ПРЕДСЕДНИЦИ ПОДРУЖНИЦЕ СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА У ЛЕСКОВЦУ – Од 1947. до 2015. године, председници Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу били су: др Раде Свилар (1947 – 1949), др Алојз Будимир (1949 – 1950), др Владимир Михајловић (1950 – 1951), др Владимир Поповић (7 месеци у 2015), др Живојин Поповић (1951 – 1953), др Оскар Киш (1953 – 1954), др Босиљка Будимир (1954 – 1955), др Петар Стојчић ( 1956 – 1959), др Велибор Теокаревић (1959 – 1960), др Миодраг Хаџи-Јованчић (8 месеци у 1960), др Живојин Поповић (1960 – 1961), др Петар Стојчић (1961 – 1962), др Данило Стоиљковић (1962 – 1963), др Драгомир Андрејевић (11 месеци у 1963), др Велибор Теокаревић (1963 – 1964), др Миодраг Тасић (1964 – 1968), др Миодраг Павловић (1968 – 19709), др Томислав Стаменковић (9 месеци у 1970), др Живка Сретић (1971 – 1974), др Велибор Теокаревић (1974 – 1976), др Драгомир Марковић (1976 – 1981), др Вукадин Ристић (1981 – 1987), др Милан Леви ( 1987 – 1992), др Томислав Стојичић (1992 – 1996), др Властимир Перић (1996 -2000), др Нинослав Златановић (2. март 2000 – 23. новембар 2000), др Вукадин Ристић (23. новембар 2000 – 19. март 2001), др Зоран Анђелковић (19. март 2001 – 23. март 2003), др Саша Гргов (23. март 2003 – 21. марта 2007), др Предраг Ивановић (21. март 2007 – 29. мај 2007), др Добривоје Стојановић (29. мај 2007 – 28. новембар 2008), др Горан Станојевић (28. новембар 2008 – ).[1]
РАДЕ СВИЛАР (1889 – 1954), председник Подружнице од 1947. до 1949. године, рођен је 23. октобра 1889. године у селу Пећани, срез Кореница Лика, у Хрватској, у сељачкој породици. Основну школу завршио је у суседном селу Дебело Брдо, малу матуру у Славонској Пожеги, а Српску гимназију у Сремским Карловцима 1908. године. Од првог разреда гимназије, за све време школовања, имао је малу породичну пензију 40 сребрних круна месечно. Био је одличан ученик и његов успех у осмом разреду забележен је у аналима Карловачке гимназије као најбољи од њеног оснивања. Медицински факултет уписао је у Бечу у нада да ће у животу безбедније живети. За време школовања, како сам пише у својој аутобиографији „имао сам још нешто од мајчиног мираза, стриц је то мало слао. За време шесте године у Бечу нисам никада доручковао, ручао сам у мензи, а петнаест пута у месецу вечерао. Ниједну своју књигу нисам имао и за шест бечких зима само једанпут заложио“. Затим наводи „дође и Видовдан 1914. године, дан прославе 50. годишњице „Наше зоре“, многобројни гости дођоше, чак и њен први председник др Владан Ђорђевић. Увече је требало да говори др Масарик и други од гостију, а већ у 15 сати дође вест да је аустроугарски престонаследник убијен у Сарајеву. Поче хајка на Србе и Словене. Ја истог дана добих позив за војску у Пешту.“ Те године је апсолвирао на Медицинском факултету у Бечу, а промисан је за доктора целокупне медицине 31. маја 1916. године. После промиције одлази на фронт у Галицију. Био је батљонски лекар аустоугарске војске, а у пролеће 1917. године за време офанзиве дезертира Русима. У Русији доспева у затвор, а у зиму бежи из логора и у Москви се прикључује српским добровољцима. Ту добија распоред санитетског поручника у Југословенском добровољачком одреду. У општем хаосу који је владао у Русији, био је заробљен од Совјета и осуђен на смрт. Из те ситуације успева да се избави уз помоћ Мике Петровића, доцније ветеринара у Лесковцу који је преко норвешког конзула дошао до Троцког, који је од Лењина добио дозволу да ухапшени Срби буду помиловани и протерани из Русије. Одатле су пребачени у Солун и др Свилар је распоређен у болници престонаследника Александра на Интерном одељењу. Касније је био премештен у Лесковац где остаје пола године. Радио је и у Нишу и Пироту, а 13. априла 1920. године излази из војске. У мају исте године жени се у Лесковцу Јулијаном, ћерком трговца Гоче Поповића. Након извесног времена из Лесковца одлази у осјечку болницу на усавршавање. Годину дана касније хрватске влада га шаље на окулистику у Беч. Поново се враћа у Осијек и бива изабран за градског лекара. Пошто није успео да добије стан, напушта Осијек и октобра 1921. године, на предлог министра народног здравља др Мехмеда Спаха, постављен је за лекара среза власотиначког где је требало да отвори болницу. Због сукоба са тамошњим послаником премештен је у Тутин. Зато даје оставку на нову дужност и остаје у Власотинцу као приватни лекар. Године 1924. изабран је за општинског лекара у Лесковцу. У том периоду много је радио и као лекар на културном пољу, а ноћу је, од 1924. до 1946. године, стално дежурао. У Другом светском рату као управник митровачке Војне болнице повлачи се до Сјенице где су га заробили Немци, али захвахујући интервенцији др Душана Радаковића из Лесковца, успева да се ослободи. По ослобођењу Лесковца добио је задатак да организује окружни санитет и 22. марта 1945. године поставен је за лекара Народне амбуланте у Лесковцу. Шестог фебруара 1946. године лекарска комисија даје мишљење да није способан за вршење душности, на основу чега је Министарство здравља Србије, 14. маја 1946. године, донело одлуку о његовом пензионисању. Међутим, јуна 1948. године је поново преведен у активну службу у Народној поликлиници као шеф кожно-венеричне амбуланте. Свој лекарски посао, др Раде Свилар, обављао је часно, са пуно љубави, указујући помоћ болесним и унесрећеним. Мада је био интерниста, посветио се лечењу деце, према којима је имао нарочиту љубав. Поред напорног рада у лекарској амбуланти, није занемаривао превентивну медицину. Његово дело је артерски бунар у Лесковцу, претеча градског водовода, а по његовој заслузи, Лесковац је набавио прва санитетска кола, донет је Општински статут и формирана општинска санитетска група која је спроводила контролу