Избор чувара поља – прича објављена у Политици 17. априла
У планинском селу Забрђу живело се сложно, у сиромаштву. У тешким годинама после Другог светског рата слога их је спашавала болештина, наглог посрнућа и – умирања. Није забележен ниједан озбиљнији инцидент. Укратко, село за пример.
Одједном, готово преко ноћи, све се променило. Велико невреме и незапамћена поплава уништила је многе куће, било је и страдалих, а њихова имања непознати лопови почели су да покрадају. Сложише се да чувар њиховог имању буде стамени, сиромашни сељак Јован Рус. Тако и би. Није више било – лопова!
И када су се сељаци понадали да су решили највећи проблем, стигла је велика невоља. Локална власт послала је двојицу чиновника да преиспитају сељачку одлуку.
„Мештани Забрђа – каза један од представника власти – да не околишемо. Дошли смо овде да утврдимо зашто сте баш Јована Руса изабрали за чувара ваших имања.“
Глас му је био сумњичав, наребодаван и заповеднички. Завладао је у првом тренутку тајац. Сви су се погледали као да су у туђим очима тражили шифру за ненадано питање.
„Морате брзо да нам кажете све“, прозбори други чиновник. – Ако се то не одгонетнемо, неко ће морати у – затвор. Али, може и горе да се деси.“
Сељаци готово да нису дисали, а онда се ненадано јави младић који је био у последњем реду препуног сеоског дома: „Јован Рус је добар и поштен човек и зато смо њега изабрали!“
То потврдише и најстарији мештани Забрђа и тада је изгледало да је проблем решен.
Одједном, готово у глас, представници власти почеше да држе предавање о међународним приликама у свету и понашању појединаца према Стаљину! Сељаке све то запрепасти. Нису могли да верују да избор чувара поља има било какве везе са светском политиком.
„Требало би добро да знате да је маршал Тито рекао Стаљину одлучно: „Не!“ Свака веза са Русијом за нас је – прошлост! Зар поред толико честитог света, ви изабрасте Руса за чувара ваших имања. То је издајство!“ – рече један чиновник.
Запрепашћени оваквом изјавом, сељаци су почели да се комешају, али нико не изговоро ниједну реч. Тада се огласи управо пољак Јован Рус: „Другови, ја нисам Рус…“
„Па одакле ти то име, Јоване!“, заповеднички каза један од чиновника.
Јован не стиже да изгови ниједну реч. Јави се његов вршњак Милентије и готово увређени гласом издеклемова: „Другови, код нас се одржава велики сабор. Пре два године повело се коло поред реке. Заиграли готово сви. Међу њима и Јован. Одједном, изађе из кола и рече, готово сажаљиво: „Милентије, рус ми упао у око. Ништа не видим!“
Милентије настави: „Поглдах га у око. Узох марамицу, уклоних страно тело из око и кзах да ме сви чују: „Јовану рус упао у око!“ Сви се насмејасмо и од тада смо нашег другара Јована почели да зовемо Јован Рус!“
Представници народне власти покупише ствари и као покисле кокоши напустише село. Један од њих, на изласку из дома, запрети: „О овоме ће се чути до Београда и друга комисија ће утврди праву истину!“
Београдска комисија никада није посетила Забрђе!
