Slagla se prašina oko glasanja. Izgubili smo. Čuvene reči Milana: “U svakom porazu ja sam video deo slobode”, danas ne pružaju utehu. Reči su oružje samo ako ih i delo prati.
Nakon svega, nema šta mnogo da se kaže. Svako je glasao kako je želeo, kako je mislio da treba. Političko opredeljenje je suviše lična stvar. Kao i vakcina. Ne treba se mnogo ubeđivati.
I ne treba pitati ljude za koga su glasali.
Kao i za većinu stvari u životu, ne treba se nikom pravdati. Izuzetak od ovog pravila svakako su oni koji su glasali za Vučića. Oni su izgubili pravo da se žale svima i o svemu. Od ove, godinama uvežbane discipline, trebalo bi da odustanu. Njima je danas i nadalje sasvim dobro.
A mi ostali, onako ćemo kako smo i do sada. Onako kako se mora. Koračaćemo napred, iz dana u dan, pitajući se da li je moglo biti drugačije? Hoće li ikada biti drugačije?
Proleće je. Budi se život. Snaga je u prirodi. Hoćemo li se mi probuditi? Hoćemo li mi biti snažni?
Pitam se večeras, a na pamet mi pada tekst pesme legendarne grupe Pink Flojd:
‘’Hey you, don’t tell me there’s no hope at all
Together we stand, divided we fall’’
