Миле Ристовић (Спонце, Медвеђа, Лесковац, 1953), песник и математичар, победник на 13. смотри поезије „Вукови ластари“ (Тршић, 1986), аутор две збирке песама Од дуге до огрлице и Перуника, новом песничком збирком Пониклишта само је потврдио онога што смо одавно знали о овом врхунском мајстору стиха.
ПРИКАЗ: Данило Коцић, новинар
МИЛЕ РИСТОВИЋ: ВРХУНСКИ МАЈСТОР СТИХА, ПОНИКЛИШТА, ЗБИРКА ПЕСАМА
„Бројеви су мој усуд
А песма моја клетва“
- Миле Ристовић припада малој, одабраној групи савременог песништва, чије стихови нису само пуко низање речи и метафора већ истинска уметничка игра духа. Одавно је Ристовић (Спонце, Медвеђа, Лесковац, 1953), песник и математичар, који живи у Америци, за себе изговорио мисао која понајбоље одсликава њгов животни пут: „Бројеви су мој усуд /А песма моја клетва“.
- Његова најновија збирка песама крајње метафоричког значења Пониклишта започиње, не без разлога, песмом „Запис“
„Траг трена у повратку себи
Остављам запис у малој капи росе
Нека се реч моја умножава
И нека ћутање нема своје име“
- Ово су стихови песника који одлично разуме и тумачи смисленицу певања у времену без времена и трајању које призива гласовито док – ћути! И сам крај ове песме, скројене по мерилима врхунских мајстора стих, прави је медаљон:
„Без колевке о срећи
Песник ће певати свеопти страх
Људских победа“
- У наставку збирке, како би рекао песник, „нека се реч моја умножава“. Јер, за песника који промишља о животима малих-великих људи („Путоказ“) све има јасну поруку:
„У мојој земљи су данас
Сунца утамничена
Разговор вода однела
Путеве снегови завејали“
- Певаће Ристовић о срушеној дуги која упија бол и мржњу, о речима које гакћу из песме и о закованом прозору који гледа на дан. Мало ко би се досетио као Миле Ристовић о уклетој ружи страха („Ћеле кула“), јер, допевава овај велики песник југа Србије, нову слику песниковог бола за родом својим („Грачаница“) или (сјајна песма „Симонида“, посвећена кћери кнеза Лазара, којом је освојио прву награду на 13. смотри поезије „Вукови ластари“ (Тршић, 1986):
„Звездама сам нудила очи
Искпаше ми сва гледања
Облацима сам нудила руке
Залуташе ми све нежности
- И на самом крају порука бола:
„Је немам вечност
Да ми бескраје буди
Ја немам очи
Да заплачем“
- Потресна је „Пусторечка клетва“ (о Милици Поповић, којој су 17. фебруара 1942. бугарски злотвори убили целу фамилију, а она пронађена испод мртве мајке. Милицу је усвојио и очувао песником стриц).
„Пуста Река и Србија цела
Памти колеж фебруарског пира
Вечну песму небеског опела
Вриску звезда што нам не да мира
Крик до неба Драговца, Бојника
Љуту рану што нам срце дира“
- Серију изузетно потресних песама посветио је Ристовић страдалима српског рода и Косову и Метохији, колевци нашег духовног постојања вечности („Грачаница“), а у поглављу „Молидба за непробол“ ређа бројанице свога животног трајања, јер ће лепоту осликати на далеком платну прошлости, у нигдини, далеко од скровишта песникових тајни, у свету бесаних звезда. У надахнутом певању наставља да у рукама времена досневамо поезију истине и тајне снове предака.
- Надахнута је песма „Уместо писма“, јер уместо писма песму кује, очи су му пуне вида, у глави примећује туђе речи и слова, дани су му дуги, ноћи још дуже, спава на пола ока и сања као и тамо ливаде детињства.
- Родном селу, мајци која корача ван себе и ћути и дотрајава у брзи и болу, посвећен је „Споначки зденац“. Песник јасно поручује: дајте ми самоћу мојих родних брда, колевку сабласти зоре, у дубокој светлости времена, и закључује да ноћас јечи као фрула и скида са срца окове. Сетиће се песник времена када је страх уједао звезде, у суровом одјеку брда, у прозирној ноћи, у неповрат тихи и са исконом плача.
