ЛЕСКОВАЦ – Станко Ђорђевић, професор књижевности, припада малобројној групи лесковачких стваралаца који су подржавали младе писце. И сам се успешно бавио писањем песама, приказа и књижевном критиком. Писао је опширне приказе о младим, али и афирмисаним ауторима, а посебно је била запажена оцена о најбољем лесковачком песнику Бориславу Бори Здравковића. Хвала му на дивним оценам о моме стваралаштво.
Професор Ђорђевић је, поред других обавеза, са групом лесковачких писаца, основао Књижевног клуба „Глубочица“ и уређивао заједничке збирке песама тога клуба.
Данас се професор преселио у – вечност! Хвала му за све што је учинио за родни крај и завичану књижевност.
I
Станко Ђорђевић је рођен 27. септембра 1925. године у Доњем Буниброду недалеко од Лесковца. Школовање: Учитељска школа, виша педагошка, филозофски факултет (група за српскохрватски језик и књижевност). Једногодишња специјализација. Звање: професор. Објављене књиге: Звезде проходалих птица, Литера, Ниш, 1979. године, Књижевне критике и студије, Литера, Ниш, 1979. године и Зора у недрима срца, КК Глубочица, Лесковац, 1982. године.
Објављивао у заједничким збиркама: У духу, даху и размаху, Нови Београд, 1979, Сусрети другарства, Горњи Милановац, 1980, Жубори са Моравице, Лозница (међу сто најбољих љубавних песама на конкурсу), 1996, Основац – Лесковац, Комбинат – Лесковац, Наше стварање – Лесковац, Глубочица између обала 86, 88, 2000, 2001. и 2002. године, Народне новине – Ниш, Топличке новине – Прокупље, Наша реч – Лесковац.
Објавио више од педесет књижевних рецензија о књигама разних аутора из Лесковца, Београда и Новог Сада. Ђорђевић је написао драмске текстове: Дан без покајања (монодрама), Кћери горских вила, Зачарани маглом, Расршће пред воденицом и Син кнежевог врача, На раскршћу, Близнакиње, Љубавно писмо и Милкин рођендан, Родбина и пријатељи, Естрадни гочобија Тоза Милевски и Миче, шеф МЗ Зора. Објавио књигу са Храниславом Ракићем и Александром Соколовићем Лесковац и околина, Београд, 1961. године. Књижевне рецензије и приказе о делу Станка Ђорђевића писали мр Слободан А. Младеновић, Борислав Здравковић, Миша Цветановић, Света Ђорђевић, Боркица Миловановић, Вили Хубач, Милан Јоковић, Стојан Стојиљковић, Данило Коцић. Ч. Илић. Уређивао часопис Економске школе Кораци младих. Члан КК Глубочица из Лесковца, члан КК Дервен из Грделице, од оснивања, 2000. године, члан КК Iris Poete Society – САД 1002, Magnolia West Virginia. Похваљиван за књижевни рад. Објављивао на енглеском језику. [1]
Станко Ђорђевић пише песме, приче, књижевне рецензије, књижевне критике и драме. Као писац осетио је огроман интерес младих за драмски аматеризам. У свим својим драмама пружио је гледаоцима доживљај и могућност да критички оцене догађаје на сцени. Драмска радња у позоришној игру На раскршћу догађа се у једном одељењу VIII разреда. Овај позоришни комад гледало је око 2.000 посетилаца при Дому културе Лесковац.[2]
II
КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ И СТУДИЈЕ – Године 1979. у издњу нишке „Литере“ појавила се изузетно занимљива књига професора Станка Ђорђевића „Књижевне критике и студије“, једна од ретких такве врсте у Лесковцу. У њој је Ђорђевић, који се увелико афирмисао као књижевни критичар, посебну пажљу посветио лесковачким ствараоцима: Сретен Динић као драмски писац, Борислав Здравковић („Тренуци лирике“), Томислав Н. Цветковић („Отимања“, „Веку, ветру“, „Војвода Никола Скобаљић“), Јоца Михајловић („Раскалашне кише“), Љуба Стојановић („Од пакла до сунца“, „Глас из земље“, „Седми четвртак“), Јосиф Стефановић („Моји зелени токови“, „Партизанске приче“, „Горка земља“, „У строју револуције“), Вукашин Цонић („Далеки бели путеви“, „Укус земље“), Михајло Дојчиновић („Сунчеве реке, „Звездане кише“, „Шапат бреза“), Бора Димитријевић („Комад огледала“), Божидар Митровић („Свирало уз рало“), Стојан Здравковић („Кад зелене врбе плачу“, „Девојка из моје улице“), Војислав Истатковић („Љубилиште“), Завичајни писци – („Добродошлица за птице“ – Лазар Миленковић, Станоје Станковић, Станимир Стојмировић, Бранимир Стаменковић, Божидар Митровић и Љубомир Живковић), Драган Здравковић („Снопоље“), Станимир Стојмировић („Другарско вече мртвих“), Мирослав Миловановић („Књижевно-критички фрагменти“).
