Priča Žakline Tatalović o „maloj pobedi“ puštanja zabranjenog pitanja u intervjuu s premijerkom uprkos zabrani urednika s Prve, podsetila me je kako smo se mi „snalazili“ u izveštavanju s čuvene Osme sednice.
Radilo se po principu štafete, jedan izveštač prati jednog govornika, drugi sledećeg… Prvog dana sednice, kad je ishod još koliko-toliko bio neizvestan, Žika Minović je dozvoljavao da sve ide u novine.
Drugog dana, kad je pobeda Miloševića postala izvesna, govori njegovih protivnika više nisu mogli u Politiku.
Šta smo mi radili (Radovan Lazarević i ja u dogovoru s Nijazom Selmanovićem, šefom Deska)?
Princip je bio: međunaslov s imenom govornika, dve tačke i najvažnija poruka njegovog izlaganja. Na primer: Dušan Čkrebić: Srbija je umorna od lidera (valjda se dobro sećam).
E, sad, mi damo šta kažu oponenti S. Miloševića, pa nastavimo posle prethodnog govornika, bez ikakvog imena i međunaslova, da ne privučemo pažnju urednika.
Tako je u Politiku ušlo i izlaganje Vase Milinčevića, i Buce Pavlovića… Žurilo se da što više uđe u novine, pa nisu stizali sve da čitaju…
Konačan ishod Osme sednice se zna, a Radovan i ja smo posle izvesnog vremena završili na Beogradskoj hronici baveći se benignim komunalnim problemima…
Ali, i danas se rado sećam jedne od malih profesionalnih pobeda! Novinarstvo je sjajan poziv – naročito ako ga napustiš na vreme, da parafraziram sjajnog profesora Sergeja Lukača. Ali, zarazi čoveka, pa teško pušta! Gore od kovida, ha, ha, ha.