- Његова песма „Мир над оком слутњи“ нагони на давно изречену оцену да песници који знају да певају не би требало ништа друго да раде:
„У неповрат тихи
Расуте по трави
Росне моје очи
Мелем срцу траже“
- Из даљине, из далеке Америке, песник се приупита:
„Да ли ћу још једном
као некад моћи
да срастем са небом
Са исконом плача
Мојих родних брда“
- Код песника лебде над брдом пахуље сећања, да се себи врати уз јутарње звуке фруле завичаја. Његов „Запис о очевом белом бору“ је чист као зденац воде са планинског извора и аутобиографски исписани рукопис. Он је испред куће горелице, пење се уз шарену дугу док пред кућом стражаре бор, јоргован и чуваркућа. Песник ће додати како се у том крајолику ослушкује ћутање изван себе и чују звона пролазности из колекве куће горелице.
- У поглављу „Игроказ“, ако се не варам, песник ће први пут записати назив своје збирке – Пониклиште:
„Верна вода Жеравија
Жуборећи песме Вука
Стиховсвети пониклиште
Вода вирна Жеравија
Проносеће славу Вука
Постала је светилиште“
- У једном од сјаних поглаваља („Поскитане речи“) записује како се гласови сливају у хармонију лудила, а у песми „Трагови бескраја“ наводи, не без разлога:
„Између два трајања, тишина
Тишина ми откључава тајне“
- Миле Ристовић „оњиште распакује /у оку љубав /у векове /песмом лепоту памти“. Као изузетно талентовани песник и професор математике, у „Квадратури круга“ поручује:
„Између коцке и сфере
Савршен број
Мера којом се описује
Бесконачно мало
Између два сна“
- За песника „природа памти све тајне /Вода их заборавља /Човек је као вода“. За њега „облик времена је дотицање два круга /Jедан је сан /Други бескрајна тајна“.
- Читајући, дабоме, ову надахнуту збирку дошли смо, да парафразирам песника, до корита времена док звони двосекла нит заборава, а месец сплеткари тајне у оштрој тишини вида.
- Кроз месечеву воду песник ће тражити источну страну вечности док у сусрет самом себи увире у тишину раздробљеног бескраја. Њему су речи каткад поскитане, кораци звезде додирују, а заветно гори у пламену звезда. Јер, песник говори и када ћути, суди времену и тражи смисао у ватри речи, јутра купају у таласима снова, у наручју понора и скривеним тајнама. Прозбориће гласовито како брује отисци заборава и пуцкета огњиште непораженог гласа. Судбина његових речи је да у завади витла небом онемеле вечности.
- Ристовић, као ретко ко од савремених српских песника, зна да својим талентом допише да се испод камена ћутања, иза нестварних записа, рује сенке у мирном своду слутње. Жедан је извора звука, гори му сан детињства ветром недоказаних истина док су речи огрубеле и руше надања.
- Мало је песника који ће, као Ристовић, запевати тако снажно да олујна стубишта сеју сенке смрти, да не чује дан у потрази за временом. Код аутора Пониклишта над луком бескраја зајездиле тајне док се дан у птицу одева и шуме успомене у простору дуге.
- Његове песме су изаткане од бола и љубави заклетвом пера док писма ћуте одговор у торби заборавног поштара.
- Има тренутака када се песник предаје памћењу птица које певају његове снове док је бескрај заустављен. Прозбориће о капи васељене у усталасаним ветровима наде и речи недоречених што потврђују сећање и буде снове. Не заборавља да каткад догорева реч распетог крста у бездању дуге, прозрочна видност у соби купа дан, а часовник дели срце на секунде.
- Песником „Светионик у вртлогу дана“ исписује како лудује ветар, тражи бекство живота и повезује просторе у очима изгладнелих птица, а у „Ноћима без сна“ заробљено је небо у оку светлости, догорева сећање и затим у другој поручује да су узрасла врела зенице дана у око звездано и путу бесмртне наде.