производа и продају животних намирница, подигнута је кланица и уведене продавнице меса, а јавни локали су редовно контролисани. Водио је упорну борбу за благовремено пелцовање деце, па је број заразних болести сведен на најмању меру. Један је од најактивнијих чланова Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу, оснивач и први председник те подружнице. Организовао је стручне састанке, обезбеђивао предаваче и успоставио контакт са Српским лекарским друштвом као и са подружницама у околним градовима, пре свега у Нишу. Указивао је младим лекарима како треба помагати и преносити знање и стручно искуство другима. Био је централна личност здравствене службе у дужем временском периоду у Лесковцу и региону; бавио се интерном медицином и дечјом патологијом, али је био истовремено изврстрани друшвени радник у обављању многих дужности, од председника Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу, до одборника у СО Лесковац, председника Певачког друштва, до санитарног инспектора. Др Раде Свилар је био врло частан човек, радан и ретко способан лекар, који је оставио дубоке трагове у животу и раду. Умро је у Лесковцу после дуге болести 25. новембра 1954. године.[2]
АЛОЈЗ БУДИМИР (1895 – 1959), председник Подружнице од 1949. до 1950. године рођен је 11. октобра 1985. године у Тузли у сиромашној радничкој породици. Као ученик гимназије, приступио је организацији Млада Босна. После атентата на аустроугарског престонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године, осуђен је на 19 година робије. Након три и по године проведене у казаматима Зенице, био је ослобођен затвора. Као стипендиста Социјалдемократске партије Србије одлази на студије у Чехословачку где је у Прагу 1926. године завршио Медицински факултет. Фебруара исте године Савет Медицинског факултета у Београду нострификује диплому доктора Алојза Будимира. По поврату у Србију провео је две године на служби у Пожаревцу. Премештен је 1928. године у Пирот за управника Дома народног здравља где је радио и као школски лекар. Од 13. окобра 1944. године до 10. септембра 1945. године, био је епидемиолог XIII корпуса Народноослободилачке војске Југославије. По изласку из војске извесно време је радио као здравствени референт Окружног народног одбора у Нишу, а 26.м арта 1946. године постављен је за управника Хигијенског завода у Лесковцу. Од 1953. до 1959. године је управник Дома народног здравља и срески санитарни инспектор. Био је активан у раду Српског лекарског друштва. Један је од оснивача Подружнице СЛД у Лесковцу и њен други председник, предавач и организатор његових акција и стручних предавања. Др Алојз Будимир дошао је у Лесковац и био вршилац дужности управника Дома здравља у Лесковцу 1941. године. После Другог светског рата наставио је да ради све до 1959. године и био на дужности управника ове установе. Временом је Дом народног здравља променио свој назив у Санитарно-епидемиолошку станицу, а касније развојем и јачањем службе постаје Хигијенски завод. Др Алојз Будимир био је врло способан и образован човек, који је остварио изваредне резултате у подизању угледа и афирмацији Хигијенског завода као превентивне установе.
ВЛАДИМИР МИХАЈЛОВИЋ (1906 – 1983), председник Подружнице од 1950. до 1951. године. Михајловић је био оснивач и први начелник антитуберкулозне службе у Лесковцу. Рођен је 3. септембра 1906. године у Лесковцу. Отац Атанасије био је келнер, а мајка Даринка домаћинца. Медицинске студије завршио је у Београду. За време студија био је демонстратор на Патолошком институту код професора Јовановића. После дипломирања, изабран је за асистента на Фармацеутском институту, код професора Павловића. У жељи да се бави практичном медицином на конкурсу је изабран за лекара II унутрашњег одељења Опште болнице у Београду чији је шеф био прим. др Мурић. На овом одељењу је, поред честих интерних случајева, било и двадесетак кревета за пријем и терапију болесника од плућне туберкулозе. Ту је завршио специјалистички стаж из пнеумофтизиологије, а јануара 1945. године је прешао у Лесковац где је најпре радио у Народној амбуланти поликлинике, одакле га мобилишу за лекара у регрутном центру војног подручја Лесковац, где остаје све до завршетка рата. Одлуком Министарства здравља, 26. јула 1945. године поставен је за шефа Антитуберкулозног диспанзера и вршиоца дужности шефа грудног одељења Опште болнице у Лесковцу. Звање примаријуса добио је 1956. године. На основу показаних резултата у АТ служби у Лесковцу, а на предлог проф. Беровића и проф. др Грујића из Београда, изабран је за ванредног професора Медицинског факултета у Нишу 1961. године. Стицајем бројних околности, углавном личне и породичне природе, повукао се 1964. године са дужности професора и вратио у Лесковац где је наставио рад у АТ диспанзеру до пензионисања 1. фебруара 1977. године када прелази у Београд. Др Михајловић је био врло активан друштвени радник. Један је од оснивача Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу и њен први секретар. Два пута је био и председник. Поред осталог, био је и потпредседник Фтизиолошке секције СЛД у Београду, као и председник Подружнице за здравствену културу Југославије и члан Управног одбора Специјалне болнице у Сурдулици. Одборник у СО Лесковац био је 12 година, као и члан многих здравствених комисија и савета за здравље СО Лесковац. Одликован је Орденом рада са златним венцем, Медаљом за изваредне заслуге у развоју Лесковца (1961), а добитник је и других бројних признања. Објавио је велики број стручних радова и учествовао на научним скуповима. Умро је у Београду 23. октобра 1983. године. Последњу пошту му је одао велики број Београђана и пријатеља из Лесковца и професора Медицинског факултета на челу са проф. др Будисављевићем и проф. др Грујићем.
ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ – председник Подружнице седам месеци у 1951. години. Др Владимир Поповић, војни лекар од 1947. до 1951. године, био је шеф Хируршког одељења и члан Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу. За њеног председника изабран је на годишњој скупштини 1951. године, али је ту дужност обављао само седам месеци, после чега одлзи за Прокупље. Хируршко одељење у Лесковцу имало је 50 постеља и операциону салу у којој је специјалиста опште хигијене био др Владимир Поповић. Вршио је интервенције код хитних хирушких обољења и повреда, затим код перфорације ulcusa улцуса, где је углавном рађена сутура. Рађене су и операције Слепог црева и кила, као и струмектомије и мастектомије, док су болесници са застарелим илеусом углавном слати у Ниш. Успоставио је добру сарадњу са подружницама Ниша и Прокупља.[3]
ЖИВОЈИН ПРОКОПОВИЋ (1909 – 2002), председни Подружнице од 1951 – 1953. и 1961 -1962. године. Рођен је у Власотинцу 1. августа 1909. године у породици оца Светозара, обућара и мајке Софије, домаћице. Основну школу завршио је у Власотинцу, а реалну гимназију у Лесковцу. Медицински факултет уписао је 1930. године у Београду и дипломирао 18. марта 1935. године. После одслужења војног рока, запослио се у Градској болници у Београду као лекар у Кожно-венеричној поликлиници. После три месеца рада, пребачен је на Гинеколошко-акушерско одељење Градске болнице где остаје до краја 1940. године. За време окупације у Другом светском рату радио је у Лесковцу као приватни лекар. Од почетка НОР-а 1941. године активно је сарађивао са покретом све до одласка у НОВЈ, 10. септембра 1944. године. XIII корпус НОВЈ поставо га је за управника Војне болнице са седиштем у Софији, где остаје до краја априла 1945. године. Демобилисан је на захтев Окружног народног одбора Лесковца и постављен за начелника Одељења народног здравља и социјалног старања, где остаје до његовог расформирања, почетком 1948. године. Од 1948. до 1950. године био је повереник народног здравља и социјалног старања, а крајем 1950. године постаје председник Савета за народно здравље у социјално старање Градског народног одбора у Лесковцу. Јануара 1951. године постављен је за управника Опште болнице у Лесковцу, где остаје до 1964. године, а од 1952. године обавља и дужност начелника Инфективног одељења. (…) При Боници отврио је Средњу медицинску школу која је убрзо постала важна не само за лесковачки округ, већ и за територију Србије, па и Југославије. И, наравно, био је њен директор до 1960. године. Полетком 1965. године, др Живојин Поповић поднео је оставку Управном одбору на дужност управника, након чега одлази у Власотинце, своје родно место, где постаје управник Дома здравља и ту остаје до пензионисања.
ОСКАР КИШ (1908 – 1972), председник Подружнице од 1953. до 1954. године, рођен је 1908. године у Новом Саду. Медицински факултет завршио је 1931. године у Загребу, специјализацију у Новом Саду, Будимпешти и Загребу 1934. године код академика Јулија Будисављевића и Фрање Дурста. По завршеној специјализацији бавио се лекарском праксом у привтном санаторијуму. Поред гиникологије бавио се и хирургијом, јер је хирушку вештину стекао током специјализације и у Другом светском рату као војни хирург сегединске бригаде од 1943. до 1945. године на Источном фронту. После Другог светског рата, решењем Министарства здравља 1947. године премештен је из Сенте у Лесковац за шефа гинеколошког-акушерског одељења Окружне болнице где остаје све до своје смрту. (…) Др Оскар Киш објавио је више од 15 стручних радова у земљи и иностраству. Био је члан гинеколошко-акушерске секције СЛД и један од оснивача Онколошке секције СЛД, као и председник Подружнице СЛД у Лесковцу. Организовао је први састанак секције гинеколога и акушера Србије и Македоније на челу са проф. др Драгомиром Младеновићем и др Александром Лазаровим. Звање примаријуса стекао је 1964. године. Смрт 1972. године спречила га је да свој рад у Лесковцу крунише отварањем одељења у новој болници.
