Prošle nedelje, posetila sam jednu prodavnicu obuće u centru Leskovca. Tačnije, na Širokoj čaršiji. I to baš onog dana kada je temperatura duboko zagazila u minus. Mislim da je bio najhladniji dan u ovoj godini. Lice me je peklo od hladnoće i jedva sam čekala da uđem unutra i da se zagrejem. Ali, gle čuda! U prostoriji u kojoj se prodavala obuća, bilo je hladno. Zaista hladno. Istina, lice me nije peckalo kao napolju, ali sam osećala kako mi neka jeziva stud prolazi telom. I povremeno pogledam prodavačicu i pomislim kako je njoj u takvim radnim uslovima. Osam radnih izrabljivačkih časova. Devojka je bila tiha i ljubazna. Trpela je hladnoću, stameno, kao što je trpela škrtog poslodavca.
Takvih ljudi, časnih i pitomih, ima svuda oko nas. Trpe život jer se trpeti mora. I naviknuti su na mizerne radne uslove baš kao što su ovdašnji poslodavci navikli da se na siromaštvu bogate. Siromaštvu sopstvenog duha, kao i siromaštvu društva u kome živimo. Jer kako bi, inače, zaradili na empatiji i ljudskosti?
Onda i ne čudi što su na gotovo svim lokalima obešeni podjednako mizerni oglasi za posao: „Traži se…’’
Često mi dođe da dopišem olovkom: „Poslodavac sa dušom’’.
