ЛЕСКОВАЦ – Сава Димитријевић, познати лесковачки новинар и књижевник, припремио је за штампу роман под насловом „Мој друг отац у комунистичкој окупацији“. Ово је почетак романа. Можда ће вам се допасти, али га, свакако, вреди прочитати!
СА ДИМИТРИЈЕВИЋ: МОЈ ДРУГ ОТАЦ У КОМУНИСТИЧКОЈ ОКУПАЦИЈИ
Да бисте боље разумели мог оца, морам да вам кажем да је у комуњарску партију примљен 1946. године. Он је тек тада постао комуниста.
– Па ти, Добривоје, ниси више тата! – рекла је баба Лепосава и насмејала се. – Ти си сада друг отац!
Да би проверили његову припадност Партији, другови из Народног фронта Трећег реона су мом оцу донели врећу са књигама писаца из нама омражених капиталистичких земаља да их спали – до последње. Ни корица на корицу да не остане. Друг отац је у дворишту скупио и запалио суву траву, метле и грање. И док је књиге вадио из вреће и бацао их у ватру, ја сам трчао око ломаче и молио друга оца да ми дозволи да узмем неку од књига. Не мора да буде краљевска ни буржујска него о биљкама и животињама.
После краћег размишљања, мој друг отац ми је дозволио и ја сам узео прву која ми је допала до руке, а још је није захватио пламен. Била је то књига немачког научника Ерика Фрона Фриша, „Загонетка живота“, на ћирилици са фотографијама из природе.
– И у неким другим временима књиге су стављали на ломаче и палили их – рекла је баба гледајући како отац баца књиге у ватру. И додала: – Инквизиторе који су то радили појело је време, а књиге су преживеле. Преживеће и ову “шумску власт” и њено Цензурно оделење!
Мој друг отац је волео јуначке народне песме. Увече је из фијоке вадио књигу, отварао вратанца на шпорету и на шкиљавом светлу које је допирало из шпорета читао песме о Краљевићу Марку. Пошто je краљ Петар „народни непријатељ“, за кога је баба говорила да је он „наше краљче које се сада ломата и злопати у Лондону, а народна власт тврди да је издао свој народ, кукавички побегао у Енглеску и однео са собом сво злато и друга народна богатства“, отац је пре читања закључавао врата и навлачио завесу на прозор да његово читање не би случајно изашло на улицу и до ушију Воје Гусара допрло како славимо краља и његове велике победе над Турцима и Мусом Кесеџијом. Јер, Воја Гусар је дању, а нарочито ноћу, пролазио улицом. Говорио је да пати од несанице, а сви смо знали да он спава чврсто „ко топ“, а да ноћу иде улицом да прислушкује шта се прича по кућама и гледа чији се прозори у време слава затварају и навлаче завесе, за разлику од оних који стављају широм отворене прозоре да се кућа „излуфтира“ и тако народној власти шаљу поруку да се у тој кући не слави и да су укућани раскрстили са Богом и поповима лоповима. А нема тога у улици ко се не сећа шта се догодило када су за време окупације Немци вршили рацију. Док су немачки војници уз велику вику и трескање оружјем вршили претрес по кућама, њихови официри су седели пред кућом Воје Гусара и пили шљивовицу. А када су партизани 11. октобра 1944. године ушли у град, Воја Гусар је изашо из куће држећи испред себе чамову даску на којој је писало: Добро нам дошли, партизани! А онда, хоо-ооп! Отворио уста и исплазио језик, а на језику залепљена петокракица од црвене крпице и са петокракицом на исплаженом језику ишао улицом да сви виде за кога је!
Данима после комшије су се смејали да му се исплажени језик укочио и укрутио! И од тада га сви памтимо као комунисту спетокракицом на језику! Када би се у песми споменуло име Краљевића Марка, отац би потпуно заборавио каква му опасност прети од Воје Гусара, подизао је глас до највише могуће дозвољене собне чујности, и са осмехом на лицу толико широким и блаженим да су му се уста отварала од уха до уха, а очи светлуцале од поноса што му се пружила јединствена прилика да може лично да се обрати и разговара са Његовим Височанством, устајао је и уз изговорену реч Краљевић додавао: Ваше Краљевско Високочанство!