БОСИЉКА БУДИМИР (1896 – 1981), председница Подружнице од 1954. до 1955. године, рођена је 1896. године Доњем Милановцу. Медицински факултет завршила је 1924. године у Прагу, специјализацију из интерне медицине 1938. године. Радила је у Пироту до 1941. године као интерниста. После окупације Пирота од Бугара долази у Лесковац и ради на Интерном одеењу болнице. Након ослобођења Лесковца у Другом светском рату, 11. октобра 1944. године, била је начелник Интерног одељења, а 1946. и 1947. године и управник болнице. Интернистичка служба је најстарија и прва служба са којом је болница почела да ради. Лекара специјалиста у почетку није било већ су Интерно одељење водили искусни лекари опште праксе. Први интерниста специјалиста, који је руководио Интерним одељењем од 1927. до 1942. године био је др Бранислав – Брана Илић. (..) Као председница Подружнице у једном мандату била је организатор многих стручних састанака не само у Лесковцу већ и у суседним местима, посебно у Власотинцу и Лебану. На Интерном одељењу радила је до пензионисања.
ПЕТАР СТОЈЧИЋ – (1916 – 1987), председник Подружнице од 1956 – 1959. године и 1960 – 1962. године, рођен је 1916. године у селу Кожинци. Медицински факултет завршио је у Београду 1952. године. Планском расподелом долази у Лесковац и ради као шеф епидемиолошке станице за град Лесковац и лесковачки срез и у амбулантама у Брестовцу, Косанчићу и Вучју. Био је срески обдуцент. Специјализацију из гинекологије и акушерства завршио је 1960. године и до маја 1966. године радио је на Гинеколошко-акушерском одељењу лесковачке Болнице, када прелази у Ниш за управника Дома здравља Железничар. Из Ниша 1970. године одлази у Београд за управника Железничког дома здравља, а касније постаје директор ОУР за гинеколигију, акушерство и педијатрију. У КБЦ Драгиша Мишовић био је начелник Гинеколошко-акушерског одељења до пензионисама 1. јула 1982. године. (…) Објавио је 25 стручних радова из области гинекологије и акушерства, као и заштити радница на раду у јавном саобраћају, повећању нивоа здравственог стања и здравствене културе. Звање примаријус добио је 1970. године. Активан је био у организацији Црвеног крста, а био је и наставник у Средњој медицинској школи у Лесковцу.
ВЕЛИБОР ТЕОКАРЕВИЋ (1922 – 2006), председник Подружнице од 1959. до 1960; од 1964. до 1968. и 1974. до 1976. године. Прим. др Велибор Теокаревић рођен је 27. јануара 1922. године. Основну школу и први разред гимназије завршио је у Лесковцу, а матурирао је 1940. године у Зрењанину, када се уписао на Ветеринарски факултет у Београду. Почетком рата 1941. године, као војника југословенске војске Немци су га заробили и интернирали у Немачку, где је остао до априла 1945. године. По повратку из заробљеништва уписује Медицински факултет у Београду и завршава га септембра 1951. године. Од октобра 1951. године обавља лекарски стаж у лесковачкој Болници, а од маја 1952. године радио је у Медвеђи, Лецу и Сијаринској Бањи. Новембра 1953. године добио је специјализацију из опште хирургије и прешао у Лесковац. Спцијализацију обавља на Хируршком одељењу лесковачке Болнице код прим. др Душана Деклеве. Специјалистички испит положио је јануар 1959. године после чега постаје начелник Хируршког одељења у Лесковцу. (…) Др Теокаревић био је врло активан на сасанцима колегијума Болнице и Медицинског центра и међу најзаслужнијим за изграду нове Болнице. (…) Као веома ангажован у СЛД, др Теокаревић је три пута био председник Подружнице СЛД, два пута члан Управног одбора Хируршке секције Србије. (…) Објавио је или на стручним састанцима презентовао више од 50 радова. (…) У Медицинском центру радио је до јуна 1982. године. Од септембра 1983. године председник је прве професионалне лекарске комисије у Лесковцу и тај посао је обављао до пензионисања, јуна 1987. године. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1973), Медаљом за изванредне заслуге у развитку Лесковца (1975), Орденом Хируршке секције СЛД, Орденом заслуге за народ са сребрним зрацима (1982) добитник је повеље хируршке службе у Лесковцу и других повеља и захвалница. Умро је 4. априла 2006. године.
МИОДРАГ НАЏИ – ЈОВАНЧИЋ (1919 – 1991), председник Подружнице осам месеци у 1960. години, рођен је у Лесковцу 22. октобра 1919. године, где је завршио основну школу и гимназију. (…) Медицински факултет у Београду уписао је децембра 1945. године, а дипломирао маја 1951. године. Био је први лекар после завршетка рата који је дошо у Лесквовац после специјализације. Почео је да ради на Грудном одељењу Опште болнице и Антитуберкулозном диспанзеру. Лекарски стаж обавио је у Нишу у Лесковцу. Специјализацију из пнеумофтизиологије завршио је 1955. године на Медицинском факултету у Београду. Као стипендиста Светске здравствене организације провео је месец дана на стручном усавршавау на Медицинском факултету у Истамбулу 1957. године. (…) Једно време био је управник Дома здравља у Лесковцу. Септембра 1960. године, по позиву, прелази у другостепену лекарско-инвалидску комисију Републичког завода за социјално осигурање радника где ради до пензионисања, јанаура 1985. године. (…) Носилац је Ордена рада са сребрним венцем.
