Tog dana čekali ste voz koji kasni i čuli vrisak na mojoj usni. U glavi mi je odjekivo zvuk lokomotive. Rešila sam, nikad vise neću da vučem teretne vagone. Da ste me malo bolje pogledali u očima bi videli sve moje tajne. Ne bih Vam dosađivala. Prećutala bih sva beznađa. Ako sam stajala pored šina i hodala po ivici, to ne znači da sam skitnica. Možda sam samo željna putovanja…
Mene je malo progutao život, ali ne odustajem. Moja je želja da se otvorim ko nebo. Da mi osmeh bude nečije gnezdo. Vama sam se osmehnula, a umem da budem neviđeni baksuz. Da hodam brzo i gazim ko vojnik. Možda sam presporo sanjala snove koji su leteli u nebo. Pravila se gluva na svaki krik severca i osećala takvu pesničku glad da sam počela da pišem priče bez početka i kraja. Kad bih se umorila od pisanja, crtala bih želje one sa dna da se uzdignu do jata ptica i dohvate zvezde. Moram Vam priznati ja ne volim noći tugovanke i ludačku tišinu. Kad padne noć, obučem se u crno da uplašim mrak. Ponekad se zagrožđim kad se u meni javi žeđ i nateram vasionu da peva
Gospodine, Vi ne koristite ružne reči i imate lepu boju glasa. Prećutala sam leptire koji su počeli da mašu krilima u stomaku. Iste one koje crtam ispod svake neuspele pesme. Možda ste pomislili da sam neka razbarušena luda…
Rekli ste da ste lovac i hvalili se kako lovite srne i ptice. One iste koje sam stavljala u moje stihove. Rastužili ste me… Sigurno ih preparirate i čuvate kao trofeje čim se hvalite njima.
Stigao je voz koji kasni.. Da sam tog dana ušla u Vaš vagon, bio bi to put za nigde.
