Изложбом фотографија Дејана Вељковића „Музика душе“ отворен 10. Strings међународни фестивал и летња академија музике
Лесковац – У Лесковачком културном центру пре самог отварања 10. Strings међународног фестивала и летње академије музике, који је трајао шест дана, приређена је изложба фотографија Дејана Вељковића „Музика душе“. Прве кораке у фотографији сачинио је као ученик Гимназије Лесковац када је црно-белим филмом бележио животне мотиве те образовне установе. До сада је освојио бројне награде и реализовао 27 самосталних изложби фотографија у Београду, Нишу, Куманову, Охриду, Скопљу, Лесковцу, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Панчеву, Новом Саду, Новом Бечеју, Кикинди, Зрењанину, Сомбору, Љубљани и другим местима.
Годинама је фотографије различите тематике објављивао у дневним новинма, ревијалним и рекламним публикацимама: Наша реч, Народне новине, Вечерње новости, Политике, Борба, Вјесник, Ана, Нада, Ревија 92, Зов, Освит, Викенд Плус, Наше стварање, Лесковчанин, Помак… Коаутор је фотографија за монографију посвећену истакнутом сликару Јовану Поповићу. Активно сарађује са уметницима различитих вокација.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу, Група за социологију. Члан је Удружења новинара Србије (УНС) од 1999. године и Интернационалне федерације новинара (IFJ). О домашајима у сфери фотографије аутора Дејана Вељковића, оцене су исказали угледни књижевници, научни радници и афирмисани уметници.
Нови хоризонти
– Дејан Вељковић, стари фотографски знанац и зналац, после „значајне“ паузе поново је на галеријским сценама. Можда је та пауза управо делотворно отворила новије и објективније сагледавање уметничких перспектива које се никад нису удаљавале од главне теме али у овим годинама, његовим и нашим, имају неку додатну пуноћу, зрелост, сигурност, заокруженост… Нове изложбе, које предстоје, све ће то открити, показати и доказати, истиче Радош Гачић, кустос, историчар уметности.
Разнолика интересовања просто терају фотографе на нова и све новија бележења тренутака стварности који трају колико је довољно да се листићи најобјективнијег објектива рашире и склопе довољном брзином (сада су то „дигитални листићи“), да заробе тај магични тренутак, али и нашу пажњу која може да траје и треба што дуже да траје. На фотографији тај тренутак остаје вечан. И непоновљив! Као што то јесте и биће! Управо је све то сврха и бављења овим уметничким послом, још више сврха је неопходно суочавање са јавношћу као коначна провера сопственог квалитета али и универзалне поруке уметничког, у овом случају фотографског трајања.
– Од првих фотографских радова Дејан Вељковић се интересовао за портрет, акт, фигуру, музику и то интересовање је стално ширио и унапређивао. Овога пута његов фотографски опус обузимају концертни подијуми, дворане и околни музички простори. Поново је доминантна виолина као мотив и инспирација, тај виртоузни инструмент који добија посебну димензију у рукама жене. Управо тако Дејан Вељковић бира фотографски мотив. Виолина у рукама жене добија додатну елеганцију и неслућену грациозност, а жена у рукама виолине ону невероватну испуњеност, тананост, благост, потпуну женственост, чаробност лепоте… Све то видљиво је на фотографијама пуним колора, тишине али и оне људске, животне музикалности, такта и композиционог склада. Додатни моменат овог опуса чине црно бели фотографски импулси забележени на стари, традиционални фотографски начин, управо црно-бело. Ти и такви контрасти значе повратак на почетке, на сећање и стално присећање на суштинску, првотну и првобитну фотографску мисао која је кроз чист контраст и тоналитет од црног ка белом и обрнуто, дала најрепрезентативније примерке фотографског знања и умећа. У обиљу колора тако дивно звучи тај контраст иако би требало бити обратно. Али, и то је доказ колико црно-бело увек и исконски предњачи у фотографском знању и умећу по систему црног и белог као два феномена одсуства и присуства светлости. Све то присустно је на црно белим репрезентима ове изложбе, односно црно-белим фотографијама Дејана Вељковића које подсећају на његове фотографске почетке и неколико одличних „црно-белих изложби“ из осамдесетих, деведесетих година већ поодавно прошлог века.
Нежност и суптилност музике
Свеприсутни женски ликови на фотографијама Дејана Вељковића имају сасвим нову, другачију, испуњенију и потпуну – комплетну димензију. Сваки од њих говори о животу, нежности и суптилности музике, али и о животу протканом посебном осећајношћу какву нам само „музика душе“ може да подари. Иако нема тишина, господари сваком фотографијом, непомичне фигуре и инструменти у стварности одишу ритмом, тајанственим звуцима виолине, гитаре, клавира… Тај одјек као да се чује на фотографијама Дејана Вељковића, као да препознајемо сваки такт, ритам, арију, мелодијску интонацију…
Фотографија и јесте да би нам кроз поетику виђеног пренела или изазвала управо такве утиске и нашим чулима приближила стварност и онаквом каква она јесте и каква није. На посматрачу је да осети, препозна и доживи тај чаробни тренутак фотографске истине, тренутак вечности забележен за свагда на наизглед безначајном формату а у ствари тај формат одређује управо онај тренутак истине коме се фотограф посвећује као професионално богом дани уметник а посматрач тражи свој сопствени идентитет у ономе што препознаје и што му је људски и естетски блиско.
Поетика фотографије, појашњава Радош Гачић, кустос, историчар уметности, даје суштинско значење уметничког дела и ствараоцу и посматрачу. Уколико је та поетика дубља продубљенији је осећај доживљеног и тај додир је оно што свако тражи и налази у формату уметничког дела ма какав и колики он био.
Најновији опус фотографија Дејана Вељковића плени поетиком и естетиком, звуцима који се са фотографских формата шире и чују много даље од ограничених галеријских простора. Те оригиналне ауторске поетике чине суштину његовог зрелог фотографског стваралаштва у времену у коме је све више неке друге музике, у пребрзом и немирном времену садашњице, у коме свака реална душа у свему тражи свој људски мир и спокој кога је све мање и мање, закључује Радош Гачић.
Данило Коцић
