Мр Зоран М. Јовановић, рођен новембра 1969. године у Лесковцу, где ради у Пошти Србије на месту главног сарадника.
- Ожењен Снежаном са којом у срећном браку живи већ 30 година. Има сина Милана, дипломираног новинара на Факултету политичких наука у Београду и ћерку Милену, апсолвента на Географском факултету у Београду, одсек Туризмологија.
- Живи у Лесковцу, машта о што скоријем повратку у село где увелико ради на развоју породичног пољопривредног газдинства.
- Пише приче, песме и афоризме.
Књиге:
- „Нит“, 2015. (поезија);
- „Нада“, 2017. (поезија);
- „Прст судбине“, 2017., (афоризми);
- „Вика ми Лејка 2018.“ (кратке приче);
- „Зов“ 2019. године (поезија);
- У припреми је наставак прича Вика ми Лејка, под радним називом Ете ги па, као и збирка поезије под радним називом Три.
- Члан Београдског афористичког клуба и Удружења песника Поезија СРБ из Крушевца. Идејни творац неформалног удружења песника Поезија 016 из Лесковца.
- Песме, приче и афоризми објављивани у земљи и иностранству у више од 200 зборника, заједничких збирки и антологија, превођени на више језика.
МР ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: СТАМЕН СИМКИН
Тај дан само је јенпут загрмело.
Враг ће га зна што неје још неки пут и враг ће га зна што само тај јенпут. Ал загрмело је тако, да сви у село још пантив како. И препричујев зими кад се смркне па изнаседав уз кубики, једев зрнца од бел мумуруз и причав приче.
Загрмело, викав, ко из гроб, из црну земљу да је почело, па се до небо дигло и од небо се па врнуло надоле.И однема га Стамен, Симкин јединац, а таман беше напунија 20 године туј око Петровдан.
Диже се он, зором, и поприча сас мајку си, Симку, како ће иде да обиђе лојзе. Била жетва, па неје десетину дана ишај на брдо да погледне како је, не ли га пламењача ватила.
Мајка, пуста, мученица рекну му: – Немој, Стамене, неје зор бш данас да идеш. Свети Илија је. Седи си дом. Узни ракијицу, олади, еве мајка слатко направила од јагоде, насецкај краставче, парадајче, седи под дуд и уживај. Најтро иди.
– Брзо ћу ја, мајке – рекну ву он и отиде.
Сунце припекло, од зором. Не излази се напоље а он, кроз шљивари, преко црквену ливаду па на брдо. И деси се!
Чим је почело, Симка се устресе и ладан зној гу изби.
Зададе се облак откуд планину, црн ко ноћ. Дуну неки ладан ветар, осети се травка смрдљивка што се осети кад негде тепа град и поче да бучи ко у казан.
Стамен погледну у небо, замисли се, да се врћа ел да се не врћа, и реши се да отидне до лојзе. Там ћу се сакријем у колибу, помисли се.
Бш кад беше до криву оскорушу, чудо удари. Прво се устресе земља. После дуну ладан ветар ко у сред зиму и на крај свитну и пуче. Ко иљадо топа да су пукнули.
Нит киша паде, нит град удари. Исти ма, кад свитну, развидели се. Ко да неје ни било. Симка не мож се смири. Осића, пуста мајка, нешто се десило. Пође трчечки по Стамена. Трчи и Бога моли да је све у ред. Кроз шљивари, преко црквену ливаду па на брдо. Право у лојзе. Нема га. Врти се међу гиџе, вика, улази у колибу, излази из колибу….Стамен га нема. Удари у кукњаву!
-Куку, синко, куку Стамене, куде кукава мајка да те тражи?!!!
-Куку, синко, куку Стамене, што мајка не пође с тебе!!!
Брзо се по село рашчу. Диже се народ да га тражи. Једни по брда, једни поред реку. Поп Ђура поче чита молитве у цркву, првоборци се збрали код споменик с петокраку па ће се организујев у тројке да га и они тражив…и ништа. Ни траг, ни глас, док ноћ не поче да пада. Врнуше се у авлију да тешив Симку кад улете малечак Трајко. Сви су мислили малко ударен у главу затој што је само читаја неке књиге и новине.
– Тетка Симке, ја видо. Удари га нек’во светло, куде криву крушку.
Почеше се дзверив људи. Једни викав: „лаже“, други викав: „ма кво он зна“, трећи викав: „ај да идемо да се погледа и тамо“ а на Симку, некако, лакну.
Идев они накуд крушку, ноћ све погуст, ал нешто светли под крушку. Кад дођоше поблизо, трава се бљешти ко милион свиткалице да су на њу паднуле да пасев.
Малечак Трајко привика: – немој да приодите људи, тој опасно! Измакните се подалеко. Да се викне јутре милиција да доведе научници да измерив радијацију, несу тој чиста посла.
