Rekli su o romanu „VAR“: Jan Doležal, prevodilac romana „VAR“ na češki jezik, dobitnik Bronzane medalje „Jozef Jungman“ za prevod godine (kulturni dodatak časopisa „Pravo“, Prag) Sex, Drugs and…
- War Roman Saše Stojanovića o kosovskom ratu Pre deset godina, 24. marta 1999, avioni NATO pakta počeli su da bombarduju Jugoslaviju. Ubrzo posle završetka rata srpsku književnost preplavili su manje ili više stilizovani romani ratni dnevnici, u kojima su autori predočavali kako su u srpskim gradovima doživljavali agresiju Severnoatlantskog saveza. Dugo je, međutim, nedostajala proza o kosovskom ratištu.
- Ovu prazninu je popunio tek u jesen prošle godine Saša Stojanović (1965) romanom Var (na koricama originalnog izdanja je udvojeno slovo „V“, tako da se nameće čitanje naslova kao da je na engleskom jeziku).
- Saša Stojanović spada, zajedno sa Zoranom Ćirićem i Zvonkom Karanovićem, u „južnjačku“ školu savremenog srpskog romana.
- Srpski jug ima u srpskoj društvenoj svesti gubitnički status oblasti koju karakteriše siromaštvo, nezaposlenost, iseljavanje, ekonomski i kulturni zastoj i dijalekat sa redukovanim padežnim sistemom, koji se u ostalim delovima zemlje primitivno ismejava. Kao što je južna Srbija drugačija nego bogatiji, optimističniji i evropskije orijentisani sever, tako je drukčija i ovdašnja proza. Mimetizam preovlađuje nad igrom mašte, opori, bajagi nedoterani pripovedni stil nad formalnim novinama i narativnom rafiniranošću. Akcenat se stavlja na dramatičnost radnje, na napetost i na efekat neposrednosti.
- Sve gore navedene atribute sadrži i romaneskno stvaralaštvo Saše Stojanovića, koji je posle dva romana tematski povezana sa rodnim Leskovcem – Krvoslednici (2003) i kvalitativno slabiji Manchester City Blues (2006) – smogao smelost da u fikciju umetnički transponuje traumatične doživljaje iz kosovskog rata.
- Njegovo lično učešće u ratu jeste važan preduslov verodostojnosti priče, jer uprkos postmodernom poimanju književnosti kao neobaveznog konstrukta imaginacije, postoje teme, poput rata, čija obrada bez realnog, doživljenog iskustva ne može imati željeni autenticitet.
- Da izbegne osnovnu stranputicu ratnog romana – puko izveštavanje, Stojanović uobličava roman kao mozaik od trideset iskaza, koje je organizovao tako da njihov redosled otprilike odgovara linearnosti radnje.
- Glavno oneobičenje romana – uvođenje jevanđeoskih likova u sadašnjost – može na prvi pogled izgledati bizarno. Međutim nije samom sebi svrha, ne deluje remetilački, a proširuje priču vezom s dalekom prošlošću. Matej, Marko, Marija Magdalena i Luka kreću početkom 21. veka u Srbiju da utvrde istinu o ratu na Kosovu na konkretnom slučaju izabranog pojedinca, veterinara i ratnog bolničara s nadimkom Čarli. Traže likove koji su za vreme kosovskog rata došli u dodir sa Čarlijem i beleže njihove ispovesti.
- Iz reakcija sagovornika očigledno je da su usmeravani da se izjašnjavaju o Čarliju; ipak, oni govore prvenstveno o sebi i svojim brigama. U ubrzanom tempu pripovedanja smenjuju se ispovesti šahiste, prostitutke, mesara, majora, psihijatra, narkomana, ljubavnice, nastavnika filozofije, okorelog kriminalca, zapovednika rezervista – bravara, advokata, vozača, supruge i dr.
- Pisac ove ispovesti/poglavlja romana priređuje i daje im naslove, neretko prema kanonskim delima zapadne književnosti. Društvena raznovrsnost uslovljava i šarenilo jezika.
- Jedan od vrhunaca romana jeste izuzetno uspelo savladavanje nekoliko jezičkih kodova: ulični žargon, interdijalekat jugoistočne Srbije, argo, govor srpskih Roma, arhaični dijalekat kosovskih Srba.
- Stojanoviću je takođe veoma stalo do akcionosti Vara. Zato sećanja pripovedača često transformiše u dijaloški oblik, kao da se dešavanja odvijaju upravo sada, uz to ograničava statičke iskaze i izbegava scenske opise.
- Čarli je prikazan kao moderni romantični junak u konfliktu sa okolinom. Iako je lokalno poznati protivnik Miloševićevog režima, ne krije se kao dobar deo njegovih ispisnika i odlazi da brani otadžbinu. U odnosu prema pretpostavljenim oficirima je prek, bez dlake na jeziku i bez ikakvih zadrški. Drsko im se suprotstavlja, pokazuje nadmeno i bezobzirno ponašanje i ruga se njihovoj gluposti (npr. u razgovoru s majorom: je l’ znaš zašto vam je akademija u Beogradu, a škola za kučiće u Nišu, baš me zanima, pa da ne prepisujete od njih). Psuje protekciju, javašluk i sveprisutnu korupciju. Groteskno odlazi u rat u drečavožutim patikama, jer pocepane čizme iz vojnog magacina „krasi“ buđ. U više navrata kritikuje pljačkanje albanskih kuća, drugi put se hrabro suprotstavlja ideji da se pali džamija. Vrlo vulgaran Čarlijev jezik reakcija je na svakodnevne deformacije ljudskosti i odjek straha od rata. Čarli je pripadnik generacije koja je stasala osamdesetih, imala je mogućnost da slobodno putuje i da studira na zapadnim univerzitetima. Zaražena zapadnom demokratijom odbijala je autoritativni domaći režim. Bombardovanje Jugoslavije joj je, međutim, zadalo težak udarac deziluzije o Zapadu kao društvenom uzoru. Protivrečnosti između NATO propagande i doživljene stvarnosti, između stalno ponavljanih tvrdnji o „humanim“ ciljevima rata i ubijanja civila i ogromne destrukcije zemlje, za ovu generaciju su značile veliko razočaranje i nepovratno poremetile njeno poverenje u zapadni vrednosni sistem.
- Roman naturalistički opisuje albanska zverstva, ali ne zatvara oči ni pred nasiljem srpskih paravojnih jedinica. Oštro kritikuje srpski režim, posebno zloupotrebu rata kao alibi za raznorazne negativne pojave, sa druge strane izražava isto, veoma snažno neslaganje sa sejanjem smrti iz bezbedne visine od nekoliko hiljada metara.
- U pogledu mogućnosti unutrašnjeg pomirenja sa traumatičnim iskustvima rata Stojanović je dosta skeptičan. Prema njemu bi bilo najbolje sve zaboraviti, pomenuta iskustva staviti u mrtvački sanduk, zavariti ivice i kovčeg zakopati što dublje. Ali ne može to tako, nažalost.
