ВЛАСОТИНЦЕ: У Галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ у суботу, 30. јула, биће представљена песничка збирка „Недеља“ Марије Поповић, који живи у Власотинцу, а пореклом је из селa Дадинца.
ЛЕПОТА ПЕСНИЧКИХ МЕТАФОРА ТАЛЕНТОВАНЕ МАРИЈЕ ПОПОВИЋ
Пише: Данило Коцић
Марија Поповић, збирком песама Недеља у четири поглавља („Враћање обали“, „Недеља“, „Уточиште“ и „Рађање слободе“), изузетно успешно одсликава магију песничке речи, неспорни литерарни таленат, јер стрпљиво тражи одабране речи и метафоре које лепоти њеног казивања придодају нову броју песничког гласа.
Она не скрива своја осећања; нуди их као „отворену књигу“ стиховима који се могу разумети као поруке далеких световала, али и завичаних брда као што је, на пример, случај у првој песми „Сурово искрена“, својеврсној повесници одрастања:
Зумирам одлуке, закључке, приче,
у себи тражим то себично биће
које је замрзело цео свет
јер вуче трагове из детињства.
Сакривам тај суров поглед
да бих стопирала окове
егзистенције нетакнуте лепоте.
Она нам истовремено разотрива то младо, непокрено биће, подиже камене мисли, не пушта осиромашене осуде, зауставља и задржава тренутке. То је та смисленица поетаког тона који нагони на промишљање о прошлом, ововременом добу, али и будућим данима који ће донети радосне трептаје, али можда још већу тугу. То се понајбоље види у песми непресушног носталгичног тога („Чекање“): „Чекање… / не чује се, / ту је, /обећава.“
Мисли младе песникиње посуте су жељом и стрепњом, верује звезди, небесима, води, верује себи и чекању. У песми „Нестао си“ присутно је то повесмо трагања за смислом снова.
Огледало мутно,
око мене кошмар.
Навире гомила људи
жељних каменовања
Код песникиње тишина је угасила самоћу, а у „Орхидеји“ даје одговор свога трептаја: „Једна ме слика /сети на лето /када замрзех орхидеје, /мирис вискија /и вече миришљавих свећа.“
Код Марије Поповић, која има осећај за истанчану боју речи, „трагови ће нестати с кишом“ и у песми „Пламен“ поручје: „Гледам кроз пламен /црвене свеће, /вијори, одапире се болу.“
Код ње не тако ретко одјекују речи непресушног бола („Чујем“): „Речи сам потрошила, /очи пресушиле. /Одавно не пратим дане и сате. /Запитах се /кога ја то ишчекујем?
Тај красан песнички рукопис, у коме се траже речи да покоре све неизвесности, наставаља у песми „Сјај“:
Враголасто ишчезава
несигуран набој мисли,
долази надање да је тама
разбијена,
да нестаје,
да је нема,
да успевам без помоћи
одолети свој немоћи.
Јер срце кад тмину уби,
ново јутро
ново буди.
Код песникиње („Сумња“) лебди питање у „данима сатканим од убода јата речи“: „Грех, зар постоји? /Колико тежи суза? /Колико је тешка ноћ?“
Њена песма„Море“, слика је незаборавног тренутка, јер немирно море несташних боја, враћа једној обали кроз време, а затим у другим стиховима допричава своју тајну („Не дивим се“): „Нисам волела разноликост кактуса, /ни једноличност јулског дана. //Нисам волела укусе чоколаде, ни јабуке, /то је увек на длану.“
Следи утеха, утехе, ако је може бити („Једнога дана“):
Једнога дана,
једне ноћи,
кад се чују громогласно
откуцаји срца, можда схватиш,
можда не,
зашто су леђа окренута
недовршеним причама.
