada si otišao, a drugi te već polako zaboravljaju. Baš neki dan razgovarala sam sa komšijom kako vreme brzo prolazi ali neke godine ostanu , tek tako. Samo ostanu. I ti još uvek imaš one svoje godine. Znam da te baš sve zanima da su svi tvoji poslovi završeni, da je na našem mestu na Vlasini čamac usidren, štapovi za pecanje po redu naslagani. Sedim ponekad sama u onom čamcu, usamljen i je i on pa ispričamo jedno drugom po neku priču o tebi.
Koliko dugo te nema na mestima koje si voleo.
Zvezde nas uvek prate kada od majke odlazimo kući. Ljubica i Danka su pronašle svoju zvezdu sa koje ih deda gleda. Učim od njih dve da život učinim lepšim.I mislim, možda si na nekoj od njih i za svaki slučaj mašem. Znam da je tvoj pogled dole, na nas!
Hiljadu puta sam ti postavljala pitanja i pitanja i osluškivala da čujem: “ne brini”.
Slušala sam i čula mnogo više. Videla, tvoj zauvek veseo pogled, samo tebi svojstven optimizam, ruke koje nikada nisu umele spretno da zagrle, uvek nespretno ali ti si umeo da me pomaziš po kosi kao najveći dokaz očinske ljubavi. I to je više od zagrljaja, uvek više od svega jer je najiskreniji dodir koji pamtim. Ponekad u snu te zagrlim, dajem ti naforu za ozdravljenje. Bude me vrlo često ovakvi snovi. Ti mi uvek doneseš nešto dobro.
Dobro sam, tata. Život je nekako kraći, godine lete, meseci brzo prodju – samo dan kao da nema kraja, otkad te nema. Posebno ovaj dan. Dan kada si rodjen, dan kada je rođen čovek koji je ljubav i dobrotu prosuo za sobom poput praha čije čestice ne gasnu.
4. 2. 2021.
Izvor: FB profesorice Jelene Đokić