- Песник записује поруке времена, кратке и тачне смисленице живота. Ту, крај њега и нас, невидљив је зуб времена и цвет што из њега ниче, а у оку сиве тишине облака заборав нестане.
- То је песниково ходочашће истине, заустављени бескрај, док у понору ћутања тражи речи, време је стало и допиру звуци песме бола.
- Остало је песнику да сновима таму боји без гласа и без имена док му очи копају даљину и док је заборавио себе. За Ристовића поезија је цвеће суза у марами душе, у пределу звука и наручју свитања.
- У поглављу „Рефлексије“, прозно-песничком медаљону, аутор тежи ка узвишеном сну и слободи духа, у „Цвећари“ сања детињство, потоке и ливаде препуне разног цвећа. Сећа се заборавка док тишина време у далеке тајне откуцава и откључава.
- Песничко осмо поглавље „Олимп људског говора“ његов је изванредни игроказ да истргне напев дана, да песмом надвечи време, свитања и све заласке и музику лишћа. Његове „Скице за песму“ сликовито говоре како сенке играју, кише долазе и трава шапуће, а песма се рађа у дуги између два полусвета и тече судбину ватре. Он ће се питати кога ли очи слуте кад врео вид гори у њима.
- Између земље и неба реч може бити тајновита, наглашена или дозвана ветровима; може да буде и бесмртна и „ако те Бог учинио песником напиши само једну реч“.
- У „Уздаху неба“, једног од поглавља ове збирке духа и интелекта, читамо како је затро жубор, умрли су сви звуци и сви прелети и летови живота, а шума је жедно занемела, док су ту туга и страва, ход у неход и обновид. За песника се каткад уздиже недогођени мир, обзир паса и свет без гласа.
- У једној од првих Ристовићевих песама, случајно пронађених после неколико деценија („Звучна домовина славуја“) пита се овај уметник речи, које упућеје и нама: да ли сте некад слушали песму славуја када се душом свет огласи и закључује да она ноћу дан преобрати.
- Лирски, искрено, у поглављу „Несан звезда“ и песми „Ода земљи“ дознаћемо да је за њега њен глас опсена, шаптање, усне медни сусрети незаборава, срце гнездо топлине и душа обзир милине и зато беседи да ће се сакрити у сенци њених трепавица.
- Признаје да спасење препознаје у тишини облака, звезде тражи у лудилу дана, у предвечерју топлих мириса лета залуталог на клупи код старе липе. „Стара липа“ је, у ствари, једна од првих Ристовићевих песама (написана 1969), јер је ту, крај ње, започео да исписује свој песнички глас.
- Вишеструко талентовани песник одаје своју тајну („Растанак“) у постељи трава, на немом камену поднева, док је преварен облак у њеној коси. Намах, у залуђеној музици биља, у врту неповрата, протичу њене сенке и спаљују сећања. Описаће скривене тајне у њеној слици сна, у погледу без вида звезданог окриља. У „Безименој“ ослушкујемо глас зрео у сенци дана, а затим додаје („Алхемија љубави“) да тишином тиши водене звуке у освит облака док време откуцава у хладној постељи ветра.
- У одељку „Минијатуре“, препуног метафора и дивних стихова, поручује да је живот кап росе, небеском баштом путује његов вид и зато зна тајне поруке времена.
- За песника стихови скривају тишину од ветра, а његова љубав је дуга као дечја радост бескрајна.
- Зато поручује да они који памте јуче знају крај приче. Њега стихови примичу ћутању, јер је за песника живот варка трајања, а речи пуне бола и невиног страдања.
- Зато и треба разумети зашто је песник спаковао своју сенку и кофер и ништа није видео осим сенке свога пута, јер на крају живота пожели да упозна завичај. Умни песник нашега језика заденут речима, јер је песма камен да плаче, а између крајева времена заћутао је недоглед.
- Да поновима: Песник и математичар, победник на 13. смотри поезије „Вукови ластари“ (Тршић, 1986), аутор две збирке песама Од дуге до огрлице и Перуника, овом песничком збирком само је потврдио оно што смо одавно знали: Миле Ристовић припада првом реду српског песничког гласа.
Данило Коцић