Мој друг отац нам је, иако га нико од нас није питао зашто то ради, објашњавао да је као војник положио свету заклетву за Краља и Отаџбину, крст часни и Слободу слатку! Он ту заклетву поштује и то ће радити док је њега и света и века. И да он никада неће бити као ови „шумци гологузи“ који су се као војници заклели краљу и отаџбини, а онда погазили ту своју заклетву и заклели се Лењину и Стаљину. И сада су они који су погазили своју заклетву Краљу и Отаџбини родољуби, а они који су остали верни својој заклетви Краљу и Отаџбини издајници! И да он неће – викао је – као Воја Гусар када му је умрла жена, да стоји пред црквом, пуши крџе од смотаног дувана помешаног са сувом свилицом од кукурза и пљуцка пред црквеним вратима док поп Тика његовој жени пред светим олтаром и пратњом из целе улице држи опело. Или да као Жика јорганџија који по цео дан у дворишту дрнда вуну, стоји пред капијом црквеног дворишта док му поп Тика крсти унуку. Јер Жика јорганџија „не верује“ у Бога, и тврди, вичући као да је наглув а у ствари да би сви који могу да чују, да Бог и држава не могу под истом капом. Затим је са главе скидао качкет са поломљеним и уврнутим хладњаком од картона и ударао се по колену да се чуло по целом црквеном дворишту. А сви знају да је исти тај Жика још као дечак ишао са попом Тиком и носио му корпу у коју верници, док поп Тика „чати“ свети водицу, стављају јаја и милипроте. И да он, мој друг отац, неће да се као Миодраг Илијин, пре него што уђе код Милице познате као Мица Радодајка, прекрсти пред вратима да му Бог опрости што чини ово гнусно кривоклетство према жени Милојки којој се пред олтаром, кумом Богосавом, старим сватом Никодијем и свим сватовима заклео на верност у животу, у смрти и после смрти. Када би видела како та иста Мица Радодајка иде улицом уздигнуте главе, баба Лепосава је говорила:
– Нема тог рата из кога Мица неће изаћи као победник и нема те војске коју она неће победити!
И да је глава не би болела од „звоцања и лупетања Друга оца о партији и друговима“, баба је улазила у мртвачки сандук положен између зида и шпорета и покривала главу пешкиром. А то је иста Мица код које су за време окупације долазили Немци и четници, али и другови партизани који су се крили на њеном тавану и са тавана слушали шта четници и Немци причају у тренуцима заносних доживљаја. Та иста Мица је после рата за народну власт била „тајни, илегални сарадник партизана, заслужна за нашу данашњицу“ и добила борачку пензију за своје неизмерне заслуге о којима ће генерације читати у мемоарима истакнутих револуционара и слушати уживо од сабораца који ће младим нараштајима на школским и другим приредбама причати о величанственим победама наше Народноослободилачке војске и како су лично јуришали на тенкове непријатеља и херојским држањем допринели тој победи… Када би песму прочитао до краја, друг отац је листове из књиге цепао и у њих завијао ситно исецкан дуван чије је листове, пресоване и жуте као дукат, скривене у чарапама доносио из Дуванске станице, сецкао кухињским ножем и пушио, а ми се гушили у диму и смраду од тих његових крџа. Све осим песме „Краљевић Марко и Муса кесеџија“. Ту јуначку „песму над песмама“ није цепао и то ће тако бити чак и онда када од књиге остану само корице и та песма! – говорио је друг отац.
За нас у улици Стевана Сремца то је било време када су се срели јесен у одласку и први наговештаји зиме у доласку. За народну власт, 15. новембар 1944. био је дан када је у ослобођени град дошао први воз.
Баба је зачуђено гледала у Селета Семенкара који није престајао да говори о овој „још једној величанственој победи наше револуције“, доласку првог воза у град. И онда је рекла:
– Али, друже Селе, сви у граду знамо да је први воз дошао пре шездесет година. Не може једно те исто да буде два пута први пут!
Баба се затим се нагнула преко стола, унела се Селету у лице и додала:
– Наравно да се сви сећамо и тога да су партизани када су ушли у град у парку Девет Југовића бомбама срушили постоље, а затим бисту краља Александра Карађорђевића исклесану у белом мермеру која је била на постољу конопцима везали за шинска кола и тако је вукли кроз град док се није потпуно разбила.
– То сада не важи – рекао је Селе. – То је био воз када смо били Кнежевина, а ово је успех народне револуције и дело радничких руку и наше Партије.
Долазак првог воза после рата локални лист је забележио као „Весник коначног ослобођења“. Писало је: „На перону испред железнилчке станице окупио се велики свет: људи чекају да дође први воз у служби народу и новој држави. Стотине грађана изашло је на станицу да дочека ту чудну, огромну машину која се зове воз. И да се грађани лично увере да заиста постоји та гигантска направа изникла из јаких радничких руку. Поред првог колосека постројен је жељезнички батаљон. Гвоздени мост преко колосека искићен је цвећем, заставицама и паролама. У средини велике петокраке звезде стоји Титова слика.
Окићен венцима цвећа са неколико путничких и теретних вагона воз је око два сата по подне стигао на железничку станицу, пун наше војске, уз пуцњаву из пушака и урнебесно клицање одушевљене масе.
Писак локомотиве грађани су поздравили као сигнал да нас опет прима у свој челични загрљај… То је сигнал којим локомотива поручује: Нема више окупатора. Моји вагони служе моме народу!“
Тај исти “весник коначног ослобођења” четири године касније, али сада у супротном правцу, у коњским вагонима одвозиће на робијање инфорбировце, русофиле и другу багру и издајнике наше Партије и друга Тита и шпекуланте који су трговали златом и тако покрали народ и опљачкали народну касу. А баба Лепосава додавала да су велики број њих отпутовали на „заслужени годишњи одмор“ на Голом отоку да се купају, брчкају до миле гоље и уживају на нашем плавом Јадрану.
Трећег децембра 1944. Команда града је упозорила грађанство „да је примећено да се по кафанама много пије и да се као нормална појава пијанства стварају неред и разни испади по кафанама и на улицама, што даје врло ружну слику не само када је држава у рату већ и у редовним приликама. Такође се скреће пажња да крађа још није искорењена. Поред приватне, има случајева да се и даље врши и крађа државне имовине. Ради свих ових нездравих појава издаје се наредба да у будуће ни један овдашњи кафеџија, као ни у приватним подрумима, не сме продавати никакво алкохолно пиће војницима НОВ, као ни војницима бугарске војске. Такође се наређује да се сваки грађанин окане сваке даље крађе државне и приватне својине. Да грађанство не сме куповати никакву опрему од војника НОВ и бугарске војске! Смрт фашизму – слобода народу!“
Када је Селе Семенкар склопио новине које су објавиле ову Наредбу и ставио их у џеп, баба је промолила главу из мртвачког сандука и насмејала се:
– Као што видиш, друже Селе, ништа се није променило! Све је исто као и пре рата: једни лопови су отишли а дошли су други!
Истог месеца Цензурно одељење Команде града је забранило продају, ширење и растурање свих књига и публикација издатих за време окупације или увезених из иностранства. У Објави је писало да „сви књижари и остали, који желе овакве публикације или књиге да продају, морају да их донесу у Команду града на преглед…“
Цензурно оделење такође упозорава грађане да „велики број цивилних лица још и данас, када је поштански саобраћај успостављен на ослобођеном делу наше земље, врши пренос приватне поште и тиме намерно онемогућује цензурисање писама и нема се увид у оно што грађани пишу једни другима. Да се ово у будуће не би понављало, Цензурно оделење Команде града најстрожије забрањује свако даље преношење приватне поште од стране цивилних лица. Ко се буде ухватио да и после ове забране врши пренос поште, искусиће најстрожију казну.“
А онда су код трговца Живојина Поповића, кога је баба Лепосава звала Ж. Поповић, дошли активисти Народног фронта Трећег реона. Вика која се чула трајала је кратко. Затим су из куће изашли актвисти носећи радио апарат. Ж. Поповић је, газећи по дубоком снегу са папучама на ногама, ишао за њима и молио их да то не чине и врате му радио. Један од другова је одједном стао, извадио из џепа папир и потурио га под нос Ж. Поповићу.
– A је л ти видиш шта овде пише, господине Жико. Овде пише црно на бело да Команда града позива све грађане који поседују радио апарат а нису га пријавили, да то учине одмах! У противном, радио ће им бити одузет. Они који то нису урадили биће најстроже кажњени! А међу онима који то нису урадили у означеном року си и ти господине Поповићу! Према томе, боље је да нас не ометаш у обављању дужности ако не желиш да и ти пођеш заједно са радио апаратом!
– Дакле – рекла је баба Лепосава која је увек имала свој коментар на све што нам се дешава у кући и комшилуку – одузели су нам и спалили књиге, заплењују нам радио апарате да не бисмо слушали Радио Лондон, дакле остаћемо и глуви и ћорави! А пошто без цензуре не смемо једни другима ни да пишемо како смо и шта мислимо, можемо да кажемо да нас је задесило велико зло, право мртвило! Отац је стајао крај прозора који је мајка отворила широм да се кућа излуфтира од дима и смрада од крџи које је пушио, гледао ћутећи у бабу и после дужег времена није затворио прозор и тако спречио да оно што баба каже изађе на улицу.