На самом почетку књиге, као мото, Ђорђевић наводи део из „Прегледа лесковачког књижевног стваралаштва“ Драгољуба Трајковића: „У Лесковцу ранијег времена дуго није било услова за право књижевно занимање и за стварање одговарајуће књижевне традиције. Духовне моћи његових житеља тароседелаца, културно и просветно заосталих услед вековног ропства под Турцима, били су за такве прославе тврдо успаване. Њихов град је био пивредни центар овога пространог подручја, и у њему се тада није обраћала никаква пажња на ове стране појединачног живота које нису имале чисто привредни карактер.“[3]
III
ЗОРА У НЕДРИМА СРЦА – Стихови Станка Ђорђевића у збирци Зора у недрима срца теку као бистра река чије дно нам је међу очима, а белуци међу прстима. То су питке, стиховане приче о ономе што представља најдрагоценију тековину наше слободне земље: револуција, човек-борац, најзад човек градитељ, онај прави неимар, радник на градилишту, на грађевини са лопатом и колицама у руци. Ту је аутор, заправо, делио залогаје и напитак, мале радости и бриге. У песми Хајде време не стоји, песник све те прегаоце позива на коло јединства, радничко коло које попут претходнице треба да буде на крми времена. У овим прегалачким песмама присутна је једна топлина и један животни оптимизам који утолико јаче на нас делује што су исказани једноставнијим језичким средствима. Та људска приврженост људима са жуљевитим рукама, са сунчаним погледом на свет и будућност, са унутрашњом снагом да нарасте изнад напора и једноличне свакидашњице, уствари, и представља лепу страну ове књиге, оно што може оправдати њено објављивање.[4]
IV
СРЕТЕН ДИНИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ – Период између два светска рата није обележен у Лесковцу великим литерарним именима, али се не може рећи да није било веома активних појединаца, који су несебично радили на културном просвећивању. Ниједно таково име није прешло оквире града иако је један број публикација штампан и у Академији наука у Београду.[5]
Сретен Динић, учитељ, солунац,преживели војник албанијаде, писац и новианр, заузима начајно место у културној историји Лесковца. Као уредник Лесковачког гланика, Народног просветитеља и као писац скоро четрдесет књига (пет књига је идала Академија наука), био је значајна личност Лесковца и околине. Ипак, за кратко време је заборављен.
Све своје мисли и све своје идеје унео је у своја дела. Она, додуше, немају већи књижевни значај, али имају локалну вредност. Динић нам се представио као приповедач, драмски писац, као есејинс и као писац многобројних чланака различите садржине,ккао публициста.
Написао је и објавио следећа драмска дела: Мића Соколац, Косовски бој, Наша работа, Ратно сироче, Под маслинама на Крфу и Проглас уједињења. Сем дела Наша работа, ниједно друго нема значајнију уметничку вредност.
„Мића Соколац“ је позоришна игра у шест слика. Чини на се да је писац хтео да дело намени школском репертоару, који је у то време био јако оскудан Замисао да намени садржину васпитанју омладине није рђава. Међутим, садржиномније захваћен тај васпитни проблем. Мића је дете без васпитања. Отац паланчанин, строг. Мајка је блага, мирна, право оличење добре жене тадашње паланке. Она схвата да јој је син размажен, непослушан и сматра да васпитање њеног јединца треба да преузме отац. (…) Комшиница Анка каже да је Мића ,,побеснео у сваком изобиљу“. Међутим, ми не видимо тај раскош. Напротив, писац даје собу са једним креветом, крчагом, простим чивилуком, а мајка крпи капут сину и каже му да се само о празницима носе нова и лепа одела.
„Наша работа“ је комад из лесковачког живота у пет чинова. Одмах, на почетку, већ у првом чину, сву пажњу посвећује Цилету. То је леп и статит младић. Свој ужарски точак за предење кудеље постаиво је на периферији Лесковца код места званог „Чапљино бресје“. Циле је добар певач. Писац користи прилику да нас упозна са животом лесковачких ужара. Али Циле није овде само ради зараде. Он је рањен љубавном стрелом. Мисли на Ценку, кћер Ставре метлара. Циле пева:
„Цено, мори, Ценко девојко,
иди си најку питај,
оће ли те дава за мене“
Комад се завршава песмом и лесковачком четворком. Динић није успео да Лесквоац уведе у књижевност. Посебна вредност дела, која ће остати за сва времена, јесте језик. То је народни, староштокавски дијалект. Сви говоре тим језиком. Нема никаквих разлика. И занатлије, и Цигани, и интелектуалци знају само за лесковчаки жаргон.[6]
На крају можемо констатовати да је са шест драмских дела Динић најплоднији писац Лесковца између два светска рата.[7]
V
ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ – Седамдесет песама сам аутор (Борисла Здравковић) поделио је на четири групе: Земља и рат, Из ђачког споменара, Трагом палих звезда и Подребрица. Збирка је освежена сликарским радовима Мише Павићевића, који су веома квалитетни иако сетематски не укапају у лирску садржину песама.
