Седам дана у недељи. Осама моје срећно царство!
Понедељак:
Записујем мисао која неће бити штампана: „Дан мог рођења: понедељак! Тако је дошапнуто! Људи обично не воле почетак свих почетака. У томе нисам изузетак. Склањам се од своје сенке. Да не приметим себе и друге. Осама је моје срећно царство!
Уторак:
Сујеверје је губљење времена, а откуцаји сата губљење нашег трајања. Од рођења почиње нестајање. Не сећамо се оба тренутка: ни рођења, ни смрти! Други уписују те датуме. За наше доба, то су само бројеви који немају право име!
Среда:
Дошли смо до половине пута, ако пута уопште има! Крај не назиремо, јер не знамо да ли смо на правој стази, у правом возу, на правој станици, или на погрешном месту, у погрешеном крају и адреси која нема своје име. Од свега зависи све: и ништа, и ново ништа, па и нешто што је – ништа!
Четвртак:
Сусрет са собом је само привид. Нисмо оно што мислимо да јесмо. Наше слике су лажна огледала трајања. Биографије су измишљене да заварају сваки тренутак који је бесмислен као и време које тече, а да не знамо када ће стићи крај!
Петак:
Негде је пијачни дан, другде разлог за весеље, у трећем месту сустижу сузе. Једне претужне, друге радоснице, треће којима се не може исписати биографија. Доказ су да за нас има још наде: док је суза, видећемо и оно што нам је наметнуто као стварност дана без дана, ноћи без прича и сна без икаквих назнака да га је било!
Субота:
Некада се ишло у школу. Сада је дан када можемо да сањамо неко друго време. Лажну лепоту исписујемо сами, тугу нам други дарују. То је та подела добра и зла. Мимо наше воље. Као и све што има смисла, па и бесмисао чију шифру не можемо да одгонетнемо. Јер да није њега, бесмисла, не бисмо знали да разликујемо наше победе и поразне дане. Ових других је више. Огледало показује да су наша размишљања о вечној пролазности без иаквог смисла; боје свега што правог решења нема. Оне су само сенке да су заблуде тренутак наших тренутака којима не знамо број!
Недеља:
Сакупљам капљице кише, јер су оне једини видљиви део промашеног времена. Све је све, али и све није баш све! Наше трајање није само почетак краја, него крај свих крајева. Изабрао сам погрешну страну света. У стари, да будем сасвим искрен: нисам је ни бирао! Наметнуло ми је време чији почетак, али и крај није део мога трајања. Други су га започели и због њих и ова недеља, као један од дана у седмици, и све претходне, и оне које следе (ако их буде било), исписани су рукописом који ни њима није читљив! То је тајна свих мојих тајни: рукопис чију шифру никада нећу одгонетнути!
Записао:
Данило Коцић: Како сам победио „Политику“
