Po koji put, kada se probudim, žao mi je snova, jer, čini mi se da ih nisam dosanjao, da je san ostao zatrpan bojama noći.
Mislim da sam nešto važno, mnogo lepo sanjao, da sam propustio neka prijatna dešavanja, dobar osećaj. I posle toliko godina budenja, ustajem sa takvom slutnjom, šta sam sanjao. Znam da je bilo nestvarno lepo, jer je lepota najčešće daleka, nedodirljiva, da se izgubi u magli stvarnosti i sivilu svakodnevnice, u bespuću ponavljanja…
Hteo bih da zažmurim i vratim u zemlju iza ogledala, tamo da lutam i zabavljam se, radujem, slušam najnežnije stihove, ćarobne muzičke note, radujem bojama i mirisma ljubavi i dobrote. Kao da sam ostao dužan nekome i nečemu. Želim da povratim snove, nedosanjane, da stvarnosti dodam više nestvarnog… Tako je i jutros, samo bih zažmurio i vratio se…
Dobro jutro, a vi da li sanjate…