Већ уводном песмом „Писмо“ песник настоји да разјасни своју стваралачку визију. Он је не жели ако није окићена људском, садржајем и зрелошћу.[8]
Свој занос реалистичког романтичара испољава снагом лирског доживљања и рођеног града, и завичаја, и целе домовине, као и ширином гледања чак до вода далеког Нила.
(…) Хомогеним синтагмама уводи нас у нови свет метафора. И та поезија родољубља је богатство песничке личности, то је у свари права стваралачка снага лирске идеологије. „Да љубав сиђе међу људе“ (Сан)
Поклич као лирска девиза. Јер после толико проливених суза „нове зоре смехом руде“, „да корак срећних буде тих“, (Сан).
Свака песма одише снагом и лепотом. Из песме у песму упознајемо један свет који ромори као и душа романтичар.Песник све своје ликове прати мишљу, погледом и осећањима. Нема еротике. Све слива у јасне сликекористећи веома успешно поређења, супротности и језичку опсервацију.
„Ти си тај слабић од богова јачи
бандит у срцу што плаћеи хара,
сјај мркле ноћи и хладнога жара,
суза у смеху, осмех на ломачи.“
(Жени)
„Аки си крадљивац, уђи криомице
да те не чује себичност у мени.“
(Трагом палих зведа)
Тај његов свет је наш. Он се не сукобљава ни са једним питањем. Ништа га не прогања. Одговара само без срџбе и лицемерја. Није чак ни у опсесији. Захвата широк круг, али не именује жену (моја љуба, незаборавна, љубав какву ја хоћу), ни човека, оставља све свом личном надахнућу. То његово виђење и нама је драго.Нема устаљених форми. И доборо је што се није определио за један вид ствралаштва. Пише дахом и душом, реалистичког романтичара, дакле све оно што види и осећа, што дочара својом песничком јавом.
Чистота језика има посебну вредност. Сигурно је да ће песник докорачити до врха свога таленованог стваралаштва.[9]
СТАНКО ЂОРЂЕВИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ТЕБИ И МЕНИ ОПРОШТАЈА НЕМА
У спомен Бранку Миљковићу
На суварку сасушене врбе
Врпољи се и кревељи
НАКАЗА И ПРОКАЗА.
ЗНАШ ЛИ НЕСВЕСНИ НЕПЕСНИЧЕ,
ДА, ОД КОЛЕВКЕ ДО ДАНАС,
ДЕТИЊСТВО СРЉАШ И СЕБЕ ПРЉАШ!
Бранко засаде
Презриво погледа ЧУДОВИШТЕ.
Уклета НАКАЗО,
ПЕСНИК је од колевке до гроба,
Увек у лавиринту свога доба!
А ти? Ниси ни туђ, ни свој,
Страхујеш
Кад чујеш поетски глас мој.
САМО НЕЗРЕЛЕ МАГЛЕ ЋЕ ПАМТИТИ
ТВОЈЕ РАСПУЋЕНЕ ЗАБЛУДЕ
ПРИЗНАЈ!
Свој мелемни дах даривао сам:
Цветовима, пчелама, птицама,
Искушаваним сновима и рањеним сванућима,
А спржене горчине
Босоногој змији да језик умије.
ВРЕМЕ НЕЋЕ ВРЕМЕНИТИ
НИ ПРИЗНАТИ
ТВОЈА ЈАЛОВА ПРЕПЛИТАЊА!
НИ ЈЕДАН ПОНОР НИСИ ПРЕЛЕТЕО!
Ветрове сам умиривао
У потаји, белом и ведрином.
Тишине сам поклањао
Беспућима.
Сенке сам окивао
Јауцима одјека.
А Милоснице?
Њих сам милошћу миловао.
ДЛЕТОМ УКЛЕШИ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ
У СВОЈ НАДГРОБНИ ИМЕНИК
НЕ САБЛАЖАЈ НАС ПОЈКАМА
О ЗЛАТОКОСНИМ ДЕВОЈКАМА!
Певао сам и кад сам ћутао.
