ЛЕСКОВАЦ – Локални говори омогућују ефектније нијансирање унутрашњих човекових стања у сваком времену и невремену о чему сведоче многе добре књиге наших угледних писаца инспирисане снажним ослонцем на изворе, на сјај старих речи и интонацију народних говора
Проф. др Миливоје Павловић, који је био члан комисије за избор најбоље песме на овогодишњем другом конкуру песама писане језиком завичаја, „У ритму дијалекта“, на којој је најбољем песнику додељена награда „Драганово перо“, по рано преминулом песнику и уреднику лесковачкој часописа „Наше стварање“ Драгану Радовићу, посебно указује на богадство дијалеката нашем језику.
– Суштинске разлоге за наше окупљање, овде, у крају у коме је настала ова слика: „Наш човек на малечку столицу седи, а у големо небо гледа.“ Желим да подсетим вас којима је ова слика блиска, и добро позната, да локални језички варијетети представљају богадство широке језичке делте српске културе, да су дијалектички аутентична, природна лингвистичка творевина, да је матерња мелодија језика нешто што је најдубље и неизбрисиво утиснуто у све нас, од рођења, а и пре рођења, да овде није реч о исквареном језику, нити о говору који суштински одступа од стандардизоване језичке норме – пошто је стандарни језик само један од варијетета сваког језика, па и српског, да су дијалекти такође правилни унутар свог система, да је локални језик често прецизнији, поетскији, звучнији и чак економичнији од стандардног, нормираног језика, да осим комуникационе форме – што значи да се људи на њему споразумевају – да се добро међусобно разумеју – овај језик садржи и велику естетску, социокултурну и градилачку димензију, да доноси незаменљива и драгоцена поетска сазвучја и да својом локалном бојом, друкчијим моделом грађења речи, граматичком структуром, акцентима, хумором и експресивношћу, знатно обоћаћује ионако висок ниво српске књижевности, посебно поезије, сматра проф. Павловић.
Осим осталог, локални говори омогућују ефектније нијансирање унутрашњих човекових стања у сваком времену и невремену – о чему сведоче многе добре књиге наших угледних писаца инспирисане снажним ослонцем на изворе, на сјај старих речи и интонацију народних говора – од Боре Станковића, из нашег комшилука, преко Драгослава Михаиловића (посебно у роману и драми „Петријин венац“), до Матије Бећковића и његових поема сазданих на дотад невиђеном говору црногорских Брда…
– Овај фестивал може се читати и као подсетник, и упозорење, да се наша култура не може и не сме одрећи таквих речи, и као напор да не заборавимо изворе кроз које је прошао српски језик у свом развоју, а у понеком случају и није реч само о прошлости, односно о минулим временима, закључује проф. Миловоје Павловић.
Признање најбољим песницима
Победник манифестација „У ритму дијалекта“,по одлуци жирија, је Срба Такић из Власотинца, директор Народне библиотеке „Десанка Максимовић“. који се представио песмом „Сонет од старос“ и уручено ми је „Драганово перо“. Одлуку је донео стручни жири: професор др Миливоје Павловић, професор др Тихомир Петровић и професор и књижевник Власта Ценић. Награду публике припала је Драгану Величковић из Грделице и његовој песми „Дошло ми да штукнем“. Ово је, иначе, друга манифестација ове врсте. Лане је победио Власта Ценић, професор књижевности и аутор бројних песама писаних на дијалекту међу којима је најпознатија „Бате ће се жени“.