ДАНИЛО СТОИЉКОВИЋ (1914 – 1991), председник Подружнице од 1962. до 1963. године. Један је од лекара који је имао кључну улогу у развоју интернистичке службе у Лесковцу. Рођен је 1914. године у селу Дадинцу. Оновну школу завршио је у оближњем селу Козару, гимназију у Лесковцу, а Медицински факултет у Београду 1939. године. Специјалистички испит из интерне медицине положио је 1952. године, а Санитетско-официрску школу 1953. године. Лекарски стаж обавио је у Нишу. Рад је започео у Куманову као вршилац дужности шефа интерног и инфективног одељења Бановске болнице. Априлски рат 1941. године затекао га је као батаљонског лекара 46. пешадијског пука у Битољу. Почетком рата заробили су га Немци. Из заробљеништва успео је да побегне у Тетову, а после тога се сконио код родитеља у Дадинцу. По завршетку рата постављен је за управника Болнице у Власотинцу. Због сарадње са партизанима хапешн је од стране Гестапоа 1943. године. Помага је болесним и рањеним партизанима, активни је учесник НОР-а, био је управник Болнице 13. корпуса НОВ и ПОЈ, шеф евакуације рањеника, као и управник Војне болнице тешких рањеника у Крагујевцу. На Сремском фронту био је референт Десете српске бригаде 22. дивизије, а у Скопљу управник Санитетске школе Пете армије. После демобилизације 1946. године долази у лесковачку Болницу, где ради на Инфективном и Интерном одељењу. Био је повереник здравствене службе среза лесковчаког. Завршио је курс из кардиологије у Београду и постао шеф кадриолошког одсека Интерног одељења. По одласку др Босиљке Будимир постао је начелник те службе, а у једном периоду и вршилац дужности управника Болнице. По одлску из Лесковца постављен је за шефа стационара у Власотинцу, а потом за саветника од 1976. године у Дому здравља у Лесковцу. Пензионисан је са више од 40 година радног стажа. Један је од оснивача Подружнице СЛД у Лесковцу, њен први благајник, секретар више од 15 година и председник у једном мандату. Био је председник Одбора Црвеног крста, председник Одбора за борбу против алкохолизма и ТБЦ, први је увео рад на ЕКГ у Лесковцу и мерење базалног метаболизма, оснивач Саветовалишта за лечење дијабетичара, водио је курсеве и испите за васпитање сеоске омладине, руководилац Удружења резервних санитетских официра, имао је чин резервног санитетског капетана прве класе, професор Интерне медицине у Медицинској школи од оснивања, председник комисије за бањско-климатска лечења РВИ, члан Инвалидско-пензионе комисије првог степена. Одржао је знатан број предавања у Подружници СЛД са разним темама из подручја интерне медицине, хирургије и других грана медицине, као и на стручним састанцима у Болници. Објављивао је и чланке у локалном листу „Наша реч“, а држао је и предавања и на Народном универзитету из области интерне медицине. Активан је био и у раду Црвеног крста. Објавио је више од 35 стручних радова у часописима. Био је успешан и у развијању сарадње са суседним подружницама СЛД. Са свих медицинских аспеката обрађивао је села Рударе и Чукљеник. Као санитарни инспектор округа запрашивао је читав округ ДДТ прашком за ликвидацију маларије, пегавца и инсеката. На Инфективном одељењу лечио је болеснике од ТБЦ менингита, радио је БСЖ вакцинације у општини Лесковац заједно са Антитуберкулозним диспанзером. Био је члан првог Управног одбора и Савета Болнице. Одликован је Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуге за народ, Орденом за војничке заслуге, Златном значком за рад у Црвеном крсту.
ДРАГОМИР АНДРЕЈЕВИЋ (1925 – 1980), председник Подружнице 11 месеци у 1963. години. Рођен је 1925. године у Бошњацу где је завршио основну школу. Лесковачку гимназију уписао је 1936. године. Припадао је напредном омладинскоом покрету. Због своје активности, Немци су га ухапсили и до 1944. године провео је у логору за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци. У ослобођеној земљи завршио је гимназију у Лесковцу, а Медицински факултет уписује 1947. године у Београду. Као одличан студент, студије је завршио 1954. године почео је да ради као лекар у Лесковцу. Специјалистички испит из педијатрије положио је 1958. године у Београду када је постављен за управника Дечјег диспанзера, а 1960. године за уравника Центра за здравствену заштитут мајке и деце у чијем саставу је био дечји, школски и диспанзер за жене, а од 1975. године, па до своје смрти 1980. био је начелник Дечјег одељења болнице у Лесковцу.
МИОДРАГ ТАСИЋ (1926 – 2001), председник Подружнице од 1964. до 1968. године. Рођен је 31. децембра 1926. године у Скопљу, у сиромашној радничкој породици. После окупације земље у Другом светском рату са родитељима долази у Лесковац. Након ослобођења града 1944. године почиње да ради у државном предузећу као електроинсталатер. Школовање је наставио у гимназији, а Медицински факултет у Београду уписао је 1950. године. Као добар судент, пет година је био демонстратор из анатомије. По завршетку Медицинског факултета враћа се у Лесковац где је лекарски стаж обављао у Општој болници. Управник Хигијенског завода у Лесковцу постао је 1959. године, а касније и директор те установе као Завода за здравствену заштиту до 31. марта 1970.године. (…) Звање примаријуса добио је 1971. године. Савет Медицинског факултета у Нишу изабрао га је за предавача на последипломским студијама, а Републички секретаријат за здравље и социјалну политику за члана Комисије за полагање специјалистичких испита из области медицине рада. (…) Био је председник Стручног савета Међуопштинског здравственог центра у Лесковцу и више од десет година обављао је дужност директора тог центра. После успешно спроведене интеграције здравствених установа у Лесковцу, формирао је Медицински центар „Моша Пијаде“ за чијег је директора управо изабран др Миодраг Тасић. (…) Завршио је две специјализације – медицину рада и социјалну медцину са организацијом здравствене службе. Од 1963. године обављао је дужност начелника Медицине рада. (…) Добитник је Медаље заслуге за народ (1945), Ордена заслуге за народ са сребрном звездом (1963), Златног знака Савезног одбора југословенског Црвног крста (1967), Октобарске награде града Лесковца (1977), Ордена Републике са сребрним венцем (1982), Повеље СЛД (1982), Повеље са плакетом др Драгиша Мишовић (1984) и других признања.