За поезију Марије Поповић могло би се допричати да је „свака строфа – чашица наде“ („Теби“): „Око нас ограда /од сећања, /али не дамо да избледе. //Каква су, наша, /сигурно посебна, /јер не би било /ни косе седе.“
Једна од оних песама због које вреди писати сигурно је „Недостајеш“, јер говори о порукама времена која остају да се памте као пролазни откуцаји сата: „Никад ниси био ту, /а припадаш. /Године тешке ко олово, /искрене, бајковите. /Оловне туге /претварала сам /у шарене вртове.“
Смислности наслова („Мириси“) лепо се крије у стиховима:
Кад останеш сам,
кад ти трагове завеје снег
или испере са калдрме киша,
сети се погледа,
удахни мирис зида…
Ћути и тражи сјај у облаку,
са прозора нека те прате отисци.
Онда се чује одјек звона („Нестајање“): „Отишао је давно /без јасне мелодије стопала. /Гашење постојања /се не чује.“
Песму „Хладно је“ требало би читати с миром, јер туга долази у таласима: „Пешачка стаза виси /над стрмим обалама. /Жубор се чује, /понеки глас заталаса /гомилу мира. /Навиру фигуре шетача, /подигнуте главе, /скривене шаке, /нејасни погледи. /Звезде угасише сјај, /труло лишће разбаца мирис. /Хладно је.“
Има међу песмама и оних у којима на тренутак пристиже осмех, као најлепши дар живота („Изађи“):
Поклони ми осмех,
јер кад огреје Сунце,
киша ће изгубити боју
и звуке
и убиће мелодију
и моју и твоју.
Песникињи је „јесен украла лето“ („Јесен“) и зато пева: „Гледам кроз златно лишће /и молим га да позелени“, а песму „Јесењи звуци“ завршава стиховима који буде наду у смисленици живота:
„Нејасно јутро
пробише звуци.
Осећам, добијам крила
да сигурна растрошим дан.“
Има у њеној поезији и поучних, слатких порука („Перо“): „Живот је бајка /коју сам ствараш… /Сам држиш перо, /размисли како да шараш.“
Марија Поповић је успела да напише једну од најлепиш песама посвећених завичајном кругу одрастања („Село“): „Село се назире, /куће усамљене, /мирис сувог биља се шири. /Свежина обузима, /шетам кроз лепоту /природног акварела.“
Марија Поповић певао гласније од сваке наде („Улица“) „сивило празних душа /гасило је задње трзаје Сунца“, у „Пролећу“ „ветар прави мелодију /док капи кише / лепе отиске на мом прозору“, док у песми „Вече“ испреда нову мелодију живота: „Замршене нити вечерњих боја /милују бесконачну тишину. /Самоћа прави зидове око собе.“
У циклусу песама „Рађање слободе“ нижу се, такође, стихови наде, страха и прелепих метафора. Међу најлепшим је свакако „Недеља“:
Ти си рекао морам,
ја сам те пустила.
Недеља је опет ту,
и ја са њом,
и она са мном.
Недељо, хвала ти
што си ми вратила осмех.
Код талентоване песникиње Марије Поповић „речи гасе тишину“, она „тражи опроштај да крене даље“, док се „у трену изгубе погледи што говоре.“
Песма „Тихо ћу ти рећи да све ће проћи“ на самом крају има стихова у којима се траже изгубљени снови: „С ветром у коси /и тешким сјајем /цео ћу живот стајати боса, /тражећи очи и шапат кише /да ми дочара да ти ћеш доћи.“
Има Марија Поповић стихове који говоре више од сваке друге изговоре поруке, јер она „у чаши пуној самоће неће показати сузе и неће пружити камени осмех“.
За крај само одсјај песничког звука који исписује најлепу реч – слобода! („Рађање слободе“):
Речи угашене,
видици залеђени,
очај обасипа удах,
обручи стегоше гласове,
изгуби присебност,
побеже од разума,
од погледа,
од звукова.
Кап је прешла ивицу,
чуо се врисак.
Родила се слобода!
Збирку „Недеља“ једноставне, али дубоке песничке смислености, одликује свежина стиха, осећај за меру, за бол, радост и наду. Иако прва из њене уметничке радионице снова, могло би се закључити да је Марија Поповић изузетно талентована, јер припада најбољим песникињама „завичајног круга“, а по богатству слика и лепоти песничог гласа, несумљиво би добила позитивне оцене и најстрожих зналаца савремене српске критике.
