Gradski šund- Sedim u bašti kafića negde posle 20.00 časova. Tada grad na ovim, izuzetno visokim letnjim temperaturama, poprima neku svežiju, lepšu notu. I ljudi ga svakako čine lepšim. Gužva je. Kao da je čitav grad na nogama. Ljudi svih starosnih dobi. Veseli, pričljivi, uživaju u lepoti života koje donosi letnja, večernja svežina.
Posmatram ljude. I ovde-onde pred očima mi prolaze grupice mladih devojaka. Sve one isto izgledaju. Ista frizura, šminka, garderoba. I to nije toliko neobično, s obzirom da se radi o mladim ljudima koji još uvek sebe uklapaju prema modnim tendencijama većine. Mladi koji još uvek nemaju izgrađeni stav, kako životni, tako i stilski, onaj spoljašnji. Autentični. Ne samo da nemaju već se i ne trude. Svaka razlika među njima kao da je nepoželjna, loša, gotovo opipljivo opasna. Ne izdvajati se iz gomile.
I neka je i tako, jer šta se mene tiče ko je kako odeven. Da li me se tiče? Pitam se. Razmišljam. Kada devojke nose šortseve i kao da se takmiče u obnaživanju svojih oblina. Prelepih mladih tela koja su lepa ionako, u svakoj odeći. Mladost im lepo stoji. Ali one to ne znaju. Nismo ih naučili da je skromnost danas posebnost. Da se izdvajaju iz gomile onim što imaju u glavi a ne na telu. Da se šortsevi i helenke ne nose u javnosti. Da to nije garderoba za školu, za izlazak i druženje. Za ’’osvajanje’’ dečaka. Da je to garderoba namenjena sportskim aktivnostima i da joj je tamo mesto. Da ih jer trebalo naučiti odevnom bontonu. Da ćerka Cece Ražnatović ne bude idol. Da je Zadruga prostakluk a novokomponovana trendi muzika šund. Kič i šund – to je jedna od stvari koje smo učili na sociologiji još u gimnaziji.
A čemu se deca danas uče? Da se uklapaju, da ne štrče, da pripadaju. Kome?
Naša je dužnost kao odraslih ljudi, roditelja, nastavnika, sugrađana, rođaka, prijatelja… da ne ćutimo. Da se ne skrivamo iza fraze ’’tako svi rade’’. Da ne skrećemo pogled. Da kažemo kako tako ne treba. Da može i da treba bolje. Drugačije. Jer se taj lanac prostakluka nastavlja. Širi. Preti da i ovo malo razuma zatruje. Jer je moć ponavljanja ’’tako svi rade’’ prevelika. A snaga u pružanju otpora oslabljuje.
Jer smo u manjini. Toliko, da ćemo na kraju svi zajedno zacupkati na šund muziku, u šortsevima i helankama, uljuljkani u blaženi ritam moćne mase.
