Доношењем Нишке декларације од 7. децембра 1914. године Краљевина Србија је истакла идеју о уједињењу свих Јужних Словена у једну заједничку државу. Идући у том правцу српска влада формирала је Југословенски одбор у Лондону 30. априла 1915. године и Црногорски одбор за народно уједињење почетком 1917. године. Корак ближи стварању нове државе биле су Крфска декларација и Женевски споразум. Крфска декларација је документ настао на истоименим острву у Краљевини Грчкој 20. јула 1917. године чији су аутори и потписници у име Краљевине Србије и Југословенског одбора, Никола Пашић и Анте Трумбић, а са циљем успостављања начина уједињења будуће заједничке државе Јужних Словена. Месец дана пре чина уједињења, од 6. до 9. новембра 1918. године у Женеви, у Швајцарској одржани су преговори између српске владе, представника парламентарне опозиције, представника Народног већа Државе Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба и представника Југословенског одбора. У разговорима је учествовао и грчки премијер Елефтериос Венизелос у име Антанте, а са циљем да се силама Антанте покаже да различите интересне групе могу да сарађују на пројекту успостављања нове државе. Сврха доношења овог споразума било је одређивање система власти у поступку стварања заједничке јужнословенске државе.
По завршетку Првог светског рата 11. новембра 1918. године створили су се услови за уједињење Јужних Словена који су живели на простору Балканског полуострва.
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори заседала је од 24. до 29. новембра 1918. године у Подгорици. На скупштини је донета одлука о збацивања краља Николе и династије Петровић Његош у корист династије Карађорђевић, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу.
У исто време, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, у хотелу „Гранд хотел Мајер“одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи која је прогласила присаједињење ових области Краљевини Србији.
Чин уједињења прогласио је регент Александар I Карађорђевић у улици Теразије 34. у Београду у кући Алексе Крсмановића 1. децембра 1918. године. Након Првог светског рата, пошто је краљевски двор био знатно оштећен, кућа Крсмановића од 1918. до 1922. служила је као двор краљевства СХС у којој је боравио регент Александар Карађорђевић.
Нова држава је од 1. децембра 1918. године понела назив Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, да би одлуком Привременог народног представништва од 15. јуна 1920. године био дефинисан нови назив државе – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. По првом Уставу новостворене краљевине познатом под називом Видовдански устав (28. јун 1921.) , Краљевина СХС била је дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија, а нови језик је назван „српско-хрватско-словеначким“. Законодавну власт вршили су краљ и Народна скупштина, а управну власт вршио је краљ путем министара. Судску власт вршили су судови, у име краља, а на основу закона. Нова држава обухватала је територију од 247.542 километра квадратна, а према попису становништва спроведеном 31. јануара 1921. године на овој територији живело је 11.984.911 становника. Валута која је коришћена од 1918. до 1920. године била је југословенска круна, да би након 1920. у оптицају дошао југословенски динар.
МИЛАН Ж. ТРАЈКОВИЋ: БИОГРАФИЈА
Милан Трајковић рођен је 09. 12. 1989. године у Лесковцу од оца Живојина (професора Нишког универзитета) и мајке Радмиле (медицинског радника). Основну школу „Трајко Стаменковић“ и Гимназију, као и Туристичко – угоститељску школу, смер туристички техничар, завршио је у Лесковцу. Као гимназијалац учествовао је два пута у средњешколском такмичењу „Сусрети с прошлошћу“ у организацији младих истраживача Србије, Удружења за друштвену историју – EUROCLIO EUSTORY – History Network for Young Europeans, KӦRBER STIFTUNG из Хамбурга, где је својим радом „Прва жена писац позоришних комедија у Лесковцу“ ушао у круг победника и добио Диплому чиме је стекао могућност одласка на академије у Берлину (Немачка), Санкт Петербургу (Русија) или у Тромзоу (Норвешка). Првим радом „Наше стварање – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963)“ учествовао је на овом такмичењу и ушао у финални избор.
Школске 2008/2009. године уписао је на Филозофском факултету у Нишу, Департман за Историју. На пријемном испиту освојио је прво место. Дипломирао је 2012. године код професора др Зорана Ђорђевића на тему „Политичке прилике у Лесковцу од 1900. до 1914. године“ оценом 10. Исте, 2012. године, уписао је мастер студије на Филозофском факултету у Нишу, а ментор на овим студијама био му је професор др Славиша Недељковић. Мастер рад на тему „Оружани сукоби српских и бугарских чета на простору Старе Србије од 1904. до 1908. године“ одбранио је 2015. године оценом 10. Истраживања за ову тему је спровео у архивима Лесковца, Врања и државним архивима у Скопљу и Софији. Комисију за одбрану мастер рада сачињавали су професори др Сузана Рајић, са Филозофског факултета у Београду, др Славиша Недељковић и др Божица Младеновић. Студије Историја завршио је просечном оценом 8,91.
Научно – истраживачким радом почео је да се бави у току студирања. У другој години студија издао је књигу под називом „Наталија Арсеновић Драгомировић“, а 2010. године учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србије XIII“ радом „Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића“. Темом „Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата“ учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србија XV“. Филозофски факултет у Нишу је 2014. године организовао научни скуп са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 4“, а тему коју је излагао носила је назив „Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године“. На следећем научном скупу са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 5“ прочитао је свој рад на тему „Вардарска долина – јабука раздора између Срба и Бугара 1885 – 1903“. Своје радове редовно објављује у „Лесковачком зборнику“, зборнику радова у издању Народног музеја у Лесковцу. Поседује два и по месеца радног искуства у Трговинско- угоститељској школи у Лесковцу и годину дана обављања стручне праксе у основној школи „Вук Караџић“ у Лесковцу. Поседује знање рада на рачунару у оквиру MS пакета (Word, Excel, Power Point…), интернета, а служи се енглеским и руским језиком. Опсег његовог интересовања је Национална и општа историја од 1804. до 1918. године. Под окриљем Матице српске група наших еминентних историчара и научних радника, окупљена око идеје Александра Форишковића, подухватила се великог и веома важног посла на изради Српског биографског речника. Радом на Српском биографском речнику до смрти у јуну 2012. године руководио је академик Чедомир Попов. Позив за овај посао добио је и Милан Трајковић, те убрзо постаје сарадник Матице Српске из Новог Сада. Своје историјске чланке о прошлости Лесковца у краћој форми објављује на интернет порталима Југмедија, Југпрес, Дневник југа, Мој град Лесковац, Вести и Огласи Југа, Медија Центар 016. Праунук је лесковачког свештеника протојереја ставрофора Драгутина Ђорђевића и унук првог радника Историјског Архива Милана Ђорђевића.
Напомена:
Град Лесковац: Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Mедија центар 016: „Лесковац на путевима препорода.“ „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражaвају ставове органа који је доделио средства.“