Записивао сам само оне мисли
Које су знојем презнојиле
Моју песничку смелост.
Тебе ће тровати млеч Вилењака,
А мене, моја реч прејака.
Ако је умирање оштро сечиво
За бунтовнике у невољи,
Онда је оно и твоје и моје
Са тог брежуљка нема силаска.
Збогом
ТЕБИ И МЕНИ ОПРОШТАЈА НЕМА!
БУДНИЦЕ
Желим те, Соколице, расплетене косе
На бисерном сјају јутарње росе
Да пробудиш одређена сванућа
И ослушнеш непризната надахнућа!
Тражим те, Видарице, врелог била
У блаженом коначишту легендарних вила
Да задрхти твоје срце у моме
Да се лукаве тмине не одоме!
Дозивам те, Владарице, цветним именом
Да се помиримо с пламеном планином
Да ти прочитам стихове из мог споменара
Да оживиш сенке њиховог станара!
ДАНОПЛОВ МИРОТВОРЦА
Било је оно што си хтео,
суду човека поверио си себе,
а летопис својих била
стегоноши
у колони непокорних
са двадесет милиона вила.
Неуморне су шуме
међу временима
што памте тајне
ветра видиковца.
Будио си даноплов,
тражио стазе бескраја,
жар жеље
моћавангарде,
сунце измирења.
Опролећио си,
непоновљиви миротворче,
и наредних
осамдесет и осам маја.
БЕСМРТНОСТ ПРЕПОДОБНОГ ХОДОГЛАСНИКА
Драгутину Ђорђевићу,
протојереју и ставрофору, за 92. рођендан
Братимили сте се са бескрајним пространствима,
Оплеменили завете прадедовским гордостима,
Удомили и прехранили драгуље народног блага
И посинили сва словенска предања, нама драга.
Ваше сунце, препуно божанског сјаја, кренуло је у походе
И од тих давнина с љубављу обасјавало све наше народе.
Ваш стваралачки, надарени хришћански дух
просипао је благост
И сведочио народу и цркви на општу радост.
Признајете имена невиних сиромаха и богатих моћника,
Дрских чудовишта, утвара, наказа, авети и
којекавих грешника.
Дружили сте се са свима, открили им ратишта
И извукли их из зачараних и замрачених огњишта.
Неверним неверама јасно сте рекли ко је свој са својима,
Зашто је наш понос над поносима.
Овековечили сте оно што надахњује
И у скромној тишини сачували корен који прехрањује.
Зрак Христовог Јеванђеља лице вам је обасјавао
Као истина ваш ум је постојао
Ви сте горостас са вером у снагу српства,
Ви сте чувар племена које не признаје ропства.
Многопоштовани Ставрофоре, господине Драгутине,
Бесмртни преподобни ходогласниче, протојереју,
Уважавају Вас и воле сва искрена срца баш сада
Јер светачки трон саграђен је, само за вас, од жеља и нада.
Лесковац, 30. јануара 1998. године.
ПРОСИДБА СНОВА
Већ трећи дан закопавамо
Аветглади
Ледени зидови и сенке
Гаврана гробара
Милују слеђене усне
Покрадених сновима
Мирисног хлеба.
Снег веје.
Сипљив кашаљ.
Урлик курјака.
Пећина шапуће
Добростиву молитву,
Монашки неспокој
У очима.
Узалуд гонимо
Припитомљену смрт
Да испроси снове
Топле вечере.
[1] Станко Ђорђевић, Лексикон писаца лесковачког краја, Лесковац 2003. године. Ђорђевић је аутор предговора и уредник тог издања.
[2] Боркица Миловановић, Књижевни рад на драмској поезији професора и писца Станка Ђорђевића, Лексикон писаца лесковачког краја, Лесковац 2003.
[3] Станко Ђорђевић, Књижевне критике и студије, Литера, Ниш 197, стр. I
[4] Мр Слободан Младеновић, Бора Здравковић, рецензија, Зора у недрима срца, КK Глубочица Лесковац 1982.
[5] Станко Ђорђевић, Сретен Динић као драмски писац, Књижевне критике и студије, Литера, Ниш 1979, стр. 14.
[6] Станко Ђорђевић, Књижевне критике и студије, Литера, Ниш 1979. стр. 14-23.
[7] Ст. Ђорђевић, Књижевне критике и студије, стр. 23.
[8] С. Ђорђевић, приказ, Б. Здравковић, Тренуци лирике, Књижевне критике и студије, Литера, Ниш 1979. стр. 29.
[9] Станко Ђорђевић, критички приказ, Бора Здравковић, Тренуци лирике (Наша реч, Лесковац 1967), Књижевне критике и студије, Литера, Ниш 1979, стр. 29-31.