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1924 – 2006), председник Подружнице од 1968. до 1970. године. Рођен је у селу Косанчићу. Медицински факултет завршио је у Београду. Лекарски стаж обављао је у Лесковцу, после тога радио је као лекар у стационару у Босилеград од 1954. до 1956. године, а потом у Црној Трави од 1956. до 1959. године када је примљен на Хируршко одељење у Лесковцу. Специјалистички испит из опште хирургије положио је јула 1963. године Радио је као лекар специјалиста, шеф одсека, шеф одељења до пензионисања.
ТОМИСЛАВ СТАМЕНКОВИЋ (1929 – 1979), председник Подружнице девет месеци у 1970. години. Рођен је у Лесковцу 1929. године. Медицински факултет уписао је 1948. године у Сарајеву. После четвртог семестра прешао је на Медицински факултет у Београду који је успешно завршио. (…) Специјализацију из интерне медицине положио је 1963. године. (…) Добитник је више значајних признања. После неколико година успешног рада у здравственим службама у Лесковцу, др Томислав Стаменковић наставио је рад у Београду у Републичкој здравственој комисији.
ЖИВКА СРЕТИЋ (1925 – 1995), председница Подружнице од 1971. до 1974. године. Трећи лекар који је после Другог светког рата дошао у Лесковац и почео да ради у здравственој служби је примаријус др Живка Сретић, рођена Срећковић. Рођена је у Лесковцу 16. марта 1925. године где је завршила основну и средњу школу, а Медицински факултет у Београду 1952. године. По завршетку факултета и повратка са омладинске радне акције у Севојну, почела је да ради као лекар 9. јуна 1952. године у Лесковцу, где је одмах добила решење за специјализацију из физиологије коју је завршила маја 1956. године и постала шеф одсека. Звање примаријуса добила је 1974. године, а 1975. године завршила је у Београду супспецијализацију из пулмологије и стиче академско звање специјалисте пулмолога. (…) Након одласка прим. др Владимира Михајловића, постаје директор пнеумофизолошке службе, а после интеграције њен начелник. (…) Била је професор у Средњој медицинској школи у Лесковцу од њеног оснивања до 1978. године. (…) Одликована је Орденом рада са сребрним венцем (1974), добитник Златне значке Црвеног крста (1964), Октобарске награде – медаље града Лесковца (1980), награде др Драгиша Мишовић (1980) и дргих признања.
ДРАГОМИР МАРКОВИЋ (1930 – 1996), председник Подружнице од 1976. до 1981. године. Рођен је у Лесковцу 1930. године у радничкој породици. Основну школу и средње образовање завршио је у Лесковцу, а Медицински факултет у Београду 1956. године. Специјалистички испит из психијатрије положио је 1972. године у Београду. Као лекар почео са радом на Инфективном одељењу у Лесковцу, а убрзо затим постао је управник Дома здравља којим је руководио од 1960. до 1965. године, затим управник Опште болнице 1965. и 1966. а потом директор Медицинског центра од 1966. до 1970. године. Од 1972. до 1990. године био је начелник Неуропсихијатријске службе, коју је захваљујући својим организаторским способностима одлично организовао. (…) Објаво је 35 стручних радова. (…) Добитник је Октобарске награде – медаље за изванредне заслуге за развој града, Ордена рада са златним зрацима, Републичке значке за војне заслуге, Повеље за рад у СЛД, Плакете заслужног фудбаког радника ФСЈ и других принања.
ВУКАДИН РИСТИЋ (1930 – ), председник Подружнице од 1981. до 1983. године, од 1983. до 1985. и 1985. до 1987. године (у три мандатна периода). Рођен је у Лесковцу 1930. године, где је завршио основну школу и гимназију, а Медицински факултет у Београду 1957. годие. Специјалистички испит из ортопедске хирургије и трауматологије положиоје 1974. године на Медицинском факултету у Скопљу. По завршеном лекарском стажу и одслужењу војног рока, најпре је радио у предузетној амбуланти „Пролетер“ као лекар опште медицине, а затим у Дому здравља у Лесковцу у здравственој станици бр. 2. Хируршко-ортопедску каријеру започиње фебруара 1961. године као лекар Хируршког одељења Опште болнице у Лесковцу, а затим као лекар на специјализацији из опште хирургије од 1964. до 1969. године. На основу одлуке Савета Медицинског центра „Моша Пијаде“ у Лесковцу, прелази на Ортопедско одељење, где остаје до фебруара 1995. године, када прелази у Завод за специјализовану рехабилитацију у Сиаринској Бањи, где ради до пензионисања, крајем 1999. године. После пензионисања ради по два пута недељно у Дому здравља у Бојнику и у Сијаринској Бањи до маја 2003. године. Урадио је више од 4.000 операција као оператор и далеко већи број као асистент из области акутне и хроничне хируршке патологије. Био је члан хируршке екипе за хитне случајеве и радио је у хируршкој специјалистичкој амбуланти. У Служби ортопедије са трауматологијом, по завршеној специјализацији 1975. године, постављен је за шефа Одсека за трауматологију, а 1. априла 1992. године је постављен за начелника Ортопедско-трауматолошке службе Опште болнице у Лесковцу. У Заводу за специјализовану рехабилитацију у Сијаринској Бањи био је начелник