На данашњи дан преминуо је један од највећих песника српског романтизма. За живота су га тукли, понижавали, оспоравали, уцењивали. После смрти остао је и без шешира.
ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ, ПРОФЕСОР: ПЕСНИКУ ЂУРИ ЈАКШИЋУ
Чекај , Ђуро, мили брате
Дођи да се почастимо
Да нас Ана вином служи
Да се с нама она дружи
Да нам она вино носи
Да нам срца распакости.
Стани , Ђуро, зашто оде
Дај врати се, друже стари
Немој тако, мили роде
Па шта нама овде фали.
Скупило се друштво старо
У кафани ко некада
А ти бежиш кући оћеш
Дому своме, никад мио.
Другарски је живот био
Све док има рујна вина
Белог лука и сланине
Све док Мила вино служи
Дај врати се стара муко
Па се снама опет дружи.
Али, Ђура, одговара:
Решио сам и то јако
Да без вина ја останем
Да се свама ја не дружим
Својој кући да се вратим
У песмама да вас ружим.
Кад нам сутра свану данак,
Ево већ смо сви на месту
„Дедер, Ана, боцу вина“.
Није више вино питко
Приметисмо сви до једног
Нема песме, нема шале
Све почива ко у гробу
Нема нико таквог дара
Нема нашег старог Ђуке
Да стиснемо сад сви руке
Па од бола, среће, муке
Запевамо ону нашу,
Ону нашу, нашу стару
О Милошу и Лазару,
Па да скочи сад наш Ђура
Ко што знаде стари борац
Стихове нам говорити,
О Србији, отаџбини
Срца да нам наша пара
Да нам врати све те слике
Из времена наша стара.
Кад не прође ни пол сата
Ето Ђуре поред врата
И шеширом нама маше,
Да продужи као хоће,
Поразмисли па се врати.
Ево Ђуре! – сви ко један.
Мила, дедер, дете наше
Дај, донеси бокал вина
Да се друштво понапије
А и Ђура, ако жели?
Јер од јуче он не пије.
Е, попићу, каже Ђура
Почастићу своју душу
Кад сам мог’о да издржим
Крај кафане ја да прођем
А да у њу ја не свратим
Хоћу душу да почастим.
Стиже Мила и с њом вино.
Тад’ устаде стари Ђура
И на зиду те кафане
Он исписа, за све дане
За све ноћи проведене:
„Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи“.
Грделица, 1986/87.
Сви смо ми као средњошколци помало били и романтичари
ФБ: Дејан Ђорђевић