Неки му се навикашекво ти не и да батаљује књиге док неје полудеја, неки помислише да је мож и истина па повикаше, не га дирајте, дете учи, свашта знаје, ал ни један не се реши да приђе. Сви рекоше ће сачекав док не дође милиција. Врнуше се у село и цел ноћ преседеше куде Симку. Само малечак Трајко остаде да гледа издалеко и упоређује с писање по књиге.
Најтро, милиција дође, они гу одведоше до крушку а кад тамо. Ништа. Само трава угазена ко нешто млого тешко да је стојало на њу. Мерише радијацију, ал шипак. Испаде да малечак Трајко погрешија а ни на њега не му јасно како нема ништа а у књиге пише мора има радијација. Сви синоћ видели да светлело а саг нема. Милиција ги нареди да си идев дом, они сликаше с неки апарати, турише траку забрањето приођување до крушку па си отидоше и они.
Симка се од муку реши да иде на једно место. Смота нешто под мишку и право у једно село у планину. Чула багим да тамо има нека врачарица Дарка, која све зна и све види.
Чим је дошла до капију, врачарица викну:
– ајде Симке, ајде сестро, знам за твоју муку. Чекала сам те да дођеш.
Симка се изненади откуд гу познава па се зарадува, мож стварно погађа. Попише кафу и Дарка поче ву гледа у шољу.
– Не знам! Не видим јасно. Има неки круг, несам видела такав никад. Нешто лошо се десило – ал па и неје лошо колко што сви мислив да је лошо. Неко мушко, еве глеј у шољу, цело село га тражи. Боже, колко људи и сви у бездер се турили. А он…не знам, не мог да осетим. Видим нема га ал неје лошо, сестро. Знам да неје лошо колко што знам да га нема. Куде је, како је и зашто је, не мог ти кажем. Има рупа од мене до њега коју не мог да савладам. Ај притисни с прс да видим жељу.
Симка притисну и олиза прс. Дарка поче обрћа шољу на там- на вам…не знам, овдек ко да има неки гром. Па ће удари куде је ударија. Има и нека седмица. За седам недеље ће буде. Лепа ти жеља. Иди сестро, с Бога, право у цркву Свето Илијску. Седам пут око њу да зађеш сваки дан и седам свеће да палиш за живога човека. Никако за мртви. Сваку свећу цуни и нарекни гу да је за Стамена. Од негде ће се врне!
Симка се диже, извади дукат и теше да плати. Дарка узе дукат у руку, погледа га па ву га врну. – Не треба, сестро. Па ће дођеш и ће га донесеш. Нек је са срећу.
Проодили су дани, проодило и лето. ноћ све порано поче да се спушта а Симка, дан из дан у светоилијску цркву пали свеће. Поче се по село прича – Симка полудела по Стамена.
На вр’ седму недељу, кад прођоше и четерес дана, у пола ноћ, таман кад су се сви поуспали у село, кучики заћуташе. Кукумевке престадође да кукав, славуји да појев. Само ‘ладан ветар од нигде дуну.
Малечак Трајко, под свећу, држеше неку дебелу књигу па малко гледа у књигу, малко у небо и багим, учи звезде. Кад осети ветар, прођоше му трнци низ грбину. Ко бробињци да милив. Диже главу и поче гледа у небо. Нешто ће буде. Кад се загледа наспрам криву крушку, нешто свитну. Свитну, ко бел дан да је. Цело село се могло види. Ал само на једанма’. Кучики почеше цвилив и да се убутујев подајати и по ћошке, кокошке и петлови се разлетеше по авлије, свиње почеше грдив по кочине. Како почеше, тако заћуташе.
Малечак Трајко склопи књигу, па удари пету у дупе. Трчечки, право накуд криву крушку. Кад там има кво и да види. Човек, навален на њу, ко да спије. Ко познат му, ко не му познат па реши да седи под трњинке и чека да се раздани. Ако човек пође негде и он ће по њега. Ал јок. Човек не се мрдну од крушку.
Кад сунце поче се појављује поза планине, да свањује, Трајко немога да издрижи и успа се. Уфати га сан. Књига му испаде од под мишку, тропну и човек се тргну па дође до њега. Узе га у руке и понесе накуд село. Право куде Симку у авлију. Симка таман беше излегла да вади воду из бунар да се измије кад га виде. Њојан Стамен носи малечкога Трајка. Ал њојан Стамен имаше црну косу а овај све обелео.
– Мајке – викну ву – нека га малечак Трајко да преспије куде нас, ће полуди од учење а никакву фајду нема од тој. Нађо га у шибљак куде криву крушку, там се набија да чита. Ја идо, видо лојзе. Добро понело, за неки дан мож беремо. Сушна година била ће буде убаво вино.
Симка се расплака. Он, мученик неје ни знаја колко га дана неје имало дом.
Трајко од тај дан батали да чита књиге. Прочитаја негде, Стамена узели ванземаљци и кој зна куде су га носили. Стра га беше ће кажев у село – полудеја Трајко од учење.
