Sunce se sakrilo iza krovova načičkanih kuća, dotrajali crepovi, virili su, kao zubi, iz usne duplje, krezubog mladića. – Miholjsko leto su oteli Cigani, i prodali, Skandinavcima, kao staro gvožđe… Za to su im dali, eure, na ruke… – Sva ona toplota, kojom su uzrele, breskve i grožđe, iz zapuštenih bašti i avlija, nestala je u stanovima iz socijalističkog perioda, u kojima se greju, na centralno grejanje… – Kao musavi pas, slepućkao sam se i kupovao u jednom dahu, namirnice za kuću.. „J.ebem ti zimu. Onda bi opsovao, zaključavši garažna vrata i skinivši, stare cipele, koje me žuljaju… Debele su, italijanske, pa ne propuštaju vodu.. Ni sneg… Za dva broja su veće, ali me služe.. Kupio sam ih krajem prošlog veka… Moj poziv je da nastavim sa pisanjem ove moje iskrene ispovesti, za koju ću se grčevito boriti da ugleda svetlost dana. – Kosovu je odloženo članstvo u UNESKU. – Tako su sinoć javili na televiziji.. – Televiziju slabo gledam, pogotovo rijalitije, i njihove svađice, ubeđivanja, i razmirice, ali i o vremenu, vremenskoj prognozi, koju oduvek omaše, ovog puta, za celu nedelju, jer zima je došla nešto ranije. Bila je to teška, surova, peta, zima, a ovo njen dnevnik. Ja sam samo hroničar, te pete zime, zapisničar… I, koristim umesto dirki na pisaćoj mašini, slovna mesta na tastaturi kompjutera. (priča iz romana :“Dnevnik pete zime“, Dušan Dojčinović)
