Izazov nije lako prihvatiti. Naučeni smo da se prilagođavamo promenama tako što bismo se lako kamuflirali sa sredinom koja nas trenutno okružuje. Kao kameleoni. Jer tako je lakše svima. Pridružujemo se gomili dok nas bujica života nosi. Pomalo se sudaramo, lažno smeškamo, budemo lažno učtivi. Ali hoćemo li biti mirni? Hoćemo li sebe tada prihvatiti? Većina verovatno hoće. Većina i ne razmišlja o posledicama.
Ipak, postoje one ljudi koji će isprva plivati zajedno sa ostalima tim nemirnim tokom. U masi. A onda će se zapitati: Kuda idemo? Da li je ovo moj put? Jesam li ja ovo za sebe izabrao? I to je taj trenutak preloma. Jedan glasni klik u tebi. Misao je već zaživela u glavi. Migolji se, otima. Ne da mira.
Svesno si prihvatio izazov. Da se otrgneš od gomile koja ti se iskrivljeno smeška. Ne želiš da budeš njihov deo. Želiš sam da biraš za sebe. I šta ćeš uraditi? Nije dovoljno da budeš svestan da nešto ne valja. Jer ti ćutiš. Po čemu si onda drugačiji od drugih?
Izgovori. Prelomi reči preko usana. Onako glasno za sebe, ne moraju drugi da čuju. Posmatraj na tren gde si, sa kim si, ko si. Ne mlataraj uporno rukama i nogama. Izađi iz tog vrtloga života koji te nosi.
Potraži sam svoj put.
