У најави. Још као дете, Коста је волело да чита. Био је редовни члан у библиотеци Нису му сметали пожутели и врло често уфлекани листови изнајмљених књига. Волео је књиге, питања и одговоре које би у њима проналазио, али некако је увек осећао благу гадљивост према туђим и свачијим књигама. Трудио се да не удише устајали мирис који би му често парао ноздрве. Данас купује нове књиге и ужива у њиховом свежем мирису као и у мирису нових, неотворених часописа.
Његов ток мисли наједном је прекинуло звоно на вратима. Брзо је послагао пар штурих претпоставки у глави о могућем исходу изненадног догађаја, али је готово сигуран да није очекивао посету. Бар не овако касно. Заправо се толико занео у читању да је изгубио контакт са стварношћу. Полако је одложио књигу са стране и помало бунован кренуо ка улазним вратима. Зазвонило је само једном. Није имао навику да проверава ко је пред вратима те је нехајно откључао и помало лењо отворио врата.
Касни посетилац је била Ема. Нервозна и енергична стајала је наспрам збуњеног Косте. Стајали су ћутке један трен, једно наспрам другог, чекајући да онај други први проговори и разбије непријатну тишину. А онда је Коста, потпуно опуштено и природно отворио врата, показујући јој руком да уђе. Ема је и даље била нервозна, иако ни сама није знала шта да очекује, овакав поступак је још више збунио. Коста се са друге стране понашао као да је потпуно нормално што је Ема овако ненајављено свратила. Као да се тако нешто дало очекивати. Касније, када Ема буде анализирала овај његов поступак у глави, као што жене иначе раде услед превелике потребе за дубоким рашчлањивањем небитних догађаја, схватиће како је ова Костина особина увек одушевљавала. Спонтаност и природност у најнеобичнијим ситуацијама. Хладна и једноставна контрола ума.
Извини ако сметам, Ема је, помало промукло, изговорила. Сада је већ касно за то, шаљиво јој је одговорио. Заправо, само сам желела да те поздравим, знаш, била сам у пролазу. Насмејала се Ема. Одувек је осећала како је Коста доста добро познаје и да му не треба неко посебно објашњење. С друге стране, Коста је знао да је Ема напросто таква, спонтана. Иако га је раније та њена особина можда мало нервирала, сада јој се обрадовао. Људи су имали премало спонтаности у свом карактеру. Осећао је притајену радост што је Ема овде, у његовом стану. Дошла. Њему. Да њега поздрави. И неко логично објашњење није му ни било потребно.
Касно је, рече Ема, и коракну уназад ка улазним вратима. Помисли како Коста можда не живи сам, одавно о њему ништа није знала. Лутале су јој мисли о догађајима који су се могли одиграти ту пред вратима. Као да јој се разум тек сад пробудио. Морам да идем, рече. Коста је само несигурно подигао руку као да је хтео да је задржи, али се предомислио. Брзо је ставио руку у џеп панталона, стегнувши руку у песницу, како би исконтролисао бујицу мисли које су му боцкале ум. Иако збуњен, није одавао такав утисак. Ема се већ прибрала и сада, нешто живљим тоном поздрави Косту, протресавши прстима његову густу, несташну косу. Као када руком помилујеш дечака.
И Коста се заиста тако осмехну. Као дечак коме је све потаман. Кад је затворио улазна врата, брава је гласно кликнула баш као и овај сусрет међу њима. Ствари су се некако природно вратиле на своје место. А онда је тишина испунила простор, као да најављује неки велики догађај. Догађај, који су можда, обоје слутили.
Др Наташа Димитријевић
