МИР. – Нисам морала да гледам на сат знала сам да је то оно време, када би рано изјутра тихим корацима силазио низ степенице како нас не би пробудио. Ритуално увече се припрема прибор за риболов а ујутру пре свитања поред језера, чамцем до места где си волео да пецаш.
И тако сваког дана док смо били заједно. Док смо умели да уживамо у ситницама које је живот укрупњавао. Мир, твоја љубав према свему , јединство твог добра и спокоја.
Од када не чујем твоје кораке, овде осећам твоје присуство више него било где. Не видим те али осећам колико сам ти близу колико си ти мени.
Не сећам се више оног дана када си одлазио, помешала сам сан и јаву. У том сновиђењу једино чега се сећам је да смо на обали били нас двоје. Окренуо си чамац ка сунчаној страни и отпловио.
Ја више не чекам ништа. Овде сам теби и себи најближа. Волим сваки трен који проведем овде са твојим принцезама.
И… знаш иако ниси вешто умео да нас помилујеш по коси, љубав коју си нам дао већа је од свега.
Да, тачно је 05:00.
“Не брини”