медицинског сектора. Поред хирургије и ортопедије бавио се и спортском и саобраћајном медицином. Био је професор анатомије са физиологијом у Медицинској школи у Лесковцу и ментор Медицинског факултета у Београду и Нишу. Примаријус је од 1982. године. Учествовао је на бројним стручним састанцима, конгресима, симпозијумима и другим скуповима у земљи и иностранству подношећи стручне реферате. Објавио је око 150 стручних и научних радова у домаћим и иностраним часописима и зборницима. (…) Одликован је Орденом заслуге за народ (1964), добитник је годишње награде СЛД за организацију здравствене службе (1991), Октобарске награде града Лесковца – медаље за укупни стручни рад у области ортопедске хирургије и трауматологије и активни друштвни рад (1998) и других награда и признања.[4]
МИЛАН ЛЕВИ (1941 – ), председник Подружнице од 1987. до 1992. године. Рођен је 12. јуна 1941. године у Злоту, општина Бор, у радничкој породици. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу, а Медицински факултет у Београду 18. октобра 1965. године. (…) Специјализацију из медицине рада завршио је у Београду 31. октобра 1972. године. (…) Звање примаријуса добио је 1982. године. У међувремену постаје начелник Медицине рада 1987. и управник 1991. године. (…) У Подружници СЛД био је врло активан као секретар Подружнице у два мандата (1987 – 1991). Члан је уредништва часописа Подружнице „Apollinem medicum et Aesculapium“, члан комисије Подружнице за добијање звања примарију, ментор Медицинског факултета у Нишу и Београду лекарима на специјализацији из медицине рада. (…) Добитник је две повеље СЛД 1989. и 1997. године. Објавио је 103 стручна рада који су штампани у часописима у земљи и иностранству.
ТОМИСЛАВ СТОЈИЧИЋ (1934 – ), председник Подружнице од 1992. до 1996. године. Рођен је 1934. године у Велесу. Медицински факултет завршио је у Београду 1963. године Од 1967. године је на специјализацији из гинекологије и акушерства, коју обавља код прим. др Оскара Киша, а из оперативне хирургије код прим. др В. Теокаревића, прим. др Д. Гавриловића и прим. др М. Павловића. Завршни део специјализације у трајању од шест месеци обавио је у ГАК-у Народни фронт код проф. др Драгомира Младеновића. Специјалистички испит положио је 27. маја 1971. године. (…) Био је шеф одсека и начелник Одељења гинеколошко-акушерске службе од 1984. до 1985. године. Поново постаје начелник службе од 28. новембра 1990. године и на тој дужности остаје до пензионисања 1999. године. (…) Ментор је из гинекологије и акушерства на факултетима у Нишу и Београду. Звање примаријуса добио је 1982. године. Објавио је више од 40 научних радова. (….) Добитник је више признања и диплома.
ВЛАСТИМИР ПЕРИЋ (1943 – ), председник Подружнице од 1996. до 2000 године. Рођен је 1943. године у Брестовцу. Основну школу завршио је у месту рођења, гимназију у Лесковцу, а Медицински факултет у Нишу 1968. године. Специјалистички испит из интерне медицине положио је 1977. године у Београду. Стручно усавршавање наставио је после две године на Институту за нуклеарну медицину у Винчи где је завршио курсеве: дијагностика и примена радио активног изотопа у гастриентерологији и примена радиоактивних изотопа у дијагностици и терапији штиташте жлезде. (…) После смрти др Илије Луковића, почетком јуна 1981. године, за начелника службе именован је др Властимир Перић. (…) Био је активан у Подружнице СЛД у Лесковцу, њен секретар од 1982. до 1996. године и председник од 1996. до 2001. године. Био је председник Организационог одбора за прославу 50. годишњице од оснивања Подружнице у Лесковцу. Објавио је више од 30 стручних и научних радова. Председник је Општинске организације Црвеног крста у Лесковцу, добитник Дипломе СЛД (1992) и Повеље Подружнице СЛД у Лесковцу 1997. године поводом 50. годишњице од њеног оснивања. Звање примаријуса добио је 1997. године.
НИНОСЛАВ ЗЛАТАНОВИЋ (1954 -), председник Подружнице од 2. марта 2000. до 23. новембра 2000. године. Рођен је у Лесковцу где је завршио основну школу и гимназију, а Медицински факултет у Београду 1979. године са просечном оценом 8,71. (…) Специјалистички испит из опште хирургије положиоје 1987. године у Београду код академика Зорана Герзића са одличним успехом. (…) Примаријус је од 5. маја 1997. године, а начелник службе Опште хирургије и трауматологије од 1. марта 1998. до 11. октобра 2000. године. Аутор је 52 стручна рада. Децембра 1998. године, поводом 50. годишњице од оснивања Подружнице СЛД у Лесковцу, у коауторству са др Вукадином Ристићем, објавио је Библиографију радова чланова Подружнице СЛД у Лесковцу 1947 – 1997. година, за коју је предговор написао почасни председник СЛД, академик Војин Шуловић. (…) Од 2000. године је члан Удружења писаца општине Лесковац. (…) Његово име се налази у Библиографском лексикону „Познати српски лекари“ аутора Милене Милановић (Београд, Торонто 2005). У локалним часописима Помак, Наше стварање и Лесковачки зборник објавио је 11 радова из историје медицине.
