На свечаности на Кнежевом пољу, у подножју Малог Повлена, највишег врха Повлена новинару и публицисти Милошу Јевтићу уручна је новоустановљена Награда „Бели“, за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе, и откривен споменик писцу Радовану Белом Марковићу, који је од храстовог дрвета израдио лајковачки вајар Милутин Ранковић.
Свечаности на Кнежевом пољу су присуствовали председник Србије Александар Вучић, председник СПС-а Ивица Дачић, владика ваљевски Исихије, академик Матија Бећковић, некадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, некадашњи председник Владе Србије Војислав Коштуница и бројни гости.
Писац др Зоран Живковић, председник жирија за доделу Награде „Бели“, чији је први добитник познати српски новинар Милош Јевтић, рекао је да је жири, који је донео једногласну одлуку, имао релативно лак посао.
– Ако постоји крај у Србији у којем осећање за језик и историју потекне са мајчиним млеком, онда је то заиста Ваљево. О томе сведоче многе значајне личности из света књижевности и културе. А наш лауреат управо потврђује ту изразиту језичку традицију – казао је Живковић и додао да је Јевтић добитник бројних награда и признања, али верује да ће му ова Награда у родном крају значити много више.
Живковић је подсетио на познату Јевтићеву радио емисију „Гост Другог програма“ из које је и настала едиција „Одговори“ и последња књига „Отворена поља Радована Белог Марковића“.
Добитник Милош Јевтић се захвалио на награди рекавши да му је драго због тога што је први носилац Награде „Бели“.
– Очекујем да ће они који буду наставили пут Радована Белог Марковића кроз Повлен и српску мисао и бити добитници ове награде, знати да је Радован Бели Марковић велико и значајно име нашег духа – казао је Јевтић.
Академик Матија Бећковић је рекао да на Кнежевом пољу откривамо споменик кнезу српских песника и краљу ћелијанског заумног језика Радовану Белом Марковићу, „отркивши тајну“ да је тај кнез по којем се ово поље зове нико други до Радован Бели Марковић.
– А где би се поље кнеза Радована Белог Марковића забелело него на Белом Повлену изнад Белог Ваљева што се бели међу градовима као Бели анђео међу анђелима… Скулптор Милутин Ранковић нашао је Радована Белог Марковића у храсту, зачараног у храстовом језику, чим је отпутовао лајковачком пругом, није га вајао него свог пријатеља извео белом свету на видело. Зна се да је Храст Растко и Бадњак и Христ, па није чудо што се у храст склонио и храстолики Радован Бели Марковић. Онако како је описана бела боја описани су и Бели Марковић и Бели Повлен и Бело Ваљево. Зналци кажу да је то боја духовности, креативности и јасноће, да слави светлост, доброту и невиност, да подсећа на чистоћу љиљана и јагњета, да је то боја савршенства којем је тежио и посветио живот језички Бели Маг Радован Бели Марковић – рекао је академик Матија Бећковић и додао:
– На питање шта се бели у гори зеленој, ил је снијег ил су лабудови, од данас тачан одговор гласи: нит је снијег нит су лабудови, већ се бели на Белом Повлену Радоване Бели Марковићу. А где још има нешто што нигде друго нема сем у белом облаку изнад Белог Ваљева.
Председник Србије Александар Вучић је, након што је заједно са академком Бећковићем и владиком ваљевским Исихијем открио скулптуру, рекао да тај „споменик није могао да добије бољи постамент, а то је цела једна планина“.
– Леп пиједестал је добио овај споменик, целу једну планину. И то опет српски, ваљевски, парадоксалну планину. Повлен чини више врхова, али су три најважнија: мали, средњи, велики. И наравно, мали је виши и од средњег и великог. У том контексту вечите борбе крајности која често личи на Камијевски апсурд стварао је Радован Бели Марковић дубоко укорењен у свом завичају и вери, истовремено духовит и продуховљен – казао је Вучић.
Додао је да је са „огромном дозом козерске ноншаланције Радован Бели Марковић на својим плећима носио терет сазнања о таленту којим га је судбина подарила и често у виц и духовиту опаску увијао кодиране поруке пуне високо аналитичке свести о времену и догађајима који су имали велики и глобални значај“.
Свечаност на Кнежевом пољу на Повлену организовало је новоосновано удружење „Бели Повлен“ из Ваљева у част једног од најзначајних српских писаца Радована Белог Марковића, великог заљубљеника у Повлен, који је често долазио на ову планину.
Милош Јевтић
Јевтић је аутор дуговечне емисије „Гост Другог програма“ Радио Београда и колекције „Одговори“ коју чине више од 200 књига. Новинар Милош Јевтић је рођен 30. септембра 1936. године у Горњој Буковици, крај Ваљева, у учитељској породици. Основну школу учио у Горњој Буковици и Врагочаници, гимназију у Каменици и Ваљеву, где је 1954. матурирао. Књижевност је дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Радио је најпре у Културно-просветном већу Југославије. Касније је био, прво, секретар Културно-просветне заједнице Београда, а потом Културно-просветне заједнице Србије. У Радио Београду радио од 1974. до 2001, године, када је пензионисан. Јевтић се новинарством почео бавити 1952. године у ваљевским листовима Напред, Реч омладине (учествовао у његовом покретању) и Средњошколац (био главни уредник). Од доласка у Радио Београд, у Други програм, чији је био и главни уредник осам година, покренуо је једносатну емисију Гост Другог програма, у којој је објавио више од 800 разговора са најугледнијим личностима културе, уметности и науке из Југославије и света. Јевтићеве разговоре објављивали су многи листови (Телеграм, Дело, Нин, Борба, Политика, Ослобођење, Одјек, Дневник и други). Крајем седамдесетих година прошлога века Јевтић је почео да објављује разговоре и у књигама. Тако је настала Колекција Одговори. До сада је у њој објављено више од 200 књига. Један део тих књига чине разговори са личностима сродних занимања (историчари, историчари уметности, писци, музички уметници, етнолози, атомски физичари, библиотекари, слависти), док су у другим појединачно представљени портрети најзначајнијих стваралаца. За новинарски рад је добио више награда, међу осталима и Октобарску награду града Београда, Вукову награду Србије и награду „Златни беочуг“, као и награду Радио-телевизије Београд и Удружења новинара Србије, које су му додељене за животно дело. Извор https://milosjevticpublicista.wordpress.com/ |