ЗОРАН АНЂЕЛКОВИЋ (1959 – ), председник од 2001. до 2003. године. Рођен је у Лесковцу 26. јуна 1959. године. Основну школу завршио је 1974, а гимназију 1978. године у Лесковцу са одличним успехом. Медицински факултет у Нишу 1983. године завршио је са просечном оценом 9,3. Лекарски стаж завршио је у родном граду. (…) Специјализацију из ортопедске хирургије и трауматологије добио је 1988. године, а специјалистички испит положио је 1992. године на Медицинском факултету у Београду. (…) Усавршавао се у иностранству. (…) Године 1999. завршава магистарску тезу „Нестабилности сегмента ручног зглоба удружени са лоше зараслим преломом дисталног радијуса“ и одбранио је 4. октобра 1999. године пред комисијом Медицинског факултета у Београду са одличним успехом чиме добија звање магистра медицинских наука. (…) Од 7. маја 2001. до 1. априла 2004. године др Зоран Анђелковић био је управник лесковачке Болнице
САША ГРГОВ (1958 – ), председник Подружнице од 2003. до 2007. године. Рођен је 1958. године у Лебану. Основну и средњу школу завршио је у Лебану, а Медицински факултет у Нишу 1981. године где је 1990. године положиои специјалистички испит са одличним успехом. Ужу специјализацију из гастроентерологије завршио је 1994. године одбраном рада под називом „Ултразвучне морфолошке карактеристике примарних и секундарних тумора јетре“. Стручни назив примаријус стекао је 1997. године. Магистарске студије из области гастроентерологије и хепатологије уписао је на Медицинском факултету у Нишу школске 1996/1997. године, 14. јанаура 1999. године одбранио је магистарску тезу под називом „Проспективно изучавање ултрзвучних карактеристика хепатоцелуларног карцинома, хемангиома и мета-статских тумора јетре“. Научни степен доктора медицинских наука стекао је 11. јуна 2001. године на Медицинском факултету у Нишу. (…) Ради у Општој болници у Лесковцу од 1986. године и налази се на месту начелника службе интерне медицине са дерматовенереологијом. Ментор је специјалистичког стажа из интерне медицине – област гастроентерологија и хепатологија од 1994. године. (…) Пошто је Општа болница Лесковац наставна база Медицинског факултета у Нишу, 2002. године је изабран за сарадника за клиничку практичну наставу. Након покретања поступка за стицање научних звања од стране Медицинског факултета у Нишу, Министарство за науку и технолошки развој му је децембра 2010. године доделило звање научног сарадника.
ПРЕДРАГ ИВАНОВИЋ (1960 – ), председник Подружнице од 21. марта до 28. маја 2007. године. Рођен је 8. маја 1960. године у Лесковцу. Основну школу завршио је у Медвеђи као носилац Вукове дипломе, а гимназију у Лесковцу са одличним успехом. Медицински факултет у Нишу завршио је 13. маја 1985. године са просеном оценом 7,52. (…) Специјализацију из опште хирургије завршио је 1993. године на Медицинском факултету у Нишу са одличним успехом. (…) Од 28. октобра 2005. до 15. маја 2007. године вршио је дужност управника Опште болнице све до њеног одвајања од Здравственог центра када је ова функција престала да постоји. Од 21. марта до 19. маја 2007. године био је председник Подружнице СЛД у Лесковцу, а оставку на ову фунцију поднео је из здравствених разлога.
ДОБРИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ (1965 -), председник Подружнице од 2007. до 2009. године. Рођен је 16. јануара 1965. године у Лесковцу где је завршио основну, а затим и Средњу медицинску школу 1983. године, а Медицински факултет у Нишу 1989. године. Специјалистички испит из трансфузиологије положио је 1997. године у Београду. Радио је у Медицинској школи као професор 1991. године и од 2002. до 2008. године. Од 1992. године ради у Здравственом центру, а од 2004. године начелник је Службе за трансфузиологију крви. Активни је члан Подружнице и секције трансфузиологије, а од 2001. године сарадник Општинског одбора Црвеног крста у Лесковцу. Објавио је 20 стручних радова, а у марту 2014. године добио је звање примаријуса. Био је председник Подружнице СЛК у Лесковцу од 29. маја 2007. до 29. маја 2009. године и показао изванредне резултате у раду, како у служби, тако и као председник Подружнице СЛД у Лесковцу.
ГОРАН СТАНОЈЕВИЋ (1962 -), председник Подружнице 2008. године. Рођен је у Власотинцу. Основну школу завршио је у Црној Трави (Градска), гимназију у Власотинцу, а Медицински факултет у Београду, марта 1988. године. Од маја 1988. године до августа 1994. године радио је у Дому здравља у Црној Трави, у амбулантама у Градској и Саставу Река. Августа 1994. године прелази у Општу болницу Лесковац у Службу трансфузије, а јануара 1995. године одлази на специјализацију из патолошке анатомије на Институт за патологију Медицинског факултета у Београду. После завршене специјализације враћа се на Одељење патолошке анатомије Опште болнице Лесковац где и сада ради као специјалиста и начелник службе. (…) Објавио је већи број стручних радова у часописима и зборницима. Председни је подружнице СЛД Лесковац.
НАПОМЕНА:
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирао Град Лесковац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
[1] Исто, стр. 8.
[2] В. Ристић, Председници Подружнице Српског лекарског друштва у Лесковцу 1947 – 2015, стр. 30 – 33.
[3] Напомена: Ово су сви подаци о др Владимиру Поповићу. Не наводи се година рођења и његове смрти.
[4] Напомена: О др Вукадину Ристићу у студији Д. Коцића „Лесковачки писци и њихово доба (Лесковац 2021).